LESKOVAC
Poznanici i prijatelji iz dalekih krajeva ovog našeg Balkana, ranije, više nego sada, znali su da me pitaju o mom rodnom gradu. Pitanja su, mahom, kurtoazna. Kako se živi, šta ima da se poseti, da li su istinite priče o roštilju i tome slično.
Odgovori, kao što se može i pretpostaviti, bili su odsečni, i po pravilu, predstavljali su uvertiru u neke druge priče i pripovedanja. Vremenom, avaj, prorediše se oni kojima je stalo da čuju nešto o Leskovcu i Leskovčanima.
– Ma pusti ga, opet ima da priča o nekim maglama, dimnjacima i vrbama, bolan – čulo se, ne tako retko, kako izgovaraju neki moji drugovi sa kojima delih studentski hleb i muku. Zbog toga, a i zbog mnogo čega drugog, moje se besede prorediše.
Samo ponekad, kada bih procenio da osoba koja me pita ima dovoljno krupne oči, lucidnu imaginaciju i autentičan duh, delio bih sa njom moje impresije. Takvoj osobi, nikada ne pričam o grotesknom dijalektu, masnom roštilju, ljutim paprikama i još ljućim ženama.
Njoj kazujem o Simi Mlekadžiji.
Šta tu ima da se kaže, upitaće neko. Nit’ je otkrio novi pomorski pravac za Vijetnam i druge zemlje začina, nit’ je znan astronomima, zbog teorija o stazama kojima zvezde hode. Čak ga ni u leskovačkoj palanci ne poznaju mnogi. Tako gledano, kritike su apsolutno opravdane i čini se da po tim svetskim, pa čak i varoškim merilima, čiča Sima ne zaslužuje ni pomen, a kamoli priču. Jedino po stvarima karaktera i širini duha, on može da bude takmac mnogima.
Simu Petrovića, koga Leskovčani znaju kao Simu Mlekadžiju, čovek ne može sresti svaki dan. Na njega se, mahom, može nabasati u vreme najvećih oluja i smetova. Slučajem ili zlom karmom, Sima se po najvećoj kiši može videti kako vozi biciklu, starog, partizanskog kova, terajući na gepeku dve paralelno postavljene mlekadžijske kante. Cirkuliše leskovačkim ulicama, ili, bolje reći, meandrira, jednakim tempom, ravnodušan na promene vremena i komentare ljudi.
Jer su Leskovčani, vazda stručni i pametni kada je u pitanju uređenje tuđih života i umanjenje tuđih muka, ustanovili da čiča Simi više ne priliči da pod stare dane tera točak, da kisne i sebe živog sahranjuje.
– More, zaulav čovek, umesto da sedne u ćošku i da ćuti, jurca se po leskovački sokaci – znale su da prozbore pregojene i prebrzo ostarele leskovačke domaćice, za koje je bolest znak radne prošlosti, a penzija, priprema za skapavanje i smrt.
Njega, čoveka od sedamdesetak leta, priče i ogovaranja ne pogađaju. Spržen, u plećima poguren, drhtavih, izboranih ruku, mlitavih nogu, staklasta pogleda, ali čila duha, u sebi skuplja i obuhvata sav onaj zaboravljeni, neuništivi prkos, koji u našem čoveku počinje da kopni.
Zadnjih trideset godina, on tom biciklom šparta leskovačkim stazama, a naročito onom ulicom koja veže središte varoši i druga mesta prema planinama i Vučju. Delom zbog toga što je u jednom selu, blizu tog puta i rođen, a delom jer su baš u ovoj ulici živele njegove najvernije mušterije. Živele, jer vreme kruni čovekove dane, pa mnogi od Siminih poznanika i kupaca sada borave u katedralama svojih predaka. Sima se, bogami, ne predaje.
Na to ga je, uostalom, i život navikao. Od detinjstva, kada je u društvu šestoro braće i sestara, hrišćanski stroge majke i oca kockara, morao da se bori za koru hleba, preko mladosti, učenja gimnazije i iscrpljujućeg rada u fabrici duvana, do zatvora u danima svog boemisanja i pevanja zabranjenih pesama. Simu život nije mazio, a bogami, nije ni on propuštao priliku da tom istom životu ili nečemu većem od njega, ponekad, sočno opsuje mater.
Nakon što mu je, pre dvadesetak godina, u građanskom ratu, sin poginuo, a žena zbog žalosti sebi prerezla vene, bes zbog zle sreće, Sima je zamenio postojanom tugom, tišinom i ovim mlekadžijskim zanatom, koji mu dođe kao neki opori podsetnik na svet u njegovoj mladosti.
– Ne može se protiv boga, moj Simo, sudbina, šta ćeš – znao je da mu kaže neki kafedžija Trajko, dobroćudni čova krupnog stasa i neurednih brkova, kod koga je Sima znao da svrati na koju čašicu rakije, ljudsku reč ili saučesničko ćutanje.
-Eh…- promumlao bi mlekadžija, ispirajući staračko grlo oštrom tečnošću, koja bi samo na trenutak, gotovo, alhemijski, otklanjala staklastu skramu koja se u pogledu ovog poštenog čoveka prikupi u minulim godinama.
Nakon tih silnih tragedija, mlekadžijska rutina ga je obuzimala, brišući nepotrebne misli i slutnje na neizvesnu, mučnu starost. Njegovi dani poprimiše uvek sličan, ali nikada u potpunosti isti karakter.
Ustajao je pre svitanja, trljao je i udarao ukočene zglobove i propale mišiće, pio čašu nekuvanog mleka sa mrvicom kafe, pospremao sablasni kućerak, nahranio retku živinu, iz frižidera vadio već pripremljene, hladne mlekadžijske kante, postavljao ih na gepek bicikle, stare i usamljene, poput samog gospodara. Pre polaska bi još jednom proverio da li je zaključao ulazna vrata kuće, da li su mu gume dopola napumpane, jer je znao da kaldrma reže previše nategnute točkove.
Na kraju, vrhunac ritualne patnje bi usledio nakon sočnog pljuvanja u pravcu neba, tog širokog i mekog leskovačkog neba, pod kojim životi bujaju i kopne na način neprimetan i ne naročito smislen.
Već sa prvim jutarnjim zracima, ljudi su mogli da vide jednu deformisanu priliku kako mota uz vetar, nestabilno i sporo, ali nepokolebljivo. Ono što je za druge bilo mučenje i grehota od boga, za tog starca je bilo spasenje i zaborav.
Mleko je prodavao advokatima i trgovcima, sitnim lopovima i starim bogatašima, bez nekog naročitog reda i mimo društvenih konvencija. Nekad je posao dobro išao. Sećao se dana kada je bio u naponu snage, pa je za biciklu kačio malu prikolicu, puneći je kantama od debelog železa. I ponovo bi mu zafalilo. Danas, trgovina, kao i njegov život, je u opadanju, pa je srećan ako proda i to što ima. Novac je sticao teško, ali ga je trošio lako, i za leskovački svet, tvrd na uživanja i rasipništvo, čak, neumereno i glupo. Voleo je da u ciganskoj mahali doručkuje vruć burek, da rakiju pije kod gazda Trajka, a da milostinju deli frulašima i prosjacima kod veterničkog mosta. Znao je da cigančićima kupi bombone, da dokone časti pivom pred zadrugom, a da deci nekog sirotog obućara Stanka svaki put da neki dinar za skromni obrok ili užitak druge, bezobrazne vrste.
Najmanje je, čini se, vodio računa o sebi. Često ga je Trajko kafedžija opominjao da opere isflekane pantalone, da se obrije i sapunom umije, jer mu plaši goste pojavom i zadahom. Sima bi klimao glavom, potvrđivao svaku reč nesvesno, lako i bezbrižno. Naredni put bi bila ista priča.
Kući bi se vraćao u sumrak, umoran od motanja po kvrgavom putu, poprilično pripit zbog Trajkove komovice, usredsređen samo na to da od komšike Stane uzme taze pomuženo mleko, da ga u hladnjak metne, da živinu zatvori i kapiju zaključa, pa da zaspe tvrdim snom bez snova i trzaja.
U poslednje vreme, Simu Petrovića Mlekadžiju viđam sve ređe. Da li je to zbog moje nepažnje, vlastitih problema i razmišljanja, ili, pak, zbog godina koje prolaze, noseći nas nekim, zbunjujućim redosledom, ne znam.
Ako ga, ipak, budete negde sreli, lako ćete ga prepoznati. Biće to u neko doba kiša ili ranih mrazeva. Tada, nemojte ga zaustavljati. Nemojte mu smetati.
Mleko treba da bude razveženo. Život treba da bude zaboravljen.
Aleksandar Stojanović
Leave a Reply