Dan kada je u Leskovcu završen Drugi svetski rat

LESKOVAC

( Svi likovi u ovom tekstu su izmišljeni. svaka sličnost sa stvarnim osobama je slučajna i nenamerna )

Gledajući kako Vasa Vulkanizer između kolena pritiska gumu i lepi pocepana mesta pomislio sam da li će proslave mature u restoranu Kod Mice Boke uopšte biti s obzirom da je kazaljka na satu pokazivala da je blizu pola sedam, a sem mene niko još nije došao. Tu sumnju, međutim, brzo sam odagnao od sebe jer sam se setio da vozovi dosta stoje na stanicama da bi stare lokomotive “parnjače” na staničnim pumpama “uzele” vodu. Čak sam se setio da je Žika Klen jednom rekao da u kazan lokomotive stane šest tona vode ili, kako je rekao u šali – trećina od ukupne potrošnje vode u gradu u tom trenutku. On to zna jer je završio saobraćajni fakultet železnički smer i otpravnik je vozova na železničkoj stanici.
Pomislio sam da je lako moguće da kasne i autobusi s obzirom da se u oba pravca putuje samo jednom trakom i da autobusi i sva druga drumska vozila ne mogu da izbegnu bilo kakav zastoj na putu. Ipak, da ne bih “cupkao” ispred kapije otišao sam do ugla odakle se pruža pogled na Široku čaršiju. Kao što sam i očekivao ničeg novog nije bilo u vidokrugu. Sve je još uvek tu – kao uglavljeno u rakljama godina, vremena i sećanja. Osim drvenih električnih stubova i platana u čijim su krošnjama boravile sove i eje – njih više nema, posekli su ih ili izvadili iz zemlje i odneli. Naravno da se sećate da smo, vraćajući se iz škole, redovno svraćali u poslastičarnicu kod Laze Skačke na hladne klakere i ćeten alvu, a Žika Klen na belu alvu sa orasima i bozu. Po banderama su bila okačena po dva ogromna raskrečena zvučnika – “leđima” povezani jedan uz drugoga visili kao trešnje bliznakinje – “dvojanke” preko kojih je građanstvo obaveštavano o veličanstvenim pobedama naše “petoletke” i čitana imena udarnika. Odjekivale su partizanske pesme. Grmelo od hvalospeva Titu i “našoj” revoluciji.
Pa, ipak, mislim da najviše pamtimo kako je Široka čaršija izgledala u leto 1952.godine. I šmirgl papirom da stružemo po mozgu taj događaj ne možemo da izbrišemo iz sećanja. Na Olimpijskim igrama u dalekom Tampereu u Finskoj 22. jula 1952. igrala se fudbalska utakmica između Jugoslavije i SSSR-a “na život ili smrt”. Do nedavno braća kao “nokat i meso”, sada zakleti neprijatelji “na krv i nož”. Niko ne sme da izgubi. I jedni i drugi moraju da pobede! Pobednici će biti – heroji! Oni koji izgube biće “strani plaćenici” “ domaći izdajnici, “narodni neprijatelji”, “prodane duše”… To što se tada dogodilo možemo i sada u svakom trenutku da izdeklamujemo od A do Š i kao “oče naš iže jesi na nebesi! Da se sjatisja ime tvoje, da bude volja tvoja i na zemlji i na nebesima.. ne dovodi nas vo iskušenije i izbavi nas od lukavoga… – kako nas je na času veronauke učio da se molimo sveštenik Stanislav – dok je još bilo Boga…
Za Jugoslaviju navija ceo Zapad – zbog Titovog Ne Staljinu. Istočni Blok navija za SSSR – takođe zbog Tita – tog “otpadnika i izdajnika komunizma, sluge imperijalizma i prodana duša” koji se drznuo da drugu Staljinu kaže – NE!
Imena igrača znamo naizust, kao deklamaciju : Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek i Zebec.
Zvučnici razglasa usijali se satima pre početka utakmice. Ore se partizanske pesme: Po šumama i gorama naše zemlje ponosne.. Spustila se gusta magla, Druže Tito mi ti se kunemo… Na razglasu se smenjuju horovi pinira. Članovi literarnih sekcija čitaju svoje nadahnute pesme i pismene sastave inspirisane delom i likom druga Tita i pobedama naše slavne NOV- e. Svuda vrvi od mase građana. Okupljeni ispod bandera i platana “zevamo” u “razglas”, iz dubokih džepova drhtavim prstima vadimo pečene slane semenke od bundeve, grickamo cemenke, pljuckamo ljuske, rukavom brišemo slane žvale koje nam idu na usta, istežemo vratove i bez daha gledamo u razglas. A onda je počeo “rat” svih ratova – prenos sudbonosne utakmice. Glas reportera “sa ratišta” u Tampereu udišemo umesto vazduha, gutamo svaku izgovorenu reč. On nam dočarava situaciju na terenu – gde je lopta, u čijim je nogama, ko je kome i kojom nogom dodao, ko je izveo čudesan dribling, ko je šutnu loptu na gol, ko preko gola! U zvučnike gledamo kao omađijani. Ujedamo se za ruke, “žvaćemo prste”, “sisamo palčeve.” Grmljavina koja dolazi iz zvučnika probija nam uši, ostaćemo bez bubnih opni. Ali, ko sad mari za to, važno je da pobedimo! Slušamo i uzdišemo. Deremo se. “Cepamo” glasne žice “na froncle”. Jaučemo ako lopta završi pored ili preko gola. Grizemo nokte od straha – da li ćemo se iz Tapmerea vratiti kao heroji “sa štitom” ili kao “izdajnici” – “na štitu”!. Ali, mi moramo da budemo ono prvo – sa štitom! Jer mi smo pobedili Nemce, uništili fašiste, likvidirali “narodne izdajnike”, “radničke krvopije” i “prodane duše”, prolili krv za slobodu. Staljinu smo rekli – Ne! Non pasaran, tavariš Josife Visarionoviču Džugašvili Staljine! Ne vrede vam ni kaćuše sa cevima dugim pedeset metara, ni mašingeveri! “Boj ne bije svijetlo oružje već boj bije srce u junaka!” Non pasaran! Gotovi ste! I dižemo ruke uvis, stavljamo oznojene šake na usta i upućujemo pokliče podrške našim igračima da izdrže, da izdrže, izdrže, izdrže.. Sunce se još uvek prči nad gradom, nikako da siđe na drugu polovinu neba, ugnezdilo se nad brdom. Znoj od vrućine, a još više od straha da ne izgubimo lipti po nama, brišemo ga dlanovima, maramicama, a najviše rukavima od košulja i buljimo u zvučnike…
I pobedili smo sa tri prema jedan!
Neprijatelj je sateran u ćošak – odjekivao je glas reportera iz Tamperea. Nabili smo ih u čuturu, da čame, da trunu! Oooo – taj prelepi Tampere u toj divnoj, čarobnoj i nama miloj i voljenoj zemlji Finskoj na dalekom lepom hladnom Severu! Sa razglasa je grmelo kao da udaraju gromovi za Svetog Iliju na Saboru kod Svetoilijske crkve u avgustu! Okupljena masa građana na Širokoj čaršiji eksplodirala je od oduševljenja kao – “ raketla”! Pobedom u Tampereu, posle osam godina otkako su Nemci potpisali bezuslovnu predaju, i ovde kod nas u našem gradu je najzad i konačno – završen Drugi svetski rat! Sada Rusi mogu da nam “pljunu pod prozor”! Srca su nam bila u zubima koliko su snažno lupala i bežala iz grudi. Grlimo se i ljubimo. Suze radosnice kuljaju – kao krokodilske! Ne možemo da ih zaustavimo! Ridanje i grcanje od sreće. Na sve strane pesme upućene voljenom maršalu kome smo istog trenutka pripisali sve zasluge za ovu veličanstvenu pobedu. Da tebe nije, druže Tito, mi bi smo izgubili. Evo, ljubimo ti kopačku koja je našim neprijateljima s kojima smo kao saveznici pobedili Nemce dala one divne golove u Tampereu! I poslali smo telegrame da drug maršal zna da smo mu verni i odani, da radni ljudi i građani, narodi i narodnosti čvrsto stoje uz njega i njegova velika dela! I misleći na Staljina Visarinoviča koga smo u Tampereu ponizili i bacili na kolena, visoko smo podizali istureni srednji prst i recitovali “Otadžbinu” Đure Jakšića: “… I samo dotle, do tog kamena, do tog bedema, nogom ćeš stupit, možda, poganom.. Drzneš li dalje? .. Čućeš gromove kako tišinu zemlje slobodne sa grmljavinom strašnom kidaju… ‘’
Dosta godina kasnije, saznaćemo iz novina da je “naše Čedo”, “najveći sin svih naših naroda i narodnosti”, koji “jaše na čelo kolone” dok brigade marširaju preko Save i Dunava, u zanosu što je pobedio tovariša Staljina, a možda i od sreće zbog toga što je uspeo da od tog istog Sataljina izvuče živu glavu u danima Informbiroa – tamo negde u Kranju pucao u vazduh iz pištolja, a pucalo se i iz mitraljeza. I nikoga nije bila briga što su fudbaleri SSSR – a u njihovoj zemlji označeni kao ..veleizdajnici”, što ih se njihova država odrekla, da samo Bogu mogu da zahvale što nisu završili u Sibiru, kako se kasnije pričalo i pisalo po novinama.. . I koga se, uostalom, uoppšte tiče što se u SSR-u o tome kako je ova utakmica završena saznalo – tek posle desetak godina…
Da – to je i sada ona ista stara čaršija. Samo su se vremena promenila. Platani su posečeni. Nema više ni drvenih električnih stubova. Ni razglasa. Ali, čaršija je i sada načičkana malim dućanima. Ostala je i dvospratna zgrada sa samo jednim prozorom u kojoj je bila razglasna stanica. Sada je to oronula građevina, posustala, spoljni zidovi su oguljeni, ponegde vise “krpe” od podbulog maltera, na mnogim mestima vide se pocrnele cigle koje se osipaju od vlage.
Prolaznici zastaju kraj izloga, ulaze u radnje, izlaze i odlaze bez žurbe. Posustali su i stari dućani, skupljaju i zbrajaju godine, a već im je vek na leđima. Po rafovima sa robom bajati se vreme kao beličasta paučina po uglovima i dugim praznima tavanima.
Sa tim prašnjavim sećanjima vratio sam se ispred kapije restorana Kod Mice Boke.
Sava Dimitrijević
( Iz rukopisa VREME KLENOVA)

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*