Dan kada su bombondžije umirale

VLASOTINCE

Petak je pijačni dan u Vlasotincu, i to svi znaju, od najmlađih do onih najstarijih. Nekada su deca željno očekivala povratak svojih roditelja da se tog dana što ranije vrate kući. Nadao se i autor ovih redova, u to vreme, a bilo je to pre blizu vremenski šest decenija, da će mu majka doneti bombone sa pijace, a bombone su se prodavale na pijaci i u retkim dućanima. Nemaština je uzimala svoj danak tada, pa je moja sirota majka Jelka već imala spreman odgovor kad bih je susreo na pola puta od kuće do Vlasotinca.

  • Umro bombondžija i nesam ti kupila bombone, – bio je odgovor prilikom svakog njenog povratka sa pijačnog petka u Vlasotincu.
    I tako je skoro uvek bilo. I čudio se ja, kako, baš petkom da bombondžije umiru. I došao sam sa drugarima koji su bili iste sreće da više nema ko da pravi bombone u Vlasotincu, jer su svi majstori tog zanata poumirali.
    Prvog pijačnog petka ovofebruarskog, setio se toga, dok su svi na pijaci uživali u toplini februarskog pijačnog petka. Došli su mnogi da nešto kupe, a još više da se vide i da popričaju, jer korona ih je udaljila od svega svih ovih predhodnih dana i meseci.
    A na obali Vlasine izašli su i ribolovci da ulove nešto, jer Vlasina je bila nadošla ovih dana. Ako ne bude ulova bar će se dobro sunčati, što se retko dešava u ovo godišnje doba.

Tekst i foto: Vlastimir Stamenković

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*