Moć i nemoć istine

LESKOVAC

Najgore što čoveka može da zadesi je – nemoć. Kao sapet, stavljen pred zid sa pogledom u – ništa. A glavom kroz zid se ne može. Trudiš se, ali uzalud pokušavaš. Oni kojima tvrdiš da to što vidiš i čuješ nije u redu ili te ne čuju ili te čuju, ali ne slušaju ili neće to da urade! Možda ne zato što neće već zato što su i oni, možda – nemoćni i ne smeju da razumeju to što im kažeš, a i oni sami to isto i vide i čuju, a verovatno i – misle! Što bi se reklo – ne aju!
I tako su – istina, pravda, moć i nemoć u stalnom raskoraku. Sapliću se.
I tako je sve – džabe! I uzalud! Jer to što kažeš – ostane bez odjeka. Ne dopire do nih kojima je upućeno. Kao glas u gluvo bure i pogled u ništavilo.
U više navrata sam na ovim istim stranicama “Nove Naše reči’’ ukazivao da smo nemarom ili namerno, što mi se čini realnijim – decenijama ubijali dušu i integritet Starog Leskovca. Grada koji se proslavio naglim privrednim razvojem! Još odonda kada su “oslobodioci’’ pri ulasku u grad srušili spomenik kralju Aleksandra u Parku Devet Jugovića, a zatim njegovu bistu taljigama vukli glavnom gradskom ulicom dok se nije sasvim razbila.
Ne znam koliko je danas ulica u Leskovcu, a još manje ko su sve oni čija imena nose. Ali, znam da su odmah po ulasku u grad “oslobodioci’’ izbrisali tadašnje nazive ulica i okitili ih imenima “boraca’’ i “revolucionara’’ koji su se zaklinjali “najvećem sinu naših naroda i narodnosti’’ i drugovima Staljinu i Lenjinu. Ta imena i sada stoje kao – ime ulice! I kao branik i čuvari vremena za koje znamo da je zasnovano na likvidaciji nevinih Leskovčana koji su se zaklinjali kralju i otadžbini. Na tom dvosmernom putokazu života i sudbina “revolucionara’’ koji su gradili “novi svet’’ rušeći sve ono što podseća na truli kapitalizam i radničke “krvopije’’ da bi oni zauvek vladali i građana Leskovca koji su na dan bombardovanja 6, septembra 1944. slavili kraljev rođendan, igrali Kraljevo kolo kod Spomenika, slavili i čekali da se vrati kralj – je ovo što imamo danas – “svetlu budućnost’’ koju su propovedali oni čijim su imena okićene brojne ulice u Leskovcu. A znamo kakvu “svetlu budućnost’’ imamo! Od svega što su propovedali likvidirajući neistomišljenike – ostala su samo njihova imena na plehanim tabalama na početku ulica. I ono ruglo od gomile kamenja u Svetoilijskom parku koje su “oslobodioci’’ podigli skrnaveći tako park na crkvenom imanju i to označili kao simbol Narodno-oslobodiolačke borbe u Leskovcu.
Danas se u centru grada gradi Trg. Ne želeći da ulazim u raspravu o tome da li je pored trga na Širokoj čaršiji ili trga kod Spomenika trebalo graditi i ovaj – treći – želim da podsetim da je pre dolaska “oslobodioca’’ na tom prostoru bilo – srce i duša Leskovca. Glavna gradska ulica – ulica Kralja Petra. Korzo. Na stotine mladih i starijih građana su decenijama na tom prostoru gradili prijateljstva, jedva čekali subotu i nedelju naveče da dođu, vide se, šetaju i pričaju. “Oslobodioci’’ su centar Leskovca porušili – do temelja. Da ni kamen na kamenu ne ostane. Uklonili su palate, zanatske i trgovinske radnje kako bismo imali gde da držimo mitinge, a zatim je napravljena i nova ulica kao deo magistralnog puta prema Prištini.
Naravno, ljude iz današnje vlasti ne treba kriviti za to. Današnja vlast je to zatekla i nasledila. Taj ogoljeni prostor u centru grada godinama je služio kao parking, a sada se gradi – Trg.
Vrlo često čujemo ili pročitamo kako se Nišlije, Beograđani i stanovnici mnogih gradova u Srbiji maltene s ponosom prepoznaju po tome da su iz onih delova grada koji svoje nazive čuvaju i nose iz dalekih vremena. Kao Beograđani, na primer, koji gotovo s ponosom kažu da su sa Dorćola, Čukarice, Dušanova, Karaburme!
A da li mi u Leskovcu danas čujemo da je neko iz RUPE ili Murdžu malu ili ČIVLAK ili PODVRCA? Ne, to ne čujemo. Ali, čujemo da su neki građani iz KUMLK ne znajući da je to pogrešno i da se taj deo grada PREKO PRUGE zove KOVANLUK! Dakle, i ono što kažemo – izgovorimo ga pogrešno.Čak je, kažu, to pod tim imenom zapisano i na mapi grada!
A zašto Leskovčani, sem starosedelaca kojih je, očito sve manje, ne znaju kako su se pojedini delovi grada nekada zvali i ljudi po njima znali pa i raspoznavali! Za to su se takođe potrudili “oslobodioci.’’ I opet se vraćamo početku – po ulasku u Leskovac izmenili su nazive ulica i postavili table sa imenima zaslužnih drugova boraca čijaimena i dela treba zauvek zapamtiti. A, istini za volju – malo ko zna ko su ti “zaslužni’’ i zašto uopšte ulice nose njihova imena. Mesnim zajednicama dali su imena, ali ne po nazivima kako su se ti delovi grada uvek znali i prepoznavali, već su im takođe dali imena istaknutih drugova.. Recimo – naselje „Toma Kostić’’ je izgrađeno i tako nazvano pošto su prethodno porušene porodične kuće sa velikim baštama u Nemanjinoj ulici pa sve do Pop Tošinog sokaka. A evo kako su se u Starom Leskovcu zvali pojedini delovi grada: RUPE, ČIVL-K, VAŠARIŠTE, PANAĐURIŠTE, MURDžA MALA, KOVANLUK, ČAPLjINO BRESJE, TRI ŠEŠIRA, POSLEĐAN GROŠ, BELČUG MALA, DRKINE VRBE, BIFE ZAKASOTINA, TRIČKOV MLIN, RAKIĆEVA KAFANA..
Volim ovaj grad i nije mi svejedno kakav je, kuda ide i kako će se razvijati. Zašto spominjem Korzo i zašto se uopšte često sa neskrivenom setom vraćamo na vreme kada je postojalo. Na taj krug u ulici Kralja Petra gde smo šetali – zajedno. I bili drugari, sticali i kovali prijateljstva. Sada nema korzoa. Ne šetamo u krug i – nismo zajedno. Sada idemo i susrećemo se u – mimohodu, pljujemo jedni na druge, nazivamo se pogrdnim imenima. Umesto da se šetamo i pozdravljamo, idemo u neke kolone – svako na svoju stranu. I umesto da kujemo nova prkjateljstva – propovedamo razdor i mržnju! Zbog čega? Zbog koga? Ili – za koga mi to danas idemo – odvojeno!..

Sava Dimitrijević