BOŽOVIĆ : NASILJE SVUDA OKO NAS

LESKOVAC

Javno mnjenje se pravi logikom dva elementa, tržišnog i političkog.
I prosto, mediji su umreženi, neslobodni i kao takvi oni ne mogu da funkcionišu na najbolji mogući način, smatra profesor dr Ratko Božović.

Mediji neadekvatno tretiraju nasilje, jer je po medijima nasilje nešto obično, nešto svakodnevno, a to ne bi smelo da se čini u zajednici u kojoj je nasilje postalo način života. Jer tu, na neki način, legalizujemo nasilje.

NASILJE
U našim medijima, u našem životu i u svim formama našeg života preovlađuje nasilje. Ja sam proučavao taj fenomen i moram reći da nijedan oblik života nije bez nešto malo više nasilja nego što je normalno, nego što je očekivano. To sam , prosto, analizirao polazeći od porodice, jer naša porodica je postradala u ovim vremenima krize i naših nevolja i tu je već došlo do prisustva nasilja. U školi se to isto dogodilo, pa se to onda dogodilo u zajednici u celini. Dogodilo se i u medijima. I, kad smo već kod medija, moram da kažem da mediji neadekvatno tretiraju nasilje, jer je po medijima nasilje nešto obično, nešto svakodnevno, a to ne bi smelo da se čini u zajednici u kojoj je nasilje postalo način života. Jer tu, na neki način, legalizujemo nasilje, a morali bi da to nasilje dovedemo u pitanje, da ga kritički osmatramo i da ga suzbijamo, da ga pacifikujemo. Jer ako nasilje jeste prisutno i u medijima, onda ono, u stvari, postaje indikator za nasilje u zajednici i još više od toga – uči one koji su spremni da vrše nasilje samom nasilju. To se naročito odnosi na decu, jer mislim da je najveći problem zapravo tog nasilja u rijaliti šouima, dakle u onome što preovlađuje na mnogim televizijama, zapravo što nismo zaštitili decu. Ne zaštititi decu od nasilja nije samo nemoralni čin, to je zločin. Prosto, deca se moraju zaštiti od toga. A ako ti mediji i ti formati već moraju da postoje, neka postoje i ostaju negde od ponoći, u kasnim satima. Neka budu pripremljeni za voajere, za one koji imaju tu voajersku svest. A to znači svest da vidim one druge, da činim ono što mi nismo u svom malograđanskom životu smeli da činimo, da vidimo one koji su gori od nas samih.
Dakle, ima to psihološku vrednost, ali moram reći da je u svetu ovaj format sve više u padu, dok je kod nas u usponu. U padu jer su videli manje-više da je čitava sfera intimnog života, tj. onog seksualnog ili erotskog degradiranog do nivoa pornografije. To je ona situacija u kojoj će doći do javnog čina onog što je intimno, gde će ljudi ispričati svoju tajnu i svoju intimu kao da nije tajna i kao da nije deo ljudske složenosti.

TREND
Ja mislim da je taj trend dominantan, u usponu, moram da kažem. On mora biti blokiran. Prvo da identifikujemo situaciju, da vidimo o čemu se tu radi i da vidimo kako ćemo, makar u medijima, u medijskoj slici adekvatno tretirati kritički samu tu poziciju nasilja. Dakle, ne predstavljajući je kao nešto što je atraktivno i što je gledljivo i što se isplati sa stanovišta rejtinga tih medija. To je žalosna slika i žalosna okolnost, mora se i tu, a ja mislim i svuda tamo gde se misli, u svim institucijama gde se kritički rezonuje u društvu, mora se utvrditi da je to veliki problem, da je to pad ljudskih vrednosti i ljudskog identiteta, jer se ne ostvaruje ljudska komunikacija, nego se ostvaruje neljudska komunikacija. To je u nekoliko pravaca problematično, sa stanovništva kulture naročito. U kulturi treba braniti vrednosti ljudskog života, vrednosti odnosa ljudi, vrednosti svega onoga što je kultivisano i kulturno naspram onoga što degradira kulturu i vrednosti. Znači, nešto malo prevencije bi moralo da bude.
Razne grupe intelektualaca ili obrazovnih sistema imaju svoje, rekao bih, edukatore da od narednih dana decu vezujemo za ono što su vrednosti, što je ljubav, što je tolerancija, što je smisao za komunikaciju u kojoj neće biti nasilja. Prema tome, prevencija je vrlo važna i ona se mora kao mikrorealizacija realizovati u čitavom društvu, u obrazovnim, kulturnim institucijama, tamo gde su ljudi angažovani da pokažu kakvo je to zlo i kakva je to nevolja to silno nasilje, jer ovo naše nasilje je dobilo dramatične obrise i oblike.

LEŽERNOST
Mi smo previše ležerno, previše neautentično prihvatili globalne svetske medije, a tamo su ti mediji upućeni tržištu, ili ako hoćete potrošaču, a ne građaninu, ne slobodnom čoveku. Tamo je došlo do tog nasilja kao atrakcije koju smo mi lagodno prihvatili. Tamo je došlo do toga da se ono što je intimna komunikacija pretvori u pornografiju itd. I mi smo to prihvatili bez da prema tome imamo kritički odnos. I zato mislim je to jedan problem. Deca u onome što su nove tehnologije su zaista u velikoj komunikaciji i u nesrazmeri sa svojim roditeljima, koji ako su stigli do moderne, deca su već u postmoderni. Deca su u novim tehnologijama, nove tehnologije su u znaku ovih igrica i tehnoloških čuda i atrakcija, deca su sve veća figura uz kompjuter.
Dakle, sve je to od jednog postradalog stila življenja. To je jedan veliki problem koji se mora prvo identifikovati, a onda dovoditi u pitanje. Moraju roditelji znati šta je sa decom, jer više roditelji nisu autoriteti za decu onako kako su bili u tradicionalnoj porodici.
A tradicionalna porodica je postradala, a ova nova nije oformljena.
Ovo je neka tranziciona porodica, porodica između onog što je bilo i što treba da bude.

MEDIJSKA SLIKA
Ja mislim da je slika krajnje sumorna, problematična. Javno mnjenje se pravi logikom dva elementa, tržišnog i političkog. I prosto, mediji su umreženi, neslobodni i kao takvi oni ne mogu da funkcionišu na najbolji mogući način. Javno mnjenje grade, zapravo, politički interesi i, dabome, to javno mnjenje kakvo je napravljeno u medijima, ono je daleko od istine i od slobode. Prvo, ono nije na slobodan način stvoreno, a drugo ono je neistinito u velikoj meri jer je u logici vladajućih garnitura i u odbrani njihovog dolaska i opstanka na vlasti. To je činjenica. Prema tome, ovde fali kritička javnost, ovde fali dijalog, ovde fali i drugo i drugačije mišljenje kao nešto što je normalno, gde hoće ljudi da čuju i one druge, makar bili oni i manjina, makar oni bili opozicija, makar bili nebitni sa stanovništva vlasti. Ovde ne može da se samo mediji stave u funkciju održavanja vlasti, da budu stvari paradigma vlasti i da ta istina bude. zapravo, istina javnog mnjenja. To javno mnjenje nije u znaku mišljenja i nije u znaku kritičkog mišljenja i to je najveći problem ove zajednice.

Dr Ratko Božović, sociolog, teoretičar kulture , profesor Univerziteta u Beogradu, na Fakultetu političkih nauka (za predmete: Teorija kulture, Sociologija kulture, Javno mnjenje). Dugogodišnji je šef Katedre za novinarstvo i političku sociologiju na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.