Demencija je bolest u ekspanziji. Verovatno nema građanina Srbije koji u svom okruženju, među prijateljima ili članovima porodice, nema neku osobu koja je obolela od ove bolesti. Sama demencija se često prikrada neprimetno, kroz sitnice poput zaboravljenih predmeta, dogovora, obaveza… Iz ovog razloga smo potražili mišljenje neurologa Nenada Zdravkovića, jer se u svom poslu svakodnevno susreće sa demencijom i osobama koje imaju problema zbog toga. On kaže da su lekari njegove struke koji se uskostručno bave demencijama prepoznali povećanje procenta obolelih još pre desetak godina, kao i da su imali pokušaj otvaranja ambulante za demenciju u leskovačkom Domu zdravlja, koja je neko vreme i radila, ali je zbog organizacionih razloga zatvorena.
O demenciji sa dr Nenadom Zdravkovicem, neurologomPreuzmi
„Činjenica je da sve više ljudi oboleva od demencije, a to je i potvrda da smo kao nacija sve stariji. To je bolest starih ljudi, a u izuzetno malom procentu se javlja kod mlađih osoba. Karakteristika je i da se, recimo, jedan od najčešćih oblika demencije, Alchajmerova bolest, koja se pre 65 godine javlja kod 5% ljudi, a posle je taj rast čak preko 20%, a posle 80 preko 50% od broja obolelih od demencije ima Alchajmerovu bolest. Inače, prvi i osnovni mehanizam bolesti je gubitak komunikacije između neurona i smatra se da je to početak demencije. U daljem toku dolazi do daljeg pogoršanja komunikacije tih moždanih ćelija. Ti neuroni se oštećuju, po pretpostavkama, tako što dolazi do aktivacije tzv. amiloidne kaskade, odnosno drugačijeg načina od uobičajenog sečenja proteina, odnosno belančevina. Kada mozak stvara te belančevine postoji tačno mesto gde se vrši to prekidanje lanaca proteina, a u ovom slučaju enzimi koji to rade imaju grešku. Tako dolazi do taloženja belančevina u moždanim neuronima, što dovodi do njihovog odumiranja i gubitka funkcije.“
Zdravković kaže da ima više tipova demencije.
„Nekih šest tipova su najčešći i možemo ih podeliti na vaskularne i na degenerativne. Među vaskularnim su najznačajnije tri, gde imamo strateški lociran veliki moždani udar koji se nalazi u temporalnom ili parijativnom režnju, drugo oblik je veći broj malih moždanih udara koji su rasejani po mozgu, a treći oblik je bolest malih krvnih sudova koja takođe dovodi do vaskularne demencije. Najznačajnije degenertivne demencije su Alchajmerova, zatim fronto-temporalna ili pikova demencija, gde imamo preplitanje dve vrste simptoma. Imamo simptome koji liče na Parkinsonovu bolest i simptome demencije, što je terapijski jako izazovno za lekara…“
Zdravković kaže da je kontrolom načina života moguće smanjiti cerebro-vaskularnih faktora rizila, koji su isti kao i kardio-vaskularni.
„Na taj način možemo da sprečimo ili usporimo nastanak tih demencija i to je nešto na šta možemo najviše da utičemo. Kod degenerativnih demencija možemo samo da usporimo tok bolseti i što duže održavamo kvalitet života pacijenta sa demencijom. Inače, demencija sada zahteva kompleksni pristup više lekara, gde su uključeni i psiholozi. Tu je važno i razgovarati sa porodicom, upućivati ih kako da se ponašaju, kako da razgovaraju sa obolelim, kako da regulišu, recimo, električne aparate u kući, kako bi se olakšao život i porodici i same osobe obolele od demencije. Ono što je jako značajno, je da takva osoba zahteva bukvalno još jednu osobu koja će o njoj konstantno voditi računa o njoj. Zato i mi kao društvo moramo da delujemo malo prospektivno i da probamo da napravimo institucije za stare. Ti ne mislim na klasične domove za starije, nego na domove gde bi bili smešteni samo ljudi oboleli od demencije, jer oni ne mogu biti adekvatno zbrinuti ako se smeste u običan starački dom. Još jedan razlog za otvaranje ovakvih ustanova je što i dosta mladih ljudi otišlo u potrazi za boljim životom iz Leskovca, pa nema ko da vodi brigu o starijim osobama.“
Dodao je Zdravković da ima primera da od demencije obole i ljudi koji su tek prešli 50-u godinu.
„Na sreću, u tercijalnim zdravstvenim ustanovama, odnosno u kliničkim centrima postoje neurolozi koji su se usko specijalizovali za lečenje demencije i imaju dugačiji pristup lečenju. U principu, kada se mi neurolozi u sekundarnim zdravstvenim ustanovama susretnemo sa takvim slučajevima gledamo da te pacijente uputimo dalje. U neurološkim krugovima se dosta govori o tome, jer smo svesni situacije koje imamo na odelenjima i ambulantama. Ono što ćemo tek videti vremenom je i post-kovid, odnosno poremećaji pamćenja kod mlađih osoba nakon kovida. Ali, moramo da napravimo razliku između poremećaja pamćenja i demencije, jer to nije isto. Definicija je da osoba koja ima poremećaj pamćenja nije dementna sve dok može samostalno da funkcioniše, dok slabije pamćenje može da bude izazvano i padom pažnje i slabijom koncentracijom. Moj profesionalni utisak je da će se broj dementnih osoba povećati i u ovom slučaju, ali će to ipak potvrditi vreme.“
IS/LJS
Leave a Reply