Mladi vlasotinački slikar na usavršavanju u Minhenu

VLASOTINCE

Još kao dečak Aleksandar Radičević iz Vlasotinca počeo je da se druži sa fudbalskom loptom. A, gde bi u Vlasotincu nego na legendarnoj fudbalskoj „Rosulji”. Izbor mu je bio čuvanje mreže fudbalske ekipe Vlasine. Dakle golman. A u ta prošla vremena Vlasina je bila iznedrila, pod dirigentskom palicom trenera Miše Petrovića, dva vrhunska golmana Aleksandra Kocića i Dejana Pešića koji su čuvali mrežu naše mlade i seniorske reprezentacije.
Iako je bio vanserisjki talenat i sa predispozicijama da dostigne svoje prethodnike, ipak put ga je odveo na sasvim drugu stranu. Otišao je sa gola i skinuo je golmanske rukavice sa ruku i otišao zauvek ispred gola svoje ekipe. I kako reče nedavno na otvaranju izložbe slika Aleksandra Radičevića u Vlasotincu, Stefan Tićmi:
-Autor kao da je prohodao uz pomoć četkica, progovorio uz pomoć boja, Propevao uz akril, zaleteo se divljački ka Tamo i Tamo, a potom zaćutao pred štafelajom. To mu je bilo dovoljno. Dovoljno da pročačka. Po sebi…

  • Posle osmogodišnje škole u Vlasotincu završio sam srednju školu „Škola za tekstil i dizajn” na smeru Dizajn grafike i propagande u Leskovcu, – kaže nam na početku razgovora Aleksandar Radičević.

Šta vas je opredelilo da posle srednje škole idete u slikare ?

  • U toku srednje škole sam imao obavezan predmet crtanje i slikanje koji je bio jedan od glavnih predmeta. Tu sam se opredelio za poziv slikara, premda i kada sam upisivao srednju školu razmišljao sam o slikarstvu, a ne o dizajnu.

Koji ste fakultet završili u Beogradu i ko su vam bili profesori ?

  • Završio sam Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Osnovne studije na smeru grafika u klasi profesora Dragana Momirova a zatim i master akademske studije na smeru slikarstvo u klasi profesora Gordana Nikolića.

Kada ste se odlučili i zašto ste izabrali da idete u Nemačku i to baš u Minhenu ?

  • Mislim da je Nemačka najbolje podneblje za moj dalji napredak, ima bogatu likovnu scenu, a Minhen je i jedan od glavnih umetničkih centara u Nemačkaj. Akademija koju pohađam ima veliku tradiciju, na njoj su predavali, ali i bili studenti, neki od najvećih slikara 20.veka, kao što su Vasilij Kandinski i Pol Kle.

Koliko godina traje to vaše usavršavanje u Nemačkoj ?

  • Studije koje sam upisao traju pet godina, zasnivaju se na radu u klasi sa profesorom. Za mene je najbitnije da se nađem u toj sredini gde je mnogo drugačiji odnos prema likovnoj umetnosti nego kod nas, ovde više mislim na institucionalni pristup.

Recite nam koju vrstu slikarstva usavršavate i šta vas je upravo navelo da se za to opredelite ?

-Slikarstvo kojim se bavim može se nazvati poetskim ekspresionizmom. To je neki prirodni tok mojih razmišljanja o slici kao takvoj.

Posle završetka školovanja u Nemačkoj šta planirate. Da li ostajete tamo ili se vraćate nazad u Srbiju ?

  • Za sada nemam neke posebne planove. Dosta toga će zavisiti od mnogih okolnosti. Ali svakako želeo bih da se bavim prevashodno slikarstvom a da li ću uspeti i gde, videćemo. Da li ste se olako odrekli svoje dečačke ljubavi kao golman. Koliko godina ste se bavili fudbalom i šta mislite o tom vremenu koje ste proveli braneći gol Vlasine ?
  • Fudbalom sam se bavio sedam godina. Može se reći uspešno jer sam prošao sve selekcije reprezentacije Fudbalskog saveza regiona istočne Srbije, što je tada, u tom uzrastu bio najviši stepen selekcije. Branio sam do svoje 14.godine i stigao do kadetske ekipe. Kada sam upisao srednju školu opredelio sam se za slikarstvo i sa fudbalom je bilo gotovo. Shvatio sam gde pripadam, i šta je moj poziv.

Kažite nam nešto o vašoj izložbi koja je još u toku u Vlasotincu, i koja je izazvala izuzetno veliko interesovanje publike u gradu na reci Vlasini ?

  • Do sada nisam izlagao u Vlasotincu i čini mi se logičnim da se predstavim svom rodnom gradu u kome ne živim već dugo. Ovde sam odrastao, formirao se u velikoj meri, koliko jednog čoveka može da formira detinjstvo, što je po mnogima najbitniji period oblikovanja ličnosti.

Radni naslov vaše izložbe je BRITVA, PELIN, KORABLJE. Zašto baš tako ?

  • Ove tri reči zajedno jesu zbirna metafora za radove koji su se našli na izložbi. Ne toliko pojedinačno, koliko kao jedna ambijentalna forma kao što je postavka izložbe. Metafora za ono šta izlagačka forma jeste, i šta ona kao takva, u ovakvom obliku predstavlja. Ako tražimo značenje, ono je u zarezima između reči, – veli na kraju razgovora Aleksandar Radičević koji svoju slikarsku nadgradnju trenutno ostvaruje u Minhenu u Nemačkoj, i za sada puno i ne razmišlja gde će nastaviti da radi po završetku petogodišnjeg školovanja u inostranstvu.

Tekst i foto: V. Stamenković

Ovaj sadrzaj je deo projekta koji je sufinansirala opstina Vlasotince. Stavovi izneti u podrzanom medijskom projektu nuzno ne izrazavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*