LESKOVAC
Ovih dana navršava se 25 godina od početka protesta zbog izborne krađe nakon drugog kruga lokalnih izbora održanih 17. novembra 1996. godine. S obzirom da sam bio jedan od organizatora većine tih dešavanja u Leskovcu i osoba koja je skoro svakodnevno vodila proteste od onog „Dobrodošli“ do „Vidimo se sutra“, shvatite ovo kao jedan subjektivno objektivni tekst. Jednostavno, ovo je moje sećanje na te dane. A sećanje kao i svako sećanje, nekad preživi ispit vremena, nekad se malo pogubi. Koliko se ja sećam, ovako je bilo…
Kao što sam već rekao, preovladavala je pozitivna atmosfera. A gde je pozitiva, nema incidenata. Ali, nije Da ih nije bilo. Tačnije, dogodile su se dve koje su pretile da prerastu u ozbiljan problem.
Kivni na to što ne možemo da šetamo po gradu, odlučili smo da obrnemo stvar. Umesto da se okupimo na Širokoj čaršiji pa odatle da krenemo u šetnju, odlučimo da se okupimo u nekom delu grada i odatle organizovano došetamo do trga. Ideja je nastala nakon spontane organizacije dok paljenja badnjaka u dvorišu crkve Odžaklije, kada je sveštenik na kraju ceremonije rekao „A sada ko je za malu šetnjau neka izađe na mala vrata.“ Ta mala vrata su preko puta OŠ „Josif Kostić“. U tom trenutku je policija već uredno bila na trgu u kompletnoj opremi, sa još par ljudi iz organizacije koji su puštali muziku sa razglasa. U trenutku kada su shvatili da poveća grupa kreće u šetnju, nastala je prava zbrka u policijskim redovima i prava trka da se što pre spreči šetnja. Kolona su stigli kod zgrade pošte i usmerili je ka glavnoj ulici ka trgu. Sve je prošlo bez neke veće gužve i incidenata.
Za sledeće veče je bio interni dogovor da se nađemo kod „Toplane“ u naselju Dubočica. I našli smo se. Onda šetnja kroz naselja „Dubočica“, „Solidarnost“, pa pored Metalne škole do glavne ulice i pravo na trg. I opet bez problema.
E, treće veče je bilo problematično. Skup zakazan u kod pumpe u Radničkom naselju. Okupilo nas se nekoliko stotina i kada smo krenuli ka gradu odjednom se stvorio policijski kordon i preprečio put. Lideri se okreću bez reči i nastavljaju put ulicom Solunskih ratnika. Opet kordon. Na levo krug i idemo Radničkom – i tu kordon. Ostala je samo ulica Zejnela Ajdinovića. Prelazimo dvadesetak metara, niko nas ne sprečava. Već kreću komentari „šta je ovo, gde je kordon, da li nas to puštaju da odšetamo do Vučja ili da odmah odemo do zatvora u Ohridskom naselju…“
Ali, opet se stvorio kordon ispred čela kolone, ali ovaj put se našao i kordon iza čela kolone. Jednostavno, policija je grupu ljudi koja je trebala da bude na čelu šetača opkolila. I tu dolazimo do jedne apsurdne, montipajtonovske situacije. Okruženi policijom stojimo na ulici, ali kordon je samo u delu gde je ulica i trotoari, dok je travnjak pored zgrada slobodan, pa svako može da se kreće kako hoće. I tako, stojimo desetak minuta, sa pitanjem policiji „Šta ćemo sad?“ kada dolazi njihov nadređeni i kaže da su šetnje zabranjene. Na pitanje da to da napismeno samo se okrene i ode, odnosno samo se skloni desetak metara dalje, u grupu policajaca. Opet se pojavi kroz nekoliko minuta i opet nagađanje i rasprava oko toga što nikad zvanično nisu nikom dostavili zabranu okupljanja, protesta, šetnji…
Onda je ponudio kompromis – da idemo ka gradu u grupicama od pet ljudi na pet minuta, što je izazvalo opšti smeh i nepristajanje. I tako, dobrih pola sata se stoji, kraj se ne nazire, kada niotkuda dolazi sveštenik, jedan od najredovnijih na protestima. Zakasnio na skup u Radničkom naselju, ali je sada želeo da bude u onom delu koji okružuje kordon. Prolazi između dva policajaca, a jedan ga je blago pogurao štitom. Sveštenik mu se unosi u facu i pita:
-Šta me guraš? Prošao sam pored tebe, nisam te zakačio. Kakvo je to ponašanje?
Policajac ćuti, kao, uostalom i sve njegove kolege svo vreme. Odmah se stvara nadređeni (mislim da je imao čin majora, kako neko reče) i pita.
-Šta je, pope, šta se ti buniš?
Ovaj objašnjava da je prošao bez guranja, da je odgurnut bez potrebe…
Neko od okupljenih iza dobacuje majoru:
-Nije on za tebe pop, treba da ga oslovljavaš sa „Oče“!
Neko drugi dobacuje:
-Sišao sa planine, otkud on to zna, njemu su svi popovi…
Mi se pravimo da ne čujemo, major odlazi, eto ga oopet kroz nekoliko minuta.
-Tebi je pope mesto u crkvu, šta ćeš ovde?
-Gospodine, ja na sebi nemam mantiju, civil i građanin sam kao i svi drugi. Uostalom, Njegoš je bio i vladika i vladar.
Opet neko dobacuje:
-Sad mu objasni ko je taj Njegoš!
Opet kreće tihi smeh u prvom redu. Major ode, par minuta kasnije se vrati, opet obraćajući se svešteniku.
-Šta ti pope uopšte radiš ovde?
-Gospodine, crkva je uvek uz narod. A vi se upitajte gde ste vi.
-I ja sam sa narodom.
-Koji narod?
-Kako koji, pa gledaj koliko vas je ovde!
I tu je, blago rečeno, došlo do prekida filma. Sveštenik počinje da mu pominje oca, majku, bližu i širu familiju, da mu lupa epitete…
(Nastaviće se)
Leave a Reply