LESKOVAC
Projekat je u prvoj verziji trebalo da obuhvati događaje do početka 2020. godine te je u skladu sa tim planiran i sadržaj. Međutim, u stanju vladavine prava kakva jeste, događaji koji su usledili tokom godine stavili su me na slatke istraživačke muke. Kako zbog aktuelnosti i društvenog značaja koji imaju novonastali događaji, tako i zbog njihove ekstremne specifičnosti. Odlučio sam da dva dodatno uvrstim u sadržaj istraživanja. To su bakljade i brutalna sila primenjena protiv mirnih protesta.
Te bakljade nisu obične navijačko-huliganske, one koje iza sebe ostavljaju grafite. Nisu se čule navijačke pesme ni skandiranja. O čemu se radi? Bili su to organizovani nasilni događaji na krovovima višespratnica u više gradova u vremenu posle 20 sati dok je na snazi policijski čas i zabrana kretanja. Bakljade k’o bakljade, bilo ih je, i sve ih je više.Počeli smo kao društvo i na njih da se privikavamo. Nije to ništa posebno. Ali jeste neizlazak policije na mesto događaja. Naime, građani su policiji prijavili prisustvo nepoznatih i nasilnički nastrojenih, uglavnom mlađih ljudi, od kojih su neki bili maskirani. Međutim, policija se na pozive oglušila. To je dodatno pojačalo osećaj nebezbednosti građana.
Svoju pažnju nepostupanju policije posvetio je zaštitnik građana koji je „utvrdio da su policijski službenici u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, nepostupanjem po prijavama koje su građani podnosili od 29.04.2020. do 03.05.2020. godine propustili da spreče okupljanja nepoznatih lica nakrovovima stambenih zgrada koja su tom prilikom koristila pirotehnička sredstva (baklje, petarde), u vreme u kome je važila zabrana kretanja na javnim mestima.“1 U vezi s tim zaštitnik građana dao je preporuku da se utvrdi disciplinska odgovornost policijskih službenika za nepostupanje.
Da li je to prvi put da se policija nije odazvala na poziv građana da interveniše ili se to i ranije dešavalo?
Navedeni događaj nas velikom snagom vraća na dva veoma slična događaja iz naše bliske prošlosti.
Prvi, rušenje većeg broja građevinskih objekata u Beogradu u ul. Hercegovačkoj, poznato kao fantomsko rušenje u Savamali. To je opštepoznati događaj od 29.4.2016. godine o kome su detaljno izveštavali neki mediji. Javnosti se u vezi sa njim upečatljivo obratio i sam predsednik Vlade. Činilo se da zna ko je to uradio.2 Međutim, policija nije uspela da identifikuje NN izršioce nezakonitog rušenja. Time je istraga okončana. Međutim, policija je uspela da identifikuje jedno drugo lice koje formalno gledajući ima odgovornost i veću od NN nalogodavca rušenja. Reč je o šefu smene dežurne službe policije koji je zaprimio telefonske pozive građana, ali na lice mesta nije uputio interventnu jedinicu policije. Onda je identifikovani policijski službenik kod nadležnog tužilaštva decidirano zahtevao da prizna krivicu za krivično delo koje je svesno i voljno počinio. Tužilaštvo i sud su u to poverovali te je policijski službenik i osuđen na uslovnu kaznu zatvora u trajanju od pet meseci.
U privrednom poslovanju postoji institut „preuzimanja duga“, to je legalno. U krivičnom pravu postoji institut „preuzimanje krivice“, to nije legalno. Naprotiv, samo po sebi predstavlja dodatno krivično delo. Velika je to zamka koja skrivena vreba pravosuđe. Ali, ima i od nje veći problem – priznanje krivičnog dela koje nije izvršeno.
Kome je ova predstava bila potrebna, a kome je namenjena? Odgovor na prvo pitanje je lak. Predstava je bila potrebna NN izvršiocima, onima koji su nezakonito rušenje naložili, organizovali i izvršili. To nas dalje vodi u jako opasnu sumnju.
Da li ti NN kriminalci imaju toliku moć da obustave rad elitne policije grada Beograda, a onda da dodatno utiču na nevinog čoveka, koji je sprečen da postupi po zakonu, da sada još i prizna da je kriv. Na kraju da utiču i na pravosuđe da u sve to poveruje.
Moramo se dodatno pomiriti sa činjenicom da u Srbiji ima priličan broj onih koji su u ovu predstavu poverovali te je njima i namenjena.
Vladavina prava, inače davno pre toga sahranjena, u grobu se okretala.
Kada N. N. izvršioci vide da im je sve prošlo, da li će još nekad, ako im zatreba, posegnuti za nekim sličnim nezakonitostima? Da li će izbegnuta krivična odgovornost biti podstrek i drugima koji imaju dovoljnu moć da na isti, ili sličan način posluju?
Navedeni događaj je opštepoznat, ali gotovo apsolutno je nepoznato da je bilo još događaja, u kojima je policija morala, a nije se odazvala na poziv za intervenciju. To su događaji s kraja 2000. i početka 2001. godine u kojima krizni štabovi preuzimaju fabrike. Neformalna tela koja je trebalo da čine nezadovoljni radnici imala su neformalni zadatak da uvedu red u fabrike. Činili su to nezakonito. Najčešće izbacivanjem direktora i drugih rukovodilaca, a posebno ukoliko su bili u vezi sa dotadašnjim režimom.
Krizni štabovi nisu imali nikakav pravni osnov za postupanje, čak ni samostalno donete bilo kakve pisane odluke. Jednostavno, to je bilo sprovođenje volje nekolicine ljudi. Oni su procenjivali da je rukovodstvo neke fabrike loše radilo i da se to mora sankcionisati. Metod kojim su se služili u osnovi je bio zasnovan na sili. Bilo je dovoljno da se okupi desetak lica, od kojih nisu svi bili radnici, ili bivši radnici konkretne fabrike, ali je bilo i onih sklonih nasilju. Jedno jutro bi, vidno demonstrirajući svoju odlučnost, došli u fabriku, blokirali ulaz, zaposeli poslovnu zgradu, često i kapiju i portirnicu. A onda podvrgavali torturi i uglavnom verbalnom nasilju direktore i druge rukovodice za koje su procenjivali da su krivi za loše poslovanje fabrike ili samo zbog toga što je direktor bio član tada poražene stranke. Uvek je neko uspevao da to javi policiji, nadajući se da će doći da interveniše i da će, ako ništa drugo, bar osloboditi rukovodice koji su bili protivpravno lišeni slobode.
(Nastaviće se)
Leave a Reply