Piše: Aleksandar Stojanović
Rođenje te zore je bilo obojeno krvlju. Ushićena, premorena, ali srećna, Mileva je na svet donela svoje treće dete. Upravo tada, na slamenoj prostirci, u skučenoj odaji starinske kuće, po prvi put je nebo ugledao stvor koga će za veka nazivati Aleksandar Stojanović, ili češće, Leka. Bogami, zaprepašćenje zavlada svećom osvetljenom prostorijom kada iz utrobe mlade žene izađe sluzavo stvorenje širom otvorenih očiju, staloženo i neprirodno mirno, sa nagomilanim suzama koje ne oticahu nigde, i plača koji se ne ču. Ko bi tada mogao da pretpostavi da će pedeset i četiri godine kasnije, na neuglednom krevetu leskovačke bolnice, na isti način pogledatiu lice smrti: sa učaurenim potocima oko očiju, nemo i svečano.
Te 1933, u nevelikom selu južno od Leskovca, daleko od važnih stvari i bitnih odluka, život jednog neobičnog čoveka poče da teče. Ne beše to u nekoj vlažnoj čatmari u kojoj dan i noć obitava zadah truleži i buđi, niti pak u nekom luksuznom saraju, kakvih još uvek ponegde postojaše. Beše to u domu, a to znači, među tvrdim krevetima, guščijim jastucima, u sobama koje mirišu na bosiljak i prestasale dunje, iza debelog prozora koji pruža mutan vidik na rascvetanu trešnju u dvorištu, i na mahovinasti bunar, pored nje.
Upravo u toj kući, među starijim sestrama, a kasnije i uz mlađeg brata, razvijaše se mladi život u Leki. Otac mu beše strog. Preke naravi, ali pravednog srca, Radisav, kao ratno siroče, odrastao bez oca, i uz nemoćnu majku, brzo nauči začelje života. Okolnosti oblikovaše njegovu oštrinu, muka podgreja njegovu krv, a odgovornosti uzrokovaše autoritativnost, koju ne izgubi do kraja svojih dana. Mileva, majka, je bila neka sitna žena, strpljiva i mudra, uostalom, kao i sve srpske majke od starine. Godinu dana starija od muža, udade se iz neke domaćinske kuće iz istog sela.
Leka,detinjstvo, ako tako nešto postojaše u ono vreme, provede po blatnjavim sokacima sela i po gustim livadama i mladim šumama na bregovima koji se uzdizahu okolo. Čuvao je svinje, jurcao za neposlušnim jaganjcima, a jedanput je, tragajući za izgubljenom ovcom, upao u potok, tako da je mokar i blatom izmazan morao da trpi šibanje prohladnog daha Kukavice. Ljudi koji ga poznavahu i dalje, ponekad, pričaju da je bio marljiv đak, vazda stabilan i staložen čovek, ali da nije trpeo uvrede, jer je sam retko podizao ton, a kamoli psovao nekog. Onoga ko bi ga uvredio bi izbrisao iz svoje svakodnevice i sećanja.
Drugi svetski rat je bio umalo koban po njega. Slabe građe, teško je podnosio hladne zime i snegove, pa jedne ratne godine teško obole. Morali su da mu, po savetu nekog vrača, stavljaju kofu sa snegom na glavu, kako bi došao k sebi i kako bi napokon nešto stavio u usta, nakon pune dve nedelje gladovanja. Nakon rata, porodica se suoči sa izazovima svoje vrste. Sprovodila se kolektivizacija, imovina imućnijih ljudi je oduzimana i prelazila je u državno vlasništvo. Behu to mučni dani, a jedan od najoštrijih i najupornijih protivnika tih mera u selu beše Radisav, koji nipošto nije hteo da dozvoli komunistima da uzmu porodičnu njivu prema Veternici. Tih godina, nakon što završi školu, a u primirjima koja su potpisivali prevrtljiva ćud prirode i stroga disciplina, koju je zahtevao Radisav, Leka poče da uči šnajderski zanat. Godinama kasnije, zubu vremena i nemara izloženi, jeleci i košulje sašiveni Lekinom rukom su pokazivani naslednicima kao eksponati kvaliteta i trajanja. U hodu, između svakodnevnog rada, znojavih košulja, žuljavih dlanova, njištanja konja i isparenjaštala i orane zemlje, Leka je izrastao u lepog mladića. Shodno običajima onog vremena, beše mu vreme da se ženi. Međutim, to moraše biti odloženo, jer nekog kišnog dana, početkom septembra meseca pedeset i neke, na kućni prag stupi neki promukli i u zadah rakije uvijeni, pregojeni poštar. Donese poziv za vojsku. Trebalo je poći put Dervente, u Bosni. Golobrad i nejak, ali na muku naviknut, nakon čitave ceremonije krčmenja i pijanstava u tu čast, Leka beše ispraćen na voz. Čađava i zadihana lokomotiva, jedreći po majčinim suzama, otplovi u maglovito jutro kasne jeseni. Kada su ga godinama kasnije ispitivali kako je bilo na tom službenom odsustvu, Leka je podjednako ravnodušno odgovarao i radoznaloj dečurliji, koja je uporna u svojim namerama i dalekim rođacima, koji pitaju bilo šta, čisto radi reda. „Bilo, kako i za drugi, tako i za mene“- glasio bi njegov odgovor. Tih i povučen, nepokolebljiv u tome, samo ponekad bi rekao nešto više, i to, po pravilu, samo svojoj budućoj supruzi, osobenjaku iste vrste. „Čudo je kako ne oboleše oni silni ljudi, dođe ti komandant i naredi ti da trčiš gol i bos po sneg, nema se voda za pranje, pa se mora tako, vika. A tebe koj te pituje, trpi i ćuti.“- tek bi povremeno izrekao, više slučajno, kada razgovor koji vodi sam sa sobom nehatno nastavi naglas. Vojska ga očvrsnu, leđa mu se raširiše, potkolenice podebljaše, glas produbi, a brkovi mu davahu izgled nekog mudraca od starine. „Ode kao tele, a dođe kao vole“- često bi ga zadirkivao otac, taj živahni čovek, niska rasta, ali velike snage, i za ljutnju, i za šalu kadar.
Takav Leka beše upečatljiv i primamljiv mladim devojkama. Bilo da igra fudbal po oštroj travi seoskog igrališta, ili da pije rakiju u zadimljenoj mehani, ili da prolazi seoskim stazama, široko i slobodno, seoska ženskadija stidljivo bi posmatrala siluetu crnog mladića, sa gustim obrvama, mračnim brkovima, u surim čakširama, lanenoj košulji i sa šeširom boje noći, na glavi. Na veseljima, nekakvim svadbama, gde je Radisav, kao po nekom pravilu, bio poseban gost, ili kum, tokom trodnevnog terevenčenja, Leka bi vodio kolo, igrajući zdesna, dok bi u ritmu pokreta zveketao džepni sat iz somotnog sakoa i poneki dukat iz čakšira. Godinama kasnije, kada je već bila duboko zašla u jesen svog života, njegova buduća supruga je dahom izgubljene sreće pričala o danu, kada je posmatrajući povorku svatova, videla svog budućeg muža:“More, more, ubav si beše Leka, a što beše meraklija, toj pa da vidiš: kako ide po čador, tako traži da mu Cigani na kolena svirav i da ga prativ, ali i ja si beo mlada i ubava, ne dado se takoj lako.“U skladu sa duhom vremena, upoznali su se, a kasnije i uzeli, nakon što su Radisav i njen otac „po’oratili“.
Međutim, iz domaćinske kuće, kao četvrta i najmlađa kćer nekog Dragomira, čoveka krupna stasa i blage naravi, i Nade, stroge i pravične, na jedno oko oslepele žene, Marica beše zanimljiva brojnim udvaračima iz moravskog kraja. Tako pred tom badinčanskom avlijom često behu upregnuti i istimareni konji i volovi kakvih rabadžija iz Mrštana, trgovaca iz Bunibroda ili kazandžija iz Vlasotinca. Pa ipak, ni sve moljakanje, ni udvaranje ne beše dovoljno da pobedi ponositu devojku, sve dok se jednog dana ne smrači svet i u tarabama omeđeno dvorište ne uđe silni i gromoviti Radisav, a odmah uz njega, kao pun mesec u tihoj julskoj noći nad ravnicom, staložen i svetao, Leka. „Najbolje neka si oni vidiv, neka po’orativ, pa neka bude kako bude“- reče Radisav, nakon tročasovnog razgovora sa Dragomirom, domaćinom kuće, tokom kojeg su govorili o svemu, a najmanje o braku, u skladu sa običajem naših ljudi, da opipavaju i mere stvari izokola, natenane i marljivo. Tog popodneva, u svetloj trpezariji koja mirisaše na surutku i tamjan, pred roditeljima i familijom, Leka i Marica prozboriše po prvi put. „Maro, ja znam da te traživ i drugi, ali nikoj neće da te čuva i voli poviše od mene. Ja sam si najbolji za tebe.“ Tog trenutka se poljulja ženska gordost, njene oči, umesto u nabijeni pod, napokon pogledaše u Lekine, i u njima Mara prepozna svoju sudbinu. Tako otpoče njihova priča.
I dalje, i pored decenija koje su je pregazile, često, završavajući poslove po dvorištu u smiraj dana, u Marici živi sećanje na davna predvečerja kada ju je Leka vozio biciklom poljskim putevima leskovačke ravnice, međ’ polja mlade deteline, kroz hladovinu tamnih topolinih šumaraka pored reke, preko džombavih drumova davne mladosti. Godinu dana nakon bogate svadbe i veselja koje trajaše tri pijana dana, familija beše bogatija za još jednog člana. Rodi se kćer, crvena i nemirna, divlja. Oni duhovitiji, koji su je bolje upoznali u kasnijim stadijumima njenog života, rekli bi da je svaki prividni mir koji pokušava da stvori samo loša gluma, i da je uvek ostala to glasno i besno derište.
Leka i Mara se pokazaše kao strogi, ali pravični roditelji. Pa ipak, čini se da se upravo na te male, obične i ponizne ljude spušta oblak nepravdi. Par godina nakon rođenja prvog deteta, rodi se, a nakon manje od četrdeset dana i umre drugo, takođe kćer. Od onda, priča se da Leka izgubi delić vedrine koja ga krasiše u mladosti, svadbena kola behu lišena zveketa dukata u njegovim džepovima, a rajski bele, njegovom rukom šivene košulje, ustupiše mesto tamnijim nijansama i tišim pokretima.
U godinama koje su se ređale, sve brže i sve jače gurajući onu prethodnu, mladi bračni par se transformisa u sredovečni. Radilo se od jutra do sutra, trebalo je napraviti novu kuću, pomoćnu zgradu, trebalo je školovati ćerku jedinicu, trebalo je biti kadar steći i sačuvati. Radisav nije promenio navike, i pored godina koje su ga sustizale, nije izgubio koloričnost temperamenta, Mileva, bolećiva žena slabog srca, je učila i pomagala snaju, po drevnim običajima koji služe da stvore noseći stub svake kuće: ženu, majku i gospodaricu. Marica je postala prava domaćica, trpeljiva i ponizna, od mladalačke gordosti joj ostade samo strogost, koju beše nasledila od svoje majke. Leka se beše popravio, godine mu zaobliše trbuh, ali mu ne unakaziše radoznalost. Nabavio je knjige o povrtarstvu, i u zatišjima je čitao o novim sortama i načinima obrade, učeći posle svakog neuspeha, zadovoljno se smešeći posle podviga. Vikendom bi iznosili povrće na leskovačku pijacu, a u godinama kada je proizvodnja paprike i krastavaca dostigla vrhunac, Leka bi domaće proizvode prodavao u Beogradu, na Kalenićevoj pijaci.U umornim noćima, nakon dugih i prašnjavih dana, nakon celodnevnog navodnjavanja po mekoj zemlji i suvom vazduhu porečanskog polja, najviše je voleo da gleda boks, a bogami, ni fudbal mu ne beše stran.
Ćerka je rasla, i nakon osnovne škole, upisala gimnaziju, a nakon srednje škole, srce je htelo u Beograd, na studije. U patrijarhalnoj sredini, kakva je naša, u to vreme to ne beše često. Međutim, Leka, kao otac je tu pokazao zavidnu zrelost i svesnost, pa je ispunio želju svoje kćeri. Ta odluka usmeri njen život u pravcu velikih podviga i čestih strahovanja, istovremeno je udaljavajući od stradanja koja se desiše. Najpre, posle srčanih komplikacija, život iščeze iz Mileve. Tek kada je nađe grubu, ostarelu, u ogromnu maramu uronulu, Leka shvati koliko je bistre oči imala starica u kojoj prepoznade svoju majku, na koje nikada nije obratio pažnju, u ovom životu koji jedva čeka da prođe. U godini koja je prethodila suđenom, a par nakon što počinu Mileva, smrt dođe po jedan mladi život, u vidu rođenog bratanca, koga vihor podzemlja odnese jednog sunčanog dana, nakon fudbala, u saučesništvu sa hladnom vodom i vrelim srcem. Tama obavi nebo iznad avlijom, i ne podiže se još neko vreme. Dane rađanja, a ne umiranja, Leka ne dočeka. Za tako nešto, pobrinu se garavi bik, koji ga slomi težinom starog đavola, u istoj meri koliko i nemar lekara, čime se tragična sudbina zaokruži u svojoj sumornosti i konačnosti.
Kada je u mučnim trenucima koji će prethoditi tami i ambisu, mislio o svim sitnim i krupnim, važnim i nevažnim događajima, koji su se, kao na traci, ređali pred njegovim suznim očima, jasno je video sve. Sećao se svoje kćeri, koja baš u tom trenutku, negde daleko, uči za buduće dane. Sećao se svoje supruge, koja je u holu ispred, zabrinuta i nestrpljiva, sećao se svojih roditelja, svog brata i svojih sestara.
Sećao se znanih i neznanih, velikih prijatelja i malobrojnih krvnika, slučajnih prolaznika i dalekih rođaka. Sećao se mrtvih, pamtio žive, predosećao nerođene. Svi su se oni javljali i bili realni nakratko, pre nego što bi nestajali jednom zauvek, ustupivši mesto slikama, retkim i neodređenim: prizor božićnog jutra… hladnog piva posle žetve… mesečine nad rekom… konja u galopu… dimljenog mesa… pokošene trave… pocepanih čakšira… uvelih ruža… bika koji skače… kolena koje puca. Doktora koji kaže da nije ništa strašno. Medicinske sestre koje nema.
Pa ipak, koliko god se trudio, nikako nije mogao da se seti ukusa kiseonika, slatkastog i dragocenog, životvornog. Tada je umro. Na tvrdom krevetu leskovačke bolnice, u svetloj, bolnički nečistoj sobi, završi se jedan život. Obično, lako, nepošteno.
Tog 13. aprila 1987., jedna priča se privede kraju. Ne beše to očekivano, nikako realno. Rutinska operacija se ne pokaza kao takva. Leka, kome je pobesneli bik jednog sparnog podneva povredio nogu, beše veštački uspavan, operacija prođe po planu, ali on više ne ugleda svetlost dana. Životom je platio ljudsku nesposobnost i nebrigu. Dok je halucinirao o svemu što dožive u istoriji svojih ne preterano starih dana, boreći se za dah, medicinska sestra, koja je bila zadužena da čuva pacijenta koji se budi iz totalne anestezije, je ispijala kafu. Kafu, koja ni posle svih ovih godina, nije postala manje mučna, ni zbog griže savesti, teža.
Šoljica kafe se isprečila između Leke i života. Da nije bilo te šoljice kafe, hodao bi još dugo leskovačkim drumovima. Pio bi mleko posle doručka, rakiju pre ručka. Navodnjavao bi krastavce, prodavao papriku, nizao duvan. Šio bi odela, čistio cipele, četkao šešir. Gledao bi boks, igrao šah. Šetao bi sa suprugom, čuvao bi kćer. Smejao bi se i tugovao, ljutio i brinuo. Živeo bi. Da nije bilo te šoljice kafe, dočekao bi unučad.
Da nije bilo te šoljice kafe, ja ne bih morao da pišem ovo.
Deda, neka ti je laka crna zemlja.
Leave a Reply