Aleksandar Perišić, stendap komičar : POSAO MI JE DA GOVORIM I POLITIČKI NEKOREKTNE STVARI

LLESKOVAC

Aleksandar Perišić se skoro punih osam godina bavi stendapom. Pre toga je imao i pozorišnih iskustava u kraljevačkom pozorištu, gde se oprobao još kao srednjoškolac. Počeo je tako što je pobedio na takmičenju stendap komičara „Otvoreni mikrofon“, i sada mu je to postalo primarno zanimanje, dok je pozorište skrajnuto.
NNR: Kako je izgledao početak karijere? Stendap je u to vreme bio nešto novo na našoj sceni.
Perišić: Ono što je dobro da u početku ni publika nije znala šta da očekuje, tako da smo i publika i mi te neke dečje bolesti lako preležali u samom startu. Dešavalo se da to budu predstave na kojima imaš 30 ljudi, od kojih je 15 došlo slučajno, jer je to kafić i nisu ni znali da se nešto dešava. Onda se ti naganjaš s njima u stilu „majstore, ovde je predstava, budi malo tiši…“ To mi je i jedno od najdražih iskustava, što smo imali i mogućnost da evoluiramo, da izdržimo gomilu prepreka, prosto da iznesemo novi žanr, novi format koji treba da probije našu naviku u kafani, jer, mi smo Srbi, mi volimo da pričamo u kafani, da smo glasni… Mi smo došli u kafanu da popijemo piće, da pričamo sa ljudima sa kojima smo izašli, a ne da slušamo tamo nekog… Ali, da naglasim da nije bilo nekih ekscesa. E, sad, od tog „slučajno sam svratio“ do „idem na stendap“ smo sigurno i mi doprineli, mislim na to buđenje želje, na to povećano interesovanje.


NNR: Koliko je pojavljivanje u televizijama sa nacionalnom frekvencijom uticalo da se razvije stendap scena u Srbiji? Prvenstveno mislim na emisiju „Veče sa Ivanom Ivanovićem“, gde nastupate unazad nekoliko godina?
Perišić: Moje prvo pojavljivanje je bilo u „Fajront republici“ koju je radio Zoran Kesić. Nakon toga smo negde 2015. imali i snimanje za Comedy Central, američki kablovski program koji je potpuno posvećen stendapu. Tu smo uradili 40 epizoda pod nazivom „Stand up & more“. Posle je došao Ivan Ivanović. On je najviše uradio za nas i naš stendap time što mi je rekao da nemamo cenzuru. Televizija jeste medij zbog koga stendap može da pati, jer stendap podrazumeva da budeš slobodan da kažeš šta god želiš. Ali, neki standardi na televiziji to prosto ne dozvoljavaju. Naravno, postoji mogućnost da nešto izbaciš u montaži, ili ono dugme kod Ivana Ivanovića kada „preteramo“, pa zvoni, ali i to dugme je tu više fazona radi… Znam da dosta komičara, pogotovu na zapadu, mora da vodi računa o tome šta pričaju na televiziji, vrlo je to „pipavo“. Nama ta pojavljivanja jesu puno donela, pogotovu od kako smo tu jednom nedeljno, ali suštinski prvenstveno za mene kao komičara, ali čini mi se i za druge, jer sam ih gledao, postoji suštinska razlika između nastupa uživo i u studiju. Prosto, jedan deo energije ostane u kameri i ne pređe do mene, jer nećeš čuti onog jednog u publici kome se nešto nije svidelo, pa je samo uzdahnuo… Ti u studiju, iako postoji publika, imaš tonca koji to malo zabašuri… Inače, nakon tih gostovanja obavezno skoči broj pratilaca na društvenim mrežama.
NNR: Kako doživljavaš svoj posao?
Perišić: Pravilo u stendapu je da svako piše svoj tekst. Greh broj jedan je koristiti tuđu foru. Nije cilj da izađem ispričam vic i da se svi smeju ili kažu glup je vic, aj se raziđemo. Neka bude pola zadovoljnih, pola ne, pokrenućemo raspravu nakon toga, da vidimo koliko to utiče na naše živote. Iz tog razloga biram i politički nekorektne teme. Mislim i da je jako bitno reći nešto, jer mislim i da mi je posao da to nešto kažem, odnosno da kažem nešto politički nekorektno i da ga obavijem velom komedije. A onda će neko iz publike da kaže „ja nemam problema jer vidim da dečko dolazi sa nekog ok mesta i da nije zao da bi bio zao sam po sebi, nego da ta malicioznost, zapravo, ako se stavi i neki predznak sarkazma, ima i neko drugo značenje i da cela priča mnogo više smisla.
NNR: Humor u suštini zasnivamo na sterotipima, tipa pojedine nacije su ovakve, pojedine vrste ljudi su onakve… Razvojem nevladinog sektora kod nas sve više se pojavljuju neki koji kritikuju te, pa recimo, pojave. Kakvo je vaše iskustvo?
Perišić: Na nastupima bude neko ko se glasno ne složi sa nečim, a tehnički naziv za njega je „hekler“. Odnosno, ne samo taj, nego bilo ko, ko ti prekida na neki način predstavu. Suštinski, i ti imaš zadatak da ga ućutkaš. Prosto je to tako. To je moja predstava, to je moj tekst i ja nemam drugi tekst osim tog koji sam spremio za nastup. Humor nije baziran samo na predrasudama, on se javlja i kad nešto ne znaš, kad ne razumeš, kad ti je novo. LJudi će pribeći i reći Jevreji su ovakvi, crnci su onakvi, Azijati su ovakvi, jer nikada nisu bili u jevrejskoj kući i videli da Jevreji piju kafu kao i oni. Druga strana te medalje je i nacionalizam, jer ti kad se plašiš neke nacije kreneš da je mrziš, samao zato što nisi, npr. pročitao knjigu o nečemu. Vrlo je lako napraviti predrasudu i o Hrvatima, Bugarima, komšija imamo koliko hoćemo… Suštinski, idi samo do Budimpešte i vidi kakvi su Mađari. Vrlo je lako napraviti predrasudu u mom selu gde ja samo sedim ispred prodavnice, pijem pivo i svi su mi krivi jer imam 300 evra platu. Ja volim da koristim te priče o predrasudama, jer volim da pričam ljudima da idu malo do komšija i vide Zagreb, Sarajevo, Dubrovnik i da vide da ti ljudi žive skoro isto kao i mi, imaju iste probleme. Moje mišljenje je da samo dobri ljudi pribegavaju humoru kad im je frka, kad ne znaju kako da reaguju. Svako od nas ima bar jednu smešnu scenu sa sahrane. Zašto? Zato što više nemaš nekoga i ne možeš da se izboriš sa činjenicom da tog nekog više nema, a pritom se pijani teča okliznuo i pao. Prosto organizam i mozak traže taj ventil da se isprazne… Ja koristim sve te stereotipske priče, jer su apsurdne same po sebi. Prosto, ako hoćeš da ti stereotipi vode život, na lošem si putu. Ako hoćeš da ga razbiješ tako što ćeš da ga razbiješ i izvrneš na postavu, onda si na dobrom putu.
NNR: Imate česte nastupe po regiji, kao se to sve ćešće govori za prostor bivše Jugoslavije. Kakva su tu iskustva, kakva je publika?


Perišić: Jedina stvar koju, npr. Zagrepčanin ne zna, je gde se seku ulice Despota Stefana i 27. marta u Beogradu. Ili Hrvati ne znaju kako se zove pomoćnik ministra turizma Republike Srbije, kao što ni mi to ne znamo kod njih. Onda samo na nastupu izbaciš te neke lokalne stvari i više ništa nije teško. Na opštem nivou ne postoji razlika između Dubrovčanina, nekoga iz Skoplja, LJubljane… Zahvaljujući stendapu sam obišao čitav region i uvideo da nema neke razlike. Ili kako to volim da kažem, problemi su nam isti samo se drugačije prezivaju.
NNR: Ono po čemu ste najviše zainteresovali gledaoce je improvizacija na zadatu temu. To je toliko uverljivo da su mnogi mislili da se radi o nameštaljci?
Perišić: To je krenulo iz kluba „Ben Akiba“, pa smo ga preneli i na televiziju. Ali, na televiziji je jako mali procenat igara u odnosu na ono što igramo u klubu. Dosta igara kadrovski nije moguće postaviti na televiziji, pa zato uvek pozivamo ljude da dođu i da vide da mi zaista improvizujemo i smišljamo na licu mesta. Inače, to zna da bude i naporno. Kad se završi nastup, kad adrenalin počne polako da pada, meni se prispava, što je zgodno, jer onda ne mogu da pijem, a mojoj devojci je to posebno drago.

Ivan Spirić

Neka Vaš komentar bude prvi

Objavi odgovor

Vaša adresa neće biti objavljena.


*