Kad je u aprilu pao sneg

Piše: Aleksandar Stojanović

Jednog aprilskog dana, tiho je padao mrak.

Mokar sneg je nečujno, dobovao o prazan sokak.

Kroz pendžer kafane, dan je čudan i beo.

U mehani, lokalni đilkoš Voja je neobično veseo.

Sanja o novcu, priča o ženama i prošlom ratu,

Konobarica Daca mu kaže, šta mu treba da se valja po tom blatu.

Voja se ne obazire na kritike, besedi i kune,

Onog soma što mu dragu ote, kao on, onomad, komšijsko june.

Napolju, zima stiže kad joj vreme nije.

U krčmi, Voja galami, psuje i pije, pije.

Ubio sam dva veštaka, tri mrava i četiri vola,

Al’ opet ne znam šta ću od ovog ljubavnog bola.

Jada se Voja, tetura, preti i ljuti,

Traži odgovor za ono što mu na srcu ćuti.

Jednog aprilskog dana, te je godine, nenadano pao sneg.

U zadimljenoj krčmi, Voja je dertom i smrću, ostavio trajan beleg.