NARODNO – MALO MORGEN

LESKOVAC

Prođoše, jedan za drugim, gotovo svi verski i profani praznici, kao da ih nikada nije i bilo, i sve se vrati svakodnevici – leskovačkoj kolotečini. Kao što sam obećao u jednom od prošlih brojeva „Nove naše reči“, želim da kažem neku reč o našem leskovačkom Narodnom pozorištu tj. o njegovoj upravi, direktoru (o tome šta je ispravnije: glumac je glumac ili glumac je upravnik?), repertoaru, nedostatku umetničkog direktora, glumačkom ansamblu, kao i o leskovačkoj pozorišnoj kritici i publici.
Naravno, pisati o leskovačkom Narodnom pozorištu u godini njegovog jubileja – 2016. godine je obeleženo 120 godina njegovog postojanja – u ovim smutnim vremenima (ne samo za pozorište, ne samo za kulturu, nego i za sam život) nije ni malo zahvalno, a ni poželjno, ni za koga, pa tako ni za mene; ali ako sam se već prihvatio ovog posla, niko me na silu nije terao, da kažem koju o narečenom. Međutim, kako ne želim da se kitim tuđim perjem, odmah na početku mog pisanija izjavljujem: Ovo što ćete čitati nisu samo plodovi mog umovanja, nego i citati značajnih autora (bez copy paste), čija imena i reference ne očekujte.
Pozorište je po svojoj prirodi „skupa estetska praksa“ i ono podjednako zavisi „i od vremena i od prostora“. Zašto? Pozorište nastaje u polisu, rađajući se zajedno s demokratijom: „Ono je suštinski politična umetnost, koja preko etike dospeva do svoje igre, i preko igre, putem ludičkog momenta, dospeva do etičkog stava. Etičko i ludičko ogledaju se jedno u drugom. Pozorište je, naime, suštinska potreba demokratskog društva – alternativno vreme i alternativni prostor jednog društva, jednog polisa, u kojem se jasno ogledaju njegove vrline i mane, ono što je dobro i ono što je loše.” Jedino tako, bez kompromisa u etici i estetici, i potpune pripadnosti i posvećenosti hramu boginje Talije, pozorište postaje izvorište religije koja se zove umetnost. Eto zašto! Naravno, posle svega izrečenog, jasno je da naše leskovačko Narodno pozorište (LNP), koje je već dugi niz godina u velikoj krizi, ne nalazeći svoj put, nepovratno u svom naslovu gubi odrednicu „Narodno“, pošto ustvari to više nije! Narodno, malo morgen! Zato treba od leskovačkog Narodnog pozorišta odstraniti ono „narodno“, jer niti je narodno, niti će ikada više biti. A bilo je svakako! Pozorište za sve –pozorište svih; tako li beše!? Postalo je pozorište za jedan malobrojni društveni sloj koji je vezan za pozorišnu umetnost samo snobizmom, tj. narcizmom, mnogobrojnijeg dela gledališta, kao i partijskoj pripadnosti u kojoj „značajni partijci“ dolaze do besplatnih pozorišnih ulaznica. Tako je to u partokratskoj državi u vreme kakistokratije. Ogroman deo građanki i građana grada Leskovca, može se sa punim pravom reći, potpuno su odstranjeni od pozorišne umetnosti, a njihova reč može biti toliko značajna, realna, aktuelna i direktna, zbog čega Oni, prema pozorištu, imaju osećanje kao prema nečem nepristupačnom i tuđem, misleći pri tome da pozorište nije za njih, da je to „gospodska umetnost“ ograćena skupim ulaznicama i etikecijom, te da Oni nemaju ništa zajedničko sa „intelektualnom elitom“ i složenostima u pozorišno-dramskim zbivanjima. Kada su najširi narodni slojevi skrajnuti na životnu marginu, u borbi za golu egzistenciju, kada je nestao, toliko značajan za kulturu, srednji društveni sloj, kada je potpuna apatija, pogotovu u kulturi, zavladala našim gradom, onda je sve To kuso i repato, sav taj, ničim potkrepljen, narcisoidni bašiboz(l)uk isplivao na površinu i preoteo i okupirao najznačajnije poluge, ekonomske i kulturne vlasti Leskovca i pretvorio ga, gle, u ekonomski zaostalu i kulturno zapuštenu provincijsku palanku. Amin. Svaki grad, pa i Leskovac, može se zaglibiti u provinciju, bez obzira šta ova reč značila, ali se i iščupati iz kandži provincije. Provincija je više stvar mentalnog stanja i zato ne sme nijedna sredina, pogotovu ne Leskovac, da smatra sebe provincijom. Ali, da krenem redom.
Sa svakom narednom sezonom, LNP kao da sve više napuštaju umetničke ambicije i kao da se polako, ali temeljno, pretvara samo u još jednu instituciju kulture za zapošljavanje i zbrinjavanje članova političkih partija koje su trenutno na vlasti u Leskovcu. Postajući svrtište partijaca, LNP dobija veliki i nepotrebni balast nekopententnih, nestručnih, neobrazovanih i neškolovanih pojedinaca, koje je trebalo kako-tako udomiti u neke državne jasle, kako bi primali kakvu takvu platu, gubeći pri tome iz vida da takva kadrovska nestručna zbirudija šteti umetničkom, pogotovo glumačkom, ansamblu koji postaje najmalobrojniji deo pozorišta. Direktor iliti upravnik LNP treba da se opredeli između dveju mogućnosti, tj. između: glumac je glumac ili glumac je upravnik!? Moje vrlo skromno mišljenje je na strani prve solucije: glumac je glumac! Ovo je daleko ispravnije i poželjnije za svako pozorište, a pogotovu za LNP. Jer ako je posao upravnika da bude „prvi sluga pozorišta“, onda on mora da misli pre svega i jedino o njemu – o Pozorištu! – a ne i o svojoj karijeri glumca, svojoj koristi, svojoj narcisoidnosti i taštini koji bi bila oličena u mišljenju tipa: „Ja znam sve najbolje i zato sam i uprava, i upravnik, i umetnički direktor, i glumac, i režiser, i dramaturg, i scenograf, radim pozorišne adaptacije; ja sam Božji dar sišao sa nebesa, i zato sam svima vama u LNP Gospod Bog!“ Ovo u pozorišnoj lektiri možemo čitati kod „Kralja Ibija“. To je to! Ibi je paradigma vladavine u ime ideala „ja pa ja, pa opet ja, još jedared ja, i najzad ja“. To je Ibija odvelo u propast, ali Žarijeva drama je vesela, a ovo je farsa. Ali To ne razume upravnik g. Grujić, uznesen u Nebesa, gde jedini razgovor vodi sa samim sobom i sa (sebi ravnom – tako on misli) boginjom Talijom!
Bilo je i biće glumaca-upravnika pozorišta. Ali, to je najgora solucija koja kao tekovina novog doba, u vreme partokratije i kakokratije, uzima sve više maha. Jugoslovensko dramsko pozorište je imalo za upravnike glumce Voju Brajevića i Branka Cvejića, ali mogu li se oni porediti sa upravničkim gromadama JDP kao što su: Eli Finci, Milan Dedinac, Velibor Gligorić, Miroslav Belović, Jovan Ćirilov ili pak sa legendarnim Bojanom Stupicom; Atelje 212 je imalo Svetozara Cvetkovića, a sada Brstinu, ali da li mogu da se oni porede sa Bojanom Stupicom, Mirom Trailović i Mucijem Draškićem; Narodno pozorište u Beogradu imalo je glumce za upravnika Ljubomira Tadića, Aleksandra Berčeka i Predraga Ejdus, ali da li oni mogu da se porede sa Milanom Grolom, Milanom Predićem, Milanom Bogdanovićem, Veliborom Lukićem, Vidom Ognjenović; Beogradsko dramsko pozorište imalo je upravnike glumce Ljiljanu Sedlar, Gorana Sultanovića, a sada Slobodana Ćustića. Raspitajte se za ranije upravnike: leskovačko Narodno pozorište je imalo za upravnike profesora Lukića i legendarnog upravnika prof. Tomu Cvetkovića, sada je To glumac g. Grujić, da li je moguće bilo kakvo poređenje – pitam vas? Međutim, radi prave istine, i Ljubivoje Tadić i Branko Cvejić, kao direktori u NP i JDP, nisu se bavili i glumom. Tadić je govorio da je realna prepreka da direktor glumi u radno vreme, koje često traje i posle ponoći, dok je Cvejićevo mišljenje bilo da istovremene funkcije glumca i upravnika dovode do „sukoba interesa“ (Kusturica kaže: „Nemoguće je glumiti i režirati, posebno ovakvim kao što sam ja“). Najveći procvat ova pozorišta su doživela onda i samo onda kada glumci nisu bili i upravnici. Zato i Zvezdara teatar za upravnika ima Duška Kovačevića.
Sadašnja pozorišna uprava, za koju je kulturni život Leskovca promenljiva dogma, ne razume moderna strujanja u pozorištu, što za posledicu ima izostanak pozorišnih komada naših savremenih dramskih pisaca u repertoaru LNP-a. Ona (uprava) kroz pozorišnu slugerantsku-podaničku politiku traži da zadovolji ukuse i najniže porive svoje publike, te strogo vodi računa o njenoj volji (odatle, valjda, i „Mušica“ na sceni LNP!?). U ovakvoj pozorišnoj politici nije nikada bilo nekog plana, ni sistema, niti glavne ideje vodilje; ona se menjala sa promenama političkih stranaka na vlasti, pa samim tim i zahtevima publike, a sve na uštrb umetničkih kriterijuma. Cilj pozorišnih uprava, bar ja imam takav utisak, nije bio podizanje kulturnog nivoa publike, već je bio držanje publike na onom nivou na kome zabava neće zahtevati veliki intelektualni napor. Uprave LNP nisu uviđale, a i ova sadašnja još manje uviđa, koliko je odgovoran kulturni položaj pozorišta u vaspitanju javnosti, koliko je pozorište važan faktor u održavanju duhovnih veza sa ostalim gradovima u Srbiji, kao i u inostranstvu. Naše LNP, baš zbog uprave, ne može biti nosilac visoke umetnosti. Na rukovodećim mestima u upravama pozorišta dovode se obično ljudi najpogodniji za sprovođenje birokratsko-administrativnih mera, ljudi mahom neodgovorni prema umetnosti, bezidejni, s malo stvarne pozorišne sposobnosti, s malo solidnog znanja, dobre kulture, sigurnog kriterijuma i ukusa, ali zato sa mnogo „političke veštine“ u ličnom politikanstvu, u zavođenju autoritativnijih režima u pozorištu od kojih kao u diktaturama strada kulturni i umetnički progres; upropašćuju se najbolje snage, one najdarovite. O nekakvom planu rada, osećanju umetničkog zadatka i umetničke odgovornosti, ali i umetničke slobode; o stvaranju boljeg ukusa kod publike nema ni pomena pod upravom ljudi nesposobnih i birokratski skučenih. Zbog ovakve uprave LNP-a, linija pozorišne umetnosti u Leskovcu ide sve više unazad. Kako ne bi došlo do još većeg umetničkog sunovrata našeg pozorišta, gradski čelnici Leskovca moraju da potraže rešenje, kao što to rade moderna pozorišta, i zahtevaju da upravu pozorišta čine stručni ljudi; naime, ljude koji su se obrazovali na prestižnim univerzitetima, značajnim umetničkim akademijama; ljudi širokog obrazovanja, u srednjoj životnoj dobi; ljude sa velikom intelegencijom, književnim ukusom, smislom za pozorište; ljude od integriteta, sa inicijativom i širokih vidika. Članovi uprave LNP-a nikako ne smeju biti – od toga treba bežati kao đavo od krsta – „značajni partijski radnici“, jer oni svoju mladalačku duhovnu želju, sada nadoknađuju društvenim angažmanom, i to, gle, baš u upravi pozorišta, pošto su se sada setili da mnogo vole pozorište. Naravno, sa privilegijom besplatnih ulaznica za sebe, za svoje bližnje, kao i za one „koji će nam trebati“ – nikad se ne zna šta nosi dan, a šta nosi noć; ovo su ljudi preterano skloni nepodnošljivoj lakoći napredovanja u službi i raznoraznim prečicama. Pozorište ni pod kojim uslovima ne sme biti produžena ruka političke stranke na vlasti, niti imati upravu sastavljenju od „naših“, gde vlada geslo: „Budi naš, pa radi šta znaš – Samo jaši, mi smo naši!“
Kada bi postojala ikakva umetnička odgovornost, ili blagi oblik društvenog i ličnog skrupula, kod onih koji danas vode LNP, razložno bi trebali da potraže odgovor na postavljeno pitanje: Zašto sada kada je direktor pozorišta glumac („toliko retka tekovina novijeg doba“), ne postoji potreba da se menadžerski deo posla razdvoji od umetničkog dela posla, a to znači da se uspostavi funkcija umetničkog direktora? „Ko god da umetnički predvodi pozorište, mora se osloniti na rad odabrane ekipe dramaturga, čiji posao ne bi bio samo da prekrajaju tekstove nego da ozbiljno doprinose kreiranju repertoarske politike.“ Ni jedno iole ozbiljno pozorište ne može bez umetničkog direktora; on je pozorištu potreban kao žednom u pustinji vode! Pozorište bez umetničkog direktora jeste kao jelo bez imalo začina. Umetnički direktor LNP mora biti osoba dovedena iz velikog pozorišnog centra, Beograda ili Novog Sada, školovana i obrazovana na prestižnoj pozorišnoj akademij, sa značajnim pozorišnim iskustvom stečenim višegodišnjim praćenjem pozorišnih dešavanja kod nas u Srbiji, a pogotovu u inostranstvu; osoba zrelog životnog doba, profesionalno upoznata do tančina sa pozorišnom scenom i pozorišnom tehnikom – koja će usko sarađivati sa stručnom upravom i sa direktorom. Umetnički direktor ne bi dozvolio rediteljsko diletanstvo glumca-direktora, već bi direktoru-reditelju LNP-a ukazao na činjenicu da duh i fantazija predstavljaju njegove najveće neprijatelje, kao i da je „režija ne samo visoka umetnost već i nauka koja se izučava na akademiji, te da se više samoučki ne može postati rediteljem značajnih umetničkih dometa.“ Šta u našem pozorištu radi zamenik direktora!? Šta, pitam se? Imamo zamenika, a nemamo umetničkog direktora, pa gde to ima?! Sa toliko nepotrebnih pojedinaca u LNP nema mesta za umetničkog direktora, posle glumaca i reditelja, najznačajnijeg i najpotrebnijeg člana umetničkog kolektiva pozorišta?! Stvarno Sramota i Grehota za umetnost!
Kada imate glumca-direktora, koji je u isto vreme i reditelj, i dramaturg, i scenograf, i menadžer, i umetnički direktor; kada uprava nema nikakvog autoriteta; kada postoji velika oskudica u stručnoj režiji, tada dobijate sluđeni glumački ansambal, jer ovakvo neprirodno stanje u LNP najviše pogađa glumu. Imajući u vidu da je „u pozorištu odgovornost glumca za svoja dostignuća i propuste nemerljiva“, loše stanje u matičnoj kući dovodi do toga da glumac nije opušten i prepušten samo svojim umetničkim snovima i dilemama, već rastrzan nepotrebnim i suvišnim psihološkim pritiskom u kojem je skoro nemoguće (glumcima) da iskažu svoj nesumnjivi talenat. Kako pozorište ima tako jaku „čaroliju neposrednog dodira između glumca i publike“, nemoguće je da malo pažljivijem gledaocu, bilo koje pozorišne predstave u LNP, promaknu negativne vibracije u interakcijama likova tokom scenskih dejstava na pozornici. Navedene stvari se primećuju, budući da je „glumac sredstvo kojim se prikazuju emocije lika“, a sama gluma „poput oblikovanja u snegu“, naročito kada je na sceni LNP gluma veoma različita po kulturi i pozorišnom obrazovanju samih glumaca („gde svaki pozorišni glumac treba da izgradi sopstvenu ulogu sam, od početka do kraja, pod vođstvom reditelja“). Međutim, ima – na sreću glumaca – jedno ali genijalnog Andreja Arsenijeviča Tarkovskog: „Ali pozorišni glumac ima tu sreću da može da opšti sa publikom u trenucima nadahnuća. Ne postoji ništa uzvišenije od jednoglasnosti glumaca i publike kada stvaraju umetnost zajedno. Predstava postoji samo onoliko dugo koliko je prisutan glumac kao stvoritelj, kada on jeste: fizički i duhovno živ. Kada nema glumaca, nema pozorišta.“ Osećao sam veliku potrebu da, u celom svom tekstu, navedem samo Tarkovskog kao autora navedenog citata, zbog mog nemerljivo velikog poštovanja prema glumačkoj umetnosti ili zanatu – kako kome drago! Da se zna, na vjeki vjekov: Pozorište može bez zgrade, bez direktora, bez bine, bez kulisa, bez kostima, bez reditelja, pa i bez publike; jedino ne može bez glumaca. Kada nema glumaca, nema pozorišta! Glumci su najveće blago koje poseduje LNP. Tačka.
Zato je naše pozorište uglavnom samo glumište, ali glumište, takav je moj utisak, ne svih glumaca, već samo jedne povlašćene grupe koja je zauzela, ne samo svojom voljom i željom, sve uloge za sebe; dok je drugi deo, takođe dobrih glumaca, bojkotovan, marginalizovan i dotučen tavori neigranjem, bespomoćno mireći se sa sudbinom. Uloge se ne dele pravično i prema sposobnosti, već izgleda da pri podeli uloga dejstvuju protekcija, simpatija i antipatija. Međutim, ako sve ovo navedeno o glumcima nije tačno, možda se varam, onda je jedna od osnovnih mana leskovačke pozornice nedovoljan kriterijum u proceni sposobnosti glumaca, odnosno što odgovorni stručnjaci pozorišta ne poznaju dovoljno svoje glumce. Jer pozorište nije samo središte umetnosti nego i „glumište“, iako uprava o tome ništa ne zna!
Repertoar LNP-a je posebna priča za sebe. Umesto da svom svojom snagom, pogotovu posle detaljne rekonstrukcije zgrade pozorišta, krene u akciju, u ofanzivu, za kulturni prodor na leskovačkoj kulturnoj sceni, čak i po cenu materijalne žrtve – koja uzgred budi rečeno nije nikakva jer se pozorište finansira iz budžeta lokalne samouprave – ono (LNP) se provlači sitnim kalkulacijama i svoj repertoar prilagođava, kao bajagi, ukusu leskovačke publike u „lak bulevarski divertisman.“ Pogotovu što je još aprila 2014. g. na premijeri Čehovljevog „Galeba“ tadašnji, a i sadašnji, direktor g. Grujić izjavio: „Ipak, naša je obaveza, kao ustanove kulture, da zadržimo klasičan repertoar.“ Repertoar izgleda formira, kada nema autoritativne uprave i stručnog umetničkog direktora, sam direktor g. Grujić prema svom ličnom izboru i naravno prema svojoj ličnoj kulturi. Koji je To klasičan repertoar odigran na leskovačkoj pozorišnoj sceni, od date izjave do dana današnjeg? Da li je odigran bio koji pozorišni komad antičkih klasika: Eshila, Euripida,Sofokla ili Aristofana; naših klasika: Nušića, Bore Stankovića, Andrića, Krleže, Meše Selimovića, Ace Popovića, Kovačevića, Selenića, Kiša, Hristića, Bore Ćosića, Dragoslava Mihailovića, Dušana Jovanovića…; svetskih klasika: Šekspira, Ibzena, Gogolja, Čehova, Molijera, Šoa, Vilijamsa, Pirandela, Darija Foa…? Ne samo da nema naših srpskih klasika na pozornici LNP-a, nego ono beži i od srpskih savremenih dramskih pisaca; pa tako nema ni pozorišnih komada Željka Simića, Filipa Vujoševića, Milana Markovića, Milene Marković, Milene Bogavac, Biljane Srbljanović, Zorice Jevremović, Milice Novković, Branislava Ilića, Tanje Šljivar, Vesne Janković, Nine Mitrović, Maje Pelević, Vesne Perić, pa čak ni „najsnažnije i najdarovitije savremene srpske dramske spisateljice“ Olge Dimitrijević!? I dok se njihovi pozorišni komadi igraju širom Srbije i Evrope, na prestižnim pozornicama, u Leskovcu je „Mušica“ iz 1530. g. Aferim! Da ponovim, da se ne zaturi u prevodu: Eto zašto ne može u imenu leskovačkog pozorišta da stoji ono „narodno“ – zato malo morgen!!! U samoj pozorišnoj upravi nema velike umetničke odgovornosti, nema velikih ambicija koje bi ovom radu dale jedno snažno kulturno i umetničko obeležje. Pozorište treba da bude na istaknutim pozicijama propagiranja srpske, evropske i svetske kulture, sa čije će se pozornice unositi nove forme u duhovni život Leskovca. Odatle i pitanje: Da li je i na koji način pozorište rešilo pitanje stranog i domaćeg repertoara, pitanje moderne režije, glume? U godini jubileja maja meseca 2016. u najavi za premijeru „Tramvaj zvani želja“, g. Grujić gromoglasno najavljuje: „Napravićemo dobru predstavu, a sačuvaćemo resurse da ove godine obeležimo 120 godina postojanja pozorišta na jedan pompezniji način i na jednom višem nivou.“ I taj pompezniji način i viši nivo, posle Čehovljevog „Galeba“ i Vilijamsovog „Tramvaja“, za g. Grujića, je karnevalsko-cirkusko-vašarska „Mušica“ u kojoj je Rucante Ciganin!? Sramota, bre! Zemljo, otvori se! (Gospode, podaj mi spokojstvo da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim; hrabrost da promenim koje mogu, i mudrost da shvatim razliku) Mnogo je glumačke snage utrošeno, pare uzalud bačene na raskošan dekor i scene da se odigra „Galeb“ i „Tramvaj“, a nema ih na repertoaru( „Galeba“ nema dosta dugo) u „pozorišnim mesecima“: decembru, januaru; nema ih ni u najavi za februar mesec!? Direktor g. Grujić bi trebao da zna da se repertoar za narednu pozorišnu sezonu priprema i obelodani još u julu mesecu; naravno, kod pozorišta koja drže do sebe.
Za ovakvo stanje u LNP kriva je i pozorišna kritika, kako ona u dnevnim listovima tako i ona u lokalnim nedeljnicima, na el. portalima ili na lokalnim televizijama. Ono malo pozorišne kritike što je ima na el. portalima je više-manje impresionistička, koja ne ulazi u srž pozorišnih problema; nestručna je u ocenjivanju umetničkih dostignuća režije, igre glumaca, scenografije, kostimografije, dramaturgije, izbora muzike… Ta i takva pozorišna kritika nema solidne osnove, nema značajan kriterijum i nema kritičke odgovornosti; nema svoj stav prema pozorišnom sistemu LNP, koji je u velikom kašnjenju prema savremenim srpskim pozorištima. Ako bih želeo da dam svoj sud o pozorišnoj kritici koju prezentiraju leskovački novinari on bi bio u jednoj rečenici: To je čisto hroničarska kritika, koja ne može, ni po kom osnovu, da služi kao obrazac jedne zrele, inteligentne i stručne kritike. Novinar – kritičar posle premijere „Mušica“ doslovno napiše: „Oni koji su očekivali neke eksplicitijne scene na daskama koje život znače zasigurno su bili razočarani.“ Napisati takvu bestijalnost, takav poganluk i pasjaluk može samo jadnik duboko iskomplesiran ličnim frustracijama, nedostatkom ličnog integriteta, domaćeg vaspitanja, obrazovanja i bez moralnih skrupula.(U LNP se ne ide zbog: „očekivali neke eksplicitijne scene“ nego zbog umetničkog doživljaja) Ma kako da ne! Šta je trebalo da se Persone dramatis švrćkaju gole po proscenijumu!? Nedostajao je samo eksplicitan seks, jer smo oralni videli, a što se, kada se ansambl uigra, može i očekivati. Mogu iz publike da pozovu umesto Rucantea koji je „seksualno nemoćan“, nekog „moćno obdarenog“ – komedija del arte je komedija improvizacije i ulično-karnevalske zabave – da pripomogne oko eksplicitnih scena, sa penetracijom! Na samoj pozorišnoj rampi, što bliže publici. Mislite o tome! Po mom dubokom uverenju, kritičko mišljenje, koje kao svoj sud iznosim u ovom tekstu, a ne puko kritizerstvo, je najviši oblik moje ljubavi prema pozorišnoj umetnosti. Samo ljubav prema istini, onako kako je ja doživljavam, a ne po babu i po stričevima, može imati neke fajde; sve ostalo je puko zamajavanje koje LNP više šteti nego što mu koristi. Pogotovu imajući stalno na umu da je: „Pozorište ogledalo stvarnosti, ali je i vatra koja rađa prisustvo duha. Pozorište je isto tako potrebno kao i škola, kao i crkva.“
Meni je žao što je u LNP utihnula atmosfera i što je u leskovačkoj društvenoj sredini sve manje pristalica teze, u svim segmentima našeg društva, da je pozorište potrebno Leskovcu kao što su mu potrebne i škole. Taj poriv, naime da je pozorište „ogledalo stvarnosti, ali je i vatra koja rađa prisustvo duha“ u kulturno razvijenim društvima, puni pozorišne sale i menja čoveka kao što ga menja i svaki drugi vid umetnosti. Pozorište (barem bi trebalo) deluje na pozorišnu publiku, na gledaoca, stvarajući čvrstu simbiozu; zbog toga što je pozorišna predstava duhovni događaj, zbog svoje osobine živog postojanja i zbog toga što je ono samo po sebi društvena akcija. Ako tako sagledavamo pozorište onda će i prisustvo provincijskog duha, što većinom obeležava naš leskovački pozorišni život, u samoj publici biti manje karakterističan. Vođen željom da leskovačka pozorišna publika, kada je već došla na pozorišnu predstavu, očekuje bar malo one „vatre koja rađa prisustvo duha“, bio sam ne malo iznenađen i zatečen izjavom g. Grujića pred premijeru Rucantove „Mušice“ koja najavljuje: „To će biti klasična renesansna komedija kakvu leskovačka publika i zaslužuje.“ Pitao sam se odakle narečeni direktor zna kakvu komediju leskovačka publika zaslužuje, misleći pri tome da je to samo somnabularna priča za malu decu i da se pre radi o produktu astrologije, gledanja u pasulj, kopiranje vidovite Zorke, a ne o stručnom znanju sa svim pratećim pozorišno-analitičkim iskustvom koje nam podaruje g. Grujić. Međutim, posle odgledane premijere „Mušice“ i eksplozije ovacija u publici, došao je i moj trenutak prosvetljenja; ja sam dokonao: g. Grujić izuzetno dobro, do tančina, poznaje ukus Leskovčana i njihovu kulturnu emancipaciju koja posle Farmi, Parova, Snajki i ostalih umetničkih remek dela naših televizija, dobija pozorišnu manifestaciju „kakvu leskovačka publika i zaslužuje.“ Svaka čast! Kapa dole i duboki naklon g.Grujiću! Od srca. Odlično je shvatio: Da se povlađivanjem najnižih instinkata mase može lepo uspeti u životu. Bilo je to poznato još u antičkom Rimu u kome je i nastala izreka – „Svetina voli da bude varana.“ Dokle smo došli… Zid brate, nema dalje!
Užasavam se etiketiranja i nije moj posao da držim pridike leskovačkoj publici, niti želim ikome da namećem svoje poglede na pozorišnu umetnost koja je po svojoj prirodi aristokratska, te je prirodno da selektivno utiče na publiku; taj uticaj je ograničen vlastitim obrazovanjem, kao i duboko unutrašnjim osećanjima svakog pojedinca koji je došao, kao gledalac, u dodir sa nekim pozorišnim delom. Poznata je činjenica: „Ako želiš da uživaš u umetnosti, moraš biti umetnički obrazovan.“ Publika dolazi u pozorište radi živog iskustva; jer pozorište proširuje, obogaćuje i sabira ljudsko iskustvo i čini ga dužim, bitno dužim; ali, i radi potrebe za zabavom. Pozorište je To koje oblikuje ukus publike, a ne obrnuto, jer osećajnost pozorišnog gledaoca jeste jedna od presudnih ljudskih osobina za razvijanje estetskog opažanja. Šta god o ovom potonjem mislio posetilac pozorišnih predstava u LNP, on mora da zna: vladavina većine u društvu je uglavnom dobra, jer dovodi do demokratizacije društva, ali je u umetnosti, pa samim tim i u pozorištu, uglavnom pogubna. Zato i važi stara poruka: „Sačuvaj nas bože ukusa i kriterijuma tihe većine.“

Leskovačka publika ni cveće, posle premijere, ne ume prigodnoda uruči – pogledajte sliku. Kotarice sa cvećem, na kraju premijerno izvedenog komada, drže u svojim rukama samo direktor i njegova supruga; ostali glumci, glavni likovi predstave, nisu „dostojni“ cveća!!? Na sajtu LNP je dat „Bonton“, kako da se gledaoci ponašaju u pozorištu; nema kako da se glumci ponašaju posle predstave. Bitno je da kotarice cveća prigrabe direktor i njegova žena. A domaće vaspitanje koje se ponese sa roditeljskog praga, kultura ponašanja na pozornici, u domu svom, na ulici, kavaljerstvo, gospodstvo, velikodušnost, žensko-muški odnosi? Gde se sve to izgubi? Taština je bolest duha, Gospodin Glumac! dr Vjačeslav Nešić.

Fotografija Narodnog pozorišta iz Leskovca