Kazivanje Dragojle Cakić Savić (4)

LESKOVAC

Baja mu je oprostija, ali ovi naši iz Leskovac nesu. Pozvaše ga na sud i osudiše da lega zatvor šest meseca, jerbo Grga Zlatoper i Trivun podrivaju državu. Trivun je molija sudiju da ga vikav u aps u vreme kad neje bik rabota. Pozvaše ga baš u bik rabotu, za inat. Više je bija slobodnjak i zidaja je zatvor kod pozorište u Leskovac.
Svekar Trivun u aps, a ja treba da se porodim. Kad smo zadnji put Spira i ja bili kod doktora Kiša, kazaja nam je da nosim blizanci. A i pre je on tražija da se porodim u bolnicu. Obradova se Taska od blizanci i odma utepa jedno pilče. Za tri nedelje odvede me Spira u bolnicu. Tek na izmak od peti dan, rodila sam ćerke bliznakinje. Napravismo golem kravaj, a Trivun još u aps. Išaja Spira da gi moli da ga pustiv za taj dan, a oni mu kazali: „Da lega aps zbog krađu, mi bi ga pustili. Trivun je kod nas zbog radi neprijateljsku i antidržavnu delatnost, i tuj nema puštanje“! Nema gi ni moji. Još gi drži cvrstina od tatkovu odluku. Od koje sam pa ja zgrešila, kad mi najviše trebav, moji gi nemav pri mene. I ta samoća, bez moju majku i bez mog tatka, najviše potamnjuje dušu. Al koje da rabotiš. Kad dojim decu neću od toj da mislim. Briga možda može i kroz mleko da ulegne u detinji svet, pa da im se zapati za cel život.
Moje ćerke, Branka i Danka, proodiše mesec posle godinu. I taj dan, ja gi pomagam pri odenje, kad neki tropa na kapiju. Otvori Trivun kapidžik i ulegoše dvojica sa vojno vozilo. „Jesi li ti Trivun Cakić“? „Jesam, taj sam“! „Potpiši ovaj poziv. U iduću subotu da si u Leskovac! Tuj sve pisuje“. Potpisa Trivun, a Grivča i Zeljko laju, laju, lele majke. Dobro da su bili vrzani! Taska čula i buku od motor i lajanje, pa ustala iz krevet: „A, mori, Trivune, pa li će ideš u aps“? Zamoli me Trivun da mu pročitam. Čitam ja, al ne mogu da verujem da toj traživ od Trivuna. Mora sa kola i dve krave da bude spreman da ide na izgradnju od Novi Beograd. A u subotu će mu saopštiv kad će da krenu na put sas voz iz Leskovac. Taska udarila u kuknjavu: „Lele,majke. Koje ću da rabotim bez krave? Zna li se moja muka, Trivune. Pisuje li tuj, Dragojlo, kad će se vrne Trivun od izgradnju? Lele, boške. Kako su mi krupne i uranjene, a kad gi vrne salte ima da budu kost i koža. Trivune, šta si se ućutaja i ti. Zbori. Umeš li da vikaš“? „Ništa ne pisuje od vrćanje. Eve čitam do kraj. Samo dole pisuje Smrt fašizmu-Sloboda narodu“!, – hoću da umirim svekrvu Tasku, ali ne mogu, jer i ja poče da plačem. Ona li vije, vije, i samo kuka za krave. Kad se nas dve isplakasmo, ustade Trivun od krevet: „Jebem ti krave. Za mene kukajte, a ne za krave. Hoćev komunisti da me dokusuriv. Al ja nesam od tija. Dragojlo, pogledaj da li pisuje da li može Spira da me odmeni“? Čitam ja ponovo, al ne mogu da pronađem mogućnos za zamenu. Pročitam šta pisuje na jedno mesto:
„…Partija je uvek imala poverenje u prave domaćine, koji ne slušaju kulake i inostranu propagandu, te se rado i sa oduševljenjem odazivaju pozivu Partije, radničke klase i poštene inteligencije za obnovu i izgradnju naše lepe i ponosne domovine. Taj poziv pravi domaćini shvataju i opravdavaju kao jedan patriotski čin i izražavaju svoju zahvalnost Partiji na poverenju da im omogući tako važan zadatak obnove, izgradnje i prosperiteta… Dole kulaci, dole buržoazija…“. „Majke im ga propagandističke. Kako pretiv na nas. Tamo je samo pesak, a oćev da na taj pesak podignu grad sa bajton. Ako misliv da će Trivun da ostavi kosti u mulj na Novi Beograd, zajebali su se. Eve im ga na“! – zalupi vrata Trivun. Taska udari opet u plakanje.
Ne dadoše na Spiru da ga zameni. U sirnu nedelju, Spira izvede iz štalu naše krave, Cvetu i Ružu, te gi Zare kovač potkova. Posle mesec dana dođe poziv da Trivun u prvu nedelju ide sa kola i krave na izgradnju. Imasmo sreću te izorasmo, a prva motika u mumuruz je bila bez Trivuna. Posle šest meseca vrnu se Trivun. Omršaveja i on i krave, al ne mnogo. Priča da smo se teško posvađali sa Rusi, a toj smo znali i bez njegovo pričanje, da je bila takva rabota da je moraja dva puta da potkiva krave; da su se bunili što ima malo hrana i za ljudi i za stoku, a to je doveja u red jedan oficir iz Bosnu, koji znaje šta je stoka; jedan Sremac, koji je došaja na izgradnju sa kobilu, daja je na Trivuna recepis za kobasice, a bija je antiprotivan isto ko Trivun, pa su morali noćom da šapkav, jer si imaja dostavljači; dobili su svi po jednu režijsku kartu R-1 za snabdevanje, kao za činovnici i profesori; dobili su svi po jedan bon za štof za odelo, ili u modru ili u braon boju, neje imala treća boja, i stvarno, ne lažev, dobismo džaba modar štof i Spira saši odelo, ali neje imaja za prsluk, a bija mu je golem merak da ima i prsluk, jerbo su na taj bon davali samo tri metra štof; dobijali su cigare, ali samo osam komata na dan, a Trivun je tag mnogo čurija duvan; s jednoga Lalu je razmenija pokloni, – Trivun mu daja konjski amovi, što su mu se zatekli u kola, a on na Trivuna ganc nove vojne gojzerice sa debelu gumu i jednu bricu da može da kalemi; slikali gi sa krave, il konji, koj je šta imaja toj je doteraja, slikali za novine kako svaki stoji pored svoja kola, i , stvarno, izvadi Trivun sliku iz šlajpik, a Taska ne mož da pogodi da li je Cveta na levu ili na desnu stranu; gledaja je kako se omladinci i omladinke vrćav predveče u njiovo naselje posle rabotu, a marširaju sa zastavu napred i pevav od Titu i Partiju, upamtija je samo od ljubičicu plavu, omladinu celu, i što je više laži; čudija se kakvi su golemi šipovi pobodeni u pesak, toj inženjeri jebavaju sojke, koj će tu da stanuje, na tuj visinu, lele majke, a jedan Crnogorac gi zamajava sas laž da se on lično vozija u jednu zgradu, al neće da kaže u koji grad i u koju državu, sas lift od prizemlje direkt na sedamnaesti sparat, kad lažev odma gim padne na pamet broj sedamnaest; jedan Makedonac došaj samo s harmoniku na izgradnju, a ubavo i peva, i fali se kako su se njegovi roditelji tolko borili sa Bugari da su posle rat dobili nameštenu kuću u Beograd, pa na onoga Sremca mnogo krivo što su se njegovi manje borili, inače bi i oni dobili neko kućiče; a njihov poenter, inženjer iz Beograd, pričaja gi da je Dedinje sazidao kralj, a sag se tu naselili borci, a ponajviše iz Šestu Ličku; makar da su dali neku paru, more dobro i ovakoj, sačuvasmo zdravlje i obraz.
Oslobodi se Trivun od Novi Beograd, al ne može od otkup. Ovi što razrezujev ko da su odrasli u našu kuću. Tačno znajev kolko smo navršili, kolko smo obrali, kolko smo očuvali, kolko smo očukali. Sačuvaj Bože. Ostave i za nas, al iz godinu i godinu sve manje. Osiromašismo eptem. Koja ima novu šamiju, ne dava da se pipa. Kad je Trivun oteraja onolko jagnjeće meso kolko mu je odrezano, upravnik na Zadrugu u Turkovce je kazaja da je kulak, a Trivun se posle setija da je trebaja neko kilo meso da da i na upravnika, a ne samo za državu. Trivun se uplašija, pa oće da se žali kod Baju, i na upravnika i na magacionera, koji neje teja da mu da gas, sol za ovce i tačkice, koje mu pripadav što je predaja cel otkup, a za tej tačkice Spira je hteja da kupi u Leskovac šporet smederevac. Kaže: „Kako li se ti Trivune podgoji od narodnu muku“? On bija poljak u Stopanje, al je ulegaj u Partiju, pa mu se može.
Deca rastev i kad napuniše tri godine, ja gim rodim brata Miodraga, a mi ga vikamo Mile. Svi se radujev, a Trivun doveja i svirači. Nesmo baš tolko baldisali sas život. Samo se moj muž Spira skaposaja. Ja pomisli da se neje razboleja, a on mi šapka na uvo: „Za nikoga ne valjamo. Ne valjamo za državu, za sud, za poreznici, za mušterije na pijac, za miliciju, za familiju“. „More, mi smo od svi nji pobolji“!,- oću ja da ga povrnem iz brigu, a on me uvati sa obe ruke:
„Dragojlo, neće s mene da ispadne dobro“! Nešto je predosećaja. Seti se ja od njegovog čiču što su ga našli obešenog u Kukavicu, pa ga molim: „Spiro, ne misliš valjda na bešenje. Molim te zbog našu decu“. „Ma, jok, nesam ja od tija. Zapazija sam da ako si seljak, ne valjaš. Zatoj, Dragojlo, ovuj decu će školujemo, pa makar s kozu na oranje“! Oraspoloži se ja, al ostade nešto da čuči u mene. Malo, malo, pa se povrnem na onoj Spirino da ne valjamo, a i pitam se sas koje će da gi školujemo.
I Taska nas zabrinu. Poče da kašlja na grudke i jede vu se slanina. Trivun se pa razume, ko mače u surutku: „Mora da je zafatila tuberkulozu. Kad sam bija u izgradnju od Novi Beograd, pričao nam jedan paor, a po naški seljak, razbirate li, e on je kazuvaja na svi nas da narod u Banat nema tuberkulozu, počim ljušti slaninu“! Otkarasmo Tasku kod doktora Vladu Mihajlovića, a žena mu Ruža bila isto doktorka. Možda i poveća od Vladu, al svi znajev za njega. Doktorka Ruža, kad vu donesem pilići, sirenje, pogaču, kiselo mleko il ćuretinu, plati mi više nego na pijac zbog moju higijenu, a čini mi i savet da malo prikočim s rabotu. Tasku pregledava doktor Vlada na rentgen. Izleže iz kabinet sas dugačku kecelju: „Dragojlo, tvoja svekrva, kako se vi ono zovete, a, da, gospođa Taska, neje zafatila tuberkulozu. Pluća su vu čista, a ovoj što kašlja toj će za neko vreme da prestane“. Lele, obradova se ja, znaš li koliko. Će da poletim. Jebem ti tuberkulozu. Od taj bolest je narod patija, gore nego od picajzle. Kad rekosmo na Trivuna koje je doktor kazaja, Trivun se smeje: „Ima da častim doktora Vladu. On je u moju Tasku videja gospođu“! Trivun je, u toj vreme, bija golem zajebant.
Mile je imaja godinu dana kada su Spiru digli u vojsku, u rezervni sastav. On je služija u pešadiju, a neje imaja čin. Izlegaj je iz vojsku ko običan vojnik, a baš sag im treba. Mene mi to beše čudno. Posle nekolko dana, Trivun nam kazuje da je čuja od ozbiljni ljudi da se pojavija u sela oko Leskovac neki bivši partizan Čeda, koji je ratovao za Tita i Partiju, a sad gi je tolko zamrzo da je došaj iz Bugarsku sa teški mitraljez da tepa ovdašnji komunisti. Namirim decu, pa u pomrčinu razmišljam. Toj mora da je neki petrološki tip. Molim Svetu Petku, zaštitnicu od našu kuću, da Spira ne natrči na njega, ili on na Spiru. Nesu prošla ni dva meseca, ete ga Spira. Vrnuja se sa sve uniformu i pušku. Jutre ide u Turkovce da se razduži. Na nikog ne priča ni kude je bija, ni koje je rabotija. Posle je tetin Profir čitaja u novine da je Čeda pucaja u heroja Limara, a heroj Limar u Čedu, i obojica su padnuli mrtvi na licino mesto. Heroj Limar je došaj u Leskovac da ufati Čedu, a kao borci i komunisti sedeli su, dok se nisu razišli, u istu kancelariju u Beograd. Trivun reče da je toj isto čuja od Grgu Zlatopera, ali da neje mogaj da veruje da gi je Staljin tolko zavadio.

(Nastaviće se)

Strahinja T. Kostić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*