LESKOVAC
Pravo iznenađenje došlo je nekoliko dana kasnije kada je Uroš Petković Cimba od svojih “poverljivih izvora'' u Borinom komšiluku dobio pouzdane, a za sve nas u razredu šokantne informacije – da je pre odlaska na robiju Borivoje bio – skojevac, učenik generacije od koga je naša zajednica očekivala mnogo! Za to vreme spominje se i slučaj o kome se dugo pričalo. Jednog leta kada su učenike iz siromašnih porodica slali na letovanje i oporavak u obližnje mesto Kruševicu, proverenog skojevca i omladinskog rukoodioca Borivoja Teokarevića odredili su da bude vođa puta grupi od oko pedeset učeniia osnovne škole. Kada su stigli do mesta gde će letovati Bora je na prozor ambulante letovališta ugledao lepu medicinsku sestru. Ne razmišljajući on je otišao kod nje, a učenike ostavio da ga pričekaju. I dok je on bio kod medicinske sestre ogladneli učenici su brali i jeli zelene šljive, jabuke i drugo voće po okolnim voćnjacima. Ovaj neodgovorni postupak vođe puta nije nije ostao neprimećen i vrlo brzo stigao do nadležnih organa. Ubrzo posle toga drug skojevac Bora Teokarević je - uhapšen, ali ne zbog medicinske sestre kod koje je svratio, a učenike ostavio gladne na putu. Na taj “neprimereni slučaj'' i neodgovoran postupak nadležni drugovi su “zažmurili'', označili ga kao “mladost – ludost'' i “progledali mu kroz prste''. Bora je uhapšen zato što je, na opšte zaprepašćenje drugova - bio član neprijateljske organizacije “Beli orlovi''!
I tako se posle izdržane kazne pravo iz zatvora vratio u gimnaziju i nastavio školovanje, ali sada “rame uz rame'' sa nekadašnjim osnovcima koje je kao skojevac vodio na letovanje.
Dolaskom u naše odelenje Bora Čočka kao da je „povukao nogu'' i za druge “došljake'' jer smo ubrzo dobili još jednu “prinovu''– novu školsku drugaricu. Njen dolazak čuo se još izdaleka u školskom hodniku najpre kao žamor koji je, što se više približavao prerastao u galamu. Do naše učionice dopratila ju je gomila učenika. Išli su su za njom i gurali se jer su svi želeli da joj pokažu gde je to - sedmo odelenje. Zvala se Nadežda Nedeljković, a nama je još prvog dana, ne obrazlažuići zašto rekla da možemo slobodno da je zovemo Nada Prole. Ispričala je da je ovo treća po redu škola u koju dolazi. Da se često “seljaka'' zato što njen otac zbog potrebe službe stalno dobija premeštaje i menja mesta stanovanja.
Nada Prole je bila lepa, lepo se oblačila i često menjala haljine, suknje, bluze. I nije krila razočarenje ako to niko ne bi glasno primetio. Naravno da se to “komentarisalo'' ne samo u našem već i u drugim odeljenjima i pričalo da joj se tako “može, jer je njen otac “budža'' čija se reč “čuje'' i “sluša'' u gradu.Nada Prole nije skidala osmeh sa lica. Ni štedela reči. Stalno je bila nasmejana i – usta nije zatvarala! Ako ne bi imala šta drugo pričala je, na primer, kako se gusenice gubara okačene jedna za drugu niz niti od viline kosice spuštaju sa visokih grana na zemlju. O ševama koje u zimskim mesecima kada su veliki snegovi u jatima dolaze u grad i od gladi na ulici kljucaju konjsku i kravlju balegu. Pričala je o slepim miševima koji žive po tavanima napuštenih kuća. O vranama koje se svađaju u gustim krošnjama divljih kestenova. Ukratko – sa njom nikada nisi bio siguran šta sve može da joj padne na pamet ili šta je sledeće što će reći ili uraditi samo da bi bila primećena i bila u centru pažnje. Jednom je na zaprepašćenje svih nas zadigla spreda haljinu ali – tek toliko da može na kratko da se dzvirne i kroz tu “dzvirku” Juci pokazala – svileni kombinezon porubljen čipkom i samo parčence ostalog dela donjeg veša roze boje! Možda ćete reći – pa šta! Čudna mi čuda – zadigla haljinu nešto malo iznad kolena i pokazala donji veš! Zar Nada Prole nije na časovima fiskulture bila u šorcu kao i Julijana Đeštaković, na primer, i kao i ostale učenice, uostalom. Da, ali – ovo nije čas fiskulture. I nije isto kao u fiskulturnoj sali kada smo svi u sportskim gaćama, a učenice u šorcevima i gledamo ispred sebe u profesora i radimo vežbe – pravili sklekove ili čučali sa ispruženim rukama dok profesor Boris Nepokupnoj viče: jedan – dva, raz dva, je-n dva, raz dva! Kada je Nada Prole u učionici zadigla haljinu do malo iznad kolena TO je kroz TU tek ovoliku “dzvirku”’ u našim izbečenim očima bljesnulo kao munja i u našim ušima zagrmelo kao gromovi za Svetog Iliju! Kada je nekoliko trenutaka kasnije haljina skliznula nadole i ponovo pokrila kolena bljesak njenih golih butina i oblih kolena je ostao u našim glavama kao reflektor i prepustio se našoj mašti na volju dok smo onemeli i obraza pocrvenelih od stida gledali kroz prozor i pravili se “blesavi” kao da nismo ništa videli…
Iako je i ona očito bila zatečena i iznenađena ovim “nečuvenim” postupkom Nade Prole Julijana Đeštaković se nije ni pomerila. Međutim, ostale školske drugarice su kao opčinjene pritrčale da izbliza vide i opipaju donji veš od čiste svile. A Prole se smejala:
– “Made in”, drage moje, “Made in – UNRA!”
Kada se sada malo bolje prisetim tih dana moram reći da se od samog trenutka kada je ušla u učionicu njen pogled kao gumarabikom “zalepio” za Boru Čočku! Kao da ga je znala ili o njemu čula, ali bez obzira koji je razlog bio u pitanju – tako je izgledalo kada je pogled zalepila njega.
Takođe je istina da je od njenog dolaska Dragoslav Icić, stojeći u četvrtoj klupi u srednjem redu klupa u učionici na “otvorenoj pesničkoj sceni” zabacivao glavu unazad sa kosom “ala Branko Radičević” i gledajući povremeno u nju nadahnuto deklamovao svoje najnovije “stihoklepanije”.
U svom pesničkom nadahnuću bio je “slep pred sopstvenim očima” i nije primećivao ono što se iz samoljetke moglo videti – dok je on čitao njegova “pesnička muza”, pravila je grimase i upadljivo gledala u Čočku. A to je, po mišljenju svih nas u razredu bila nepodnošljiva i zaglušujuća uvreda za Icku. Ali, očito, ne i za njega. I pored toga što je, verujem i sada, i sam video u koga ona gleda – ni jednog trenutka nije davao do znanja da je zabrinut što ona ne mari za njim kao ni za “lanjskim snegom“!.
Samo Žika Klen nije obraćao pažnju na ono što Nada Prole “izvodi” u razredu. Govorio je da je njena lepota samo malo iznad proseka. Slaviša Cajzla je rekao da se Žika Klen tako ponaša “zato što je još pri rođenju od strane samouke babice Anđelije iz Knez Mihajlove ulice “šprican”, a zatim i dodatno od štrovača pastuva Najdana Ašanina – “škopen za žene”! A nije nemoguće da je Žiku Klena pelcovao onaj “ uvrnuti” penzionisani bolničar Blagoja Bagatela koji pse lutalice u predgrađu pred svaku sezonu parenja šprica da se ne bi razmnožavali! A to nas je, moram priznati, dovodilo do ludila od smeha.
( Naataviće se )
Sava Dimitrijević
Leave a Reply