LESKOVAC
Pre nekoliko meseci Srbiju je potreslo ubistvo O.L. koju je suprug usmrtio kamenom naočigled njihovo troje dece i to u Centru za socijalni rad. Nažalost, samo posle nekoliko dana istu sudbinu doživela je još jedna žena, koju je ubio bivši suprug. Monstrum je predhodno usmrtio i njihovog četvorogodišnjeg sina.
Ovo je strašan čin eskaliranog porodičnog nasilja, čin koji na žalost ponovljeno dokazuje da nasilje nikada nije privatno, ma gde da se dešava, da je država odgovorna, ko god da je učinilac i žrtva. Ne znam detalje, ali sam sigurna da je smrtonosnom finalu predhodila cela uobičajena dugogodišnja priča porodičnog nasilja praćena neaktivnostima svih koji su mogli nešto da preduzmu. Sigurna sam da je Centar za socijalni rad znao, policija takođe. Svi oni su našli mnogo “opravdanih“ razloga što nisu efikasno delovali ili nisu delovali uopšte. A dete je mrtvo, žene su mrtve, ljudski životi uništeni.
Dokle će to da bude tako, događaj za žaljenje, dokle ćemo samo čekati dok ne padne sledeća žrtva, jedna od hiljada žena koje danas u Srbiji, baš u ovom trenutku dok pišem ovaj tekst , trpe nasilje u svojim domovima, nasilje koje će za mnoge da potraje i posle razvoda, nasilje do smrti. Dokle će Srbija da bude zemlja gde su žene nekažnjeno izložene torturi i mučenju do smrti, dokle će ubistvo „neposlušne žene“ biti smatrano kao „pravo muškarca“, dokle ćemo da oplakujemo mrtve žene, ubijene od ruke nasilnika kome niko nije hteo da se suprotstavi, dokle će nasilje u porodici biti smatrano kao neko manje važno ili manje opasno nasilje, ili još gore, nešto što se podrazumeva kao sastavni deo porodičnog života, nepromenljivo i neiskorenjeno?
Kada pogledamo te slučajeve ubistava, vidimo da se radi o 3-4 tipične sistemske greške. Prvo, neko nije prepoznao nasilje ili većina relevantnih službi u sistemu ga nisu prepoznale, nisu razmenile informacije o njemu, nisu postupile u skladu sa onim što su nadležnosti državnih organa – dakle, ne šta hoće žena, šta kažu deca, šta čini nasilnik, nego šta nam stoji na raspolaganju. Takođe je primetno da ništa nismo naučili iz sličnih događaja iz prošle ili pretprošle godine.Posle ovih tragičnih slučajeva mnogi su se zapitali šta radi država, gde je sistem da zaštiti ove nedužne žene. Socijalne radnice u medijima izjavljuju da im je potrebna „oružana zaštita“ da bi ispunile zadatak o „kontrolisanom viđanju“ nasilnika i dece!
O čemu se tu radi?
Da li sam ja dobro razumela ministre kada su potvrdili da će od sada deca morati da prolaze pored naoružanih policajaca da bi viđala nasilnike očeve koje oni ne žele da vide? Znači da političari ništa nisu razumeli, da i dalje ne čuju strah žena i dece, već izvršavaju diktat patrijarhalnog sistema za koji već znamo da je zasnovan na neprijateljstvu prema ženama i na privilegijama muškarcima.
Podaci Mreže Žene protiv nasilja govore da je od početka 2017. godine do septembra ubijeno 19 žena i tri deteta u kontekstu nasilja u partnerskim i porodičnim odnosima. Ubistva žena, kojom prilikom smrtno stradaju i deca i drugi članovi njihovih porodica, predstavljaju ozbiljan i kontinuirani problem Republike Srbije. U trećini do polovini slučajeva ubistava godišnje, žrtve su se prethodno obraćale nadležnim institucijama koje im nisu pružile odgovarajuću zaštitu. To je slučaj i sa poslednja dva ubistava žena i ubistva deteta koja su se desila u centrima za socijani rad. Iako se mislilo da su žene najnebezbednije u kući sa nasilnicima – ispostavilo se da su državne institucije krajnje opasne. Koliko ubijenih žena i dece treba da bude da bi država shvatila da mora da počne da veruje iskustvu žena, a ne apstraktnom ženomrzačkom principu „očuvanja porodice“ . Koliko puta je rekao „Ubiću te!” svojoj ženi, nema broja! Koliko puta je udario, izmlatio, seksualno napao, isekao, išamarao, prisilio, ni tu nema broja. A žene – sto puta su rekle u centrima za socijalni rad „Ubiće me!” I? Ništa!
Nakon ovih okrutnih femicida , ostalo je pitanje: Zašto se reči žena nisu uzele ozbiljno? Žene su često nebezbene i u kući i u institucijama, zato što institucije kojima se obraćaju za zaštitu naprave propuste. Sistemske prirode su propusti da se prepozna nasilje i stepen opasnosti od nasilja, da se razmene informacije između nadležnih službi i da se preduzmu mere koje odgovaraju procenama i koje su usmerene na bezbednost žrtve.
Nije moguće, na žalost, uz sve mere predostrožnosti, postići apsolutnu bezbednost ni u jednoj situaciji u životu, pa tako ni u slučajevima nasilja u porodici. Ali kada postoji nasilje u porodici bezbednost žrtve mora da bude prvi i organizujući princip, koji usmerava sve intervencije svih službi kojima se ona obraća. Godinama unazad institucije izbegavaju da sistematski primenjuju procenu bezbednosnih rizika, kako bi se smanjio broj grešaka u proceni koje vode pogrešnim merama i intervencijama. Ubistva žena, na osnovu informacija iz medija, pokazuju da se isti ili slični bezbednosnu rizici uvek pojavljuju.
Novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, propisao je obavezu procene rizika i imenovano je osam situacija koje mogu biti visoko rizične, a ne isključuju se i druge. Opšti protokol za zaštitu žena od nasilja i posebni protokol za policijske službenike imaju i druge navedene rizike. Odnos prema poslu, javnim ovlašćenjima koje imaju, nivo stručnih znanja, odgovornost za procene i mere koje imaju u nadležnosti, odnos prema korisnicima. Neka odbiju sve poslove koje po zakonima i pravilniku ne moraju da rade, ali ne smeju da ne rade i ne smeju loše da rade poslove koji se tiču ljudskih života i dobrobiti.
Institucije su morale da spreče da se dvostuko ubistvo desi upravo ispred centra za socijalni rad, i to u kontesktu viđanja sa detetom. Govoreći o dva slučaja ubistva ispred centra za socijalni rad, čak i u okolnostima predloženih kontrolisanih uslova, sud i centar propuštaju da naglase da deca u Centar za socijalni rad ne moraju biti dovođena od strane majke. Niko prethodno ne porazgovara sa majkom, da se provere svi bezbednosni rizici. Socijalni radnici ne mogu da promene sudsku odluku, ali mogu da je privremeno suspenduju zbog bezbednosnih rizika. Njihov posao je da zaštite decu. To je državni organ koji može da odvede dete iz kuće bez ikakvog dokumenta, što ne može ni policija, ako je u pitanju zaštita života i zdravlja tog deteta. Dakle, to su ogromna ovlašćenja koja se retko koriste.
Ministarstvo za socijalni rad popiše i proceni šta svaki Centar mora da uradi, da sudovi znaju šta mogu da traže od centra za socijalni rad. „Te dve institucije moraju blisko da rade i one moraju zajedno da procene koje situacije su jako opasne, nadležni moraju pažljivo da ispituju kontekst i dobro da slušaju šta žena govori i da joj veruju. Postoji ozbiljna zabuna: mnogi u sistemu misle da roditelji imaju pravo, a zapravo pravo je dece da imaju kontakt sa roditeljem kojem nisu povereni samo ako je to u naboljem interesu deteta, ne može u interesu deteta da bude da ima kontakt sa roditeljem koji je bio nasilan prema njhovoj majci u njihovom prosustvu ili prema samoj deci“. Ne postoji ništa strašnije što otac može da učini detetu nego da bude nasilan prema njegovoj majci. Takve kontakte treba suspendovati do daljnjeg. Održavanje odnosa dece sa očevima u kontrolisanim uslovima nije dobro planirano i praćeno, a nije jasno da li je razmatrana mogućnost lišenja roditeljskih prava. Ni policija i tužilaštvo nisu preduzeli odgovarajuće mere prilikom prijava nasilja. Pitanje je da li je centar za socijalni rad prijavljivao policiji nasilje koje se dešavalo u njihovom prisustvu. Nema određenja, definicije „kontrolisanih uslova” u Porodičnom zakonu. Sud donosi odluku o modelu održavanja ličnih odnosa deteta sa roditeljem, ili o tome da roditelj bude lišen određenih prava, na osnovu mišljenja centra za socijalni rad i drugih dokaza u postupku. Paradoksalno, izvršni sud je kažnjavao majku koja je pokušavala da zaštiti dete, što potvrđuje do koje mere institucije sistema ne veruju ženama.
Zakon o „zabrani prilaska” osobama koje su opasne već postoji, ženske organizacije su puno radile da bi do tog zakona stigle. Ali ništa. I ne samo da ovi nasilnici, a sad već ubice, nisu imali zabranu prilaska ženama i deci kojima su pretili, nego su institucije insistirale da se nasilnici s decom viđaju. Uprkos činjenici da su majke te dece imale strah, da su deca imala strah, da su i socijalne radnice imale strah od tog viđanja! Ali ništa. Kakav je to društveni sistem u kome socijalne ustanove ne veruju strahu žena i dece nego se rukovode apstraktnom kodu patrijarhalnog sistema o „pravu oca” da viđa dete, iako se svi plaše tog viđanja. Iako se nasilnik „viđanjima” samo sveti ženi što mu je izmakla kontroli, a ne rukovodi se željom za decom. Dakle, sad se jasno vidi da je taj kod o „ulozi oca” jači do svih stvarnosti. Apstraktni arhaični ukorenjeni koncept o „ulozi oca” u razvoju deteta je jači od samog deteta i od samog života. Dosta je bilo!
Samo jedna je poruka ovog teksta: Moramo verovati iskustvu straha žena koje žive u nasilju. Nikada u naučnim istraživanjima nije potvrđeno da je nasilni otac neophodan za razvoj dece. Naprotiv, treba ga ukloniti od žena i dece ako hoćemo da nam nove generacije rastu bez nasilja. Treba ukloniti „kontrolisano viđanje” dece s nasilnicima koji prete. Treba iskoristiti član porodičnog zakona o „zabrani prilaska”.
U najboljem interesu dece, kao i žena, je da ne viđaju nasilnika i svako dalje insistiranje institucija na ovoj praksi samo povećava rizik od novih ubistava. U oba slučaja ubistva žene i dece u toku je bio postupak za razvod braka. U periodu kada žena sa decom pokušava da napusti nasilnika, a nasilnik shvati da gubi kontrolu nad njima, nasilje se pojačava, a prekid partnerstva ili razvoda braka jedan je od ključnih rizika za eskalaciju nasilja.
Želim da istaknem da je gubitak ljudskih života, života žena i dece nenadoknadiv. Ako se za to ne preuzme odgovornost, žene i decu će i dalje ubijati uz saznanje nadležnih iz države. Strašno je više nego što mislimo i osećamo, zgroženi nad ubistvima koja se dešavaju. Besane noći iza nas, a jutra ne obećavaju. Jer znamo već dugo – sistem je nesposoban.
Svi vi koji znate da se nešto dešava u vašem okruženju, nemojte ni vi da ćutite, možda nekome spasite život. Možda neko dete sprečite da sutra i samo bude nasilno, jer nasilje rađa nasilje!!!
Koordinatorka SOS telefona za žene i decu žrtve porodičnog nasilja
Ljiljana Nešić
Leave a Reply