LESKOVAC
Moj deda Vlajko voleo je da ide kod Savića kada ga pozovu na svadbu, litiju, kravaj, veridbu, ispraćaj u vojsku. Hvalio se: „Savići me takoj dočekav da se osećam ko gradski načelnik. Jes da te malo propitujev, al pitav za svakoga, i golemoga i malečkoga, i bogatog i siromašnog. Cenim gi zbog gospodski doček i veliku pažnju, al gi najviše volim što su besni. Koj će da iscepi goč, nego Kostić. Koj će da popne svirači na crep od kuću, nego Savić. Koj će da ugrizne kobilu za usta što neće da se upregne, nego Savić. Koj će na babu da rasipe dvaest kila mleko iz bućku, nego Kostić. Koj će sas budak da iscepi gumu na traktor, nego Kostić.“
Ostala je priča da je najlepši Kostić bio tvoj stric Jovan, najstariji sin deda Trajka i babe Nastasije. Umro je u devetnaestoj godini. O njemu nisi ništa napisao, jer ti, možda, baba o tom svom sinu nije pričala. Stasit je bio i Milan Savić, brat tvog dede Trajka, koga je nasledio ne samo na čelu zadruge Savića, nego i na mestu pretsednika turekovačke opštine. Njegova unuka Džila je, zbog svoje lepote i urođene elegancije, bila oslobođena svih radova, kako u kući tako i u polju. I kada se na svadbama razvije kolo, seoski zlobnici su govorili: „Samo pete od Džilu nesu se raspucale. Će da imav muku Savići da gu odadu, jer Džila neje za rabotu i za njivu!“
Međutim, deda Milan Savić je unuku Džilu udao u Gornje Trnjane kod domaćina ravnom sebi. Ali, ne možeš da pobegneš od seoskog ogovaranja, koje je kao čičak na kučećem repu, – prati te, a ne možeš da ga se oslobodiš. Na dan njene svadbe, Milan Savić je otpečatio balonče rakije i pred goste izneo tako male čašice za rakiju, da su se gosti čudili: „Gde gi nabavi ovakoj malečke čaške, deda Milane?“ „Toj neje za pituvanje!“ – odgovorio je Milan Savić, sipajući u te čašice rakiju iz balončeta, zapečaćenog na dan krštenja tek rođene Džile. „Živeli i srećna svadba i veselje, deda Milane“, – povikaše gosti u glas, ispivši rakiju do dna iz čašica, – „…u jedno pijenje“, što bi rekli Murdžomalci. Milan Savić ih je posmatrao sa uznemirenjem: „A, bre, uljčo, celu li gu popi. Pomrvkuj! Svadba traje celi dan“, – okrenuvši se od stola i odnoseći balonče u podrum, na sigurno mesto. Ubrzo je priča o cicijaštvu Milana Savića potopila sve njegove zasluge kao pretsednika turekovačke opštine.Jedino ga je Milan Petrović zvani Bujer, iz Donjeg Trnjana, mudar čovek i veliki domaćin, branio: „Ti koji su služeni s rakiju od Milana Savića, nesu mu do kolena. Sredija je , s geometri, sve njive, međe i selski putevi, daja je na svakoga domaćina poresku knjižicu i uveja kontrolu na pola godinu i godinu dana, na popa Gute sačinija raspored za litije da se sela ne svadiv između sebe, zaveja red za topljenje konoplje u Jablanicu i doveja ljudi iz Leskovac da isprave krivine od Jablanicu da ne plavi sela u vreme kad se topi konoplja, čuvaja narodnu kasu bolje od svoju, priložija je najgolem prilog za turekovačku crkvu i odbija je da se njegovo ime upiše pored ime njegovog brata Trajka Savića, kao ktitora od turekovačku crkvu, za svaki Veligdan krečija je opštinu i buvaru, jer neje pravija razliku između činovnici i robijaši. I on ispade cicija! Kako gi neje sramota da ga reziliv?“
Taj i takav Milan Savić je najzaslužniji za školovanje tvog oca Todora. Jetrve baba Nastasije su ne samo govorile: „Mori Milane, mi da se mučimo i da ga školujemo, a posle da dočekujemo gospodičići“, nego su pretile da će, ukoliko Todor nastavi školovanje u Leskovcu, Nastasiji pripasti samo polovina pripadajućeg dela kod buduće deobe zadruge Savića. Ćutanje Milana Savića je sve više uveravalo Nastasiju da od školovanja njenog Todora neće biti ništa, jer je prošla i Velika Gospojina, a Milan je još neodlučan. Škola samo što nije počela. I na dva dana pre početka škole, Milan je saopštio Nastasiji: „Bija sam u Leskovac i upisaja sam Todora u prvi razred gimnaziju. Platija sam mu i sobu kod finu gospođu. Vika se Nada Slavujka. Ovoj ceduljče sa njenu adresu će da daš na Todora i kaži mu da je kuća na lebanski put, pobliže bolnicu. Danas ćeš da mu umesiš pogaču, ne golemu, i da mu spremiš jedno kilo sirenje, da ponese. Sutra, pre zoru, u vreme kad se javljav Vlašići, Todor će na donju kapiju da otidne u polje i da bega na glavni put za Leskovac, a ti i ja ćemo da vikamo po njega: „Tošo, vrni se, kude ideš u ovaj noć po znanje. Ne begaj od nas u Leskovac.“ Kaži na Todora da smo Stojan i ja odlučni da ga školujemo. Razume li , Nale, šta ti ja zborim?“ Nastasija se od sreće rasplakala i htela je da poljubi Milana u ruku, ali joj on nije dao. Jetrve su shvatile da Todor tog jutra nije otišao svojevoljno, već po Milanovoj odluci, ali nisu smele ni reč da progovore, jer su, tada, žene prihvatale i poštovale odluke svojih muževa, a ne kao danas.
I tako je tog jutra tvoj otac Todor Kostić krenuo na školovanje, sa ceduljčetom u ruci. I naši preci su, takođe ujutru, krenuli sa Memet agom u Skoplje i vratili se sa ceduljčetom. Kostići ne mogu bez jutra i ceduljčeta. I umiru ujutru. A sa ceduljčetom završe sve poslove.
Pisao si o gazda Lazi i drugu Baji. Njih dvojica zaslužuju posebnu knjigu. U gazda Lazino vreme narod je bio slabo pokretan, pa se hvalio ako je došao do Vranja na jugu, a do Stalaća na severu. U Beograd su odlazila samo gospoda i državni činovnici, a ne i seljaci. Drug Baja je propagirao industrijalizaciju, elektrifikaciju i traktorizaciju. Vaš traktor ZADRUGAR IMR je odigrao veliku ulogu u razvoju sela, i to obavezno da navedeš i istakneš. Tvoja familija je udarila budakom u gume tog traktora pred drugom Bajom, ne prihvatajući uveravanja druga Baje da baš ovaj traktor pretstavlja napredak za sve, a ne konji i stoka, koje će traktor uništiti. Meni je pričao jedan profesor u Niškoj banji da seljaci ne poznaju zakon kontinuiteta, ali ga nepogrešivo osećaju. Kaže da ako imaju krmaču koja prasi deset prasića, a ti ih uveravaš da će im njihovu krmaču zameniti krmačom koja prasi petnaest prasića, neće ti poverovati. Ali, ako si im rekao da prasi dvanaest prasića, još će ti i poverovati. Teško su prihvatili landrasa, jer je bilo čudno da se prasi u februaru, a kolje u decembru, za razliku od mangulice koja se žiri godinu dana u šumi i kolje pri kraju druge godine. Ali, seljake ubediše u te landrase, a danas se naučnici pitaju gde je nestala mangulica. Šta da radiš. Mora i seljaci, po nekad, da budu u pravu. Kod struje je išlo mnogo teško, a još teže kod hibrida. Drug Baja im da zadatak da obezbede bandere, a oni donesu neke dugačke motke i pravdaju se: „Bajo, ima struja sve da nas potepa!“ Baja ne bi bio Baja kad bi odustao. Prvo im uvede jednosmernu struju, a posle naizmeničnu za motore, pumpe, vršalice. Sad su zaboravili druga Baju, a kad im nestane struja, posle pet minuta zovu mobilnim distribuciju u Leskovcu: „Puštajte struju, ne znajete šta sve imamo u zamrzivači, ima sve da propadne, a i ne možemo da idemo na rabotu bez struju.“ Kada je drug Baja propagirao hibride, Čeda Savić je rekao da će da se udavi u baru gde babe pišaju, ako iz njegove njive, površine jednog hektara, dobije četiri tone kukuruza, ali da je, zbog zahteva druga Baje, žrtvovao te godine tu svoju njivu „…da pokažem na Baju da mu ne valja propaganda za ti hibridi!“ U jesen, drug Baja je, sa komisijom iz Instituta za kukuruz iz Zemun Polja, prepešačio celu njivu i uverio se da Čeda Savić nije ubrao ni jedan klip kukuruza. Drug Baja se obratio Čedi : „Ne sumnjam u poštenje Savića, ali sumnjam da ćeš da se udaviš u onuj baru!“ „Će da vidimo Bajo“, – kiselo se smeškao Čeda Savić. Vaga je pokazala da je okrunjenog kukuruza u zrnu bilo četiri tone i petstodvadeset kila. Drug Baja je zagrlio Čedu i rekao mu: „Čedo Saviću, imaš pravo da sumnjaš u Baju, ali te molim da ne sumnjaš u Partiju!“ Drug Baja je Partiju voleo kao majku. Takav je bio i šta da mu radiš. Batke, pošto ste ti i Baja prdnuli u čabar po partijskom pitanju, možeš ovo i da preskočiš. Kako hoćeš. Ostavljam ti na volju.
Nije klepalo bilo samo u Donjem Trnjanu. I kod nas, u Vlase, dolazio je drug Baja. I u Togačevce, i u Gornje Sinkovce, i u Ćenovac, i u Bošnjace, i u Donje Stopanje, i u Prekopčelicu. Svugde. Svuda gde ga pošalje Partija ili gde seljaci nešto zabrljaju. Tada je počelo da se proverava šta je rekao drug Baja ovde, a šta onde. Počeli su ljudi da se mešaju više nego ranije, odoše i u Skoplje, i u Beograd, i u Novi Sad, a Dragi Kostić sa ženom Smiljom ode čak u Rijeku da prodaje papriku i paradajz.
Nisu se samo bavili poljoprivredom, nego počeše i da trguju. U prvo vreme samo svojim proizvodima, a kasnije svim i svačim. Donesoše tuđi običaj čašćavanja, do tada nepoznat u našem kraju. Malo, malo, pa će neko: „Sada je red na tebe da častiš!“ I taj izvadi šlajpik i časti.
Tvoj stric Mirko je godinama prodavao papriku i paradajz na Zelenom vencu u Beogradu. Pričao nam je da je jednom sebe, kad je bila velika vrućina, častio bozom u poslastičarnici „Egipat“ preko puta pijace. Njegov sin Mića častio je svoje kupce, više puta, ručkom u kafani „Kragujevac“ kod iste pijace. Mirko se žalio mom ocu: „Celo imanje će da mi ode na doboš, jer Mića čašćava narod sa pljeskavice, ćevapi i špriceri!“ Mirko je sazidao jednu kuću u Donjem Trnjanu bez kupatila, a Mića sazida kuću u Donjem Trnjanu sa dva kupatila, kuću u naselju Dubočica u Leskovcu sa tri kupatila i za ćerku i zeta kupi stan u Nišu. Mirko se čudio šta će im tolika kupatila, dok mu moj otac uči pamet:
„Vidiš li, Mire, da i od čašćavanje imaš korist. Ja sam mislija da se kuće praviv od štednju, a sag moram da menjam mišljenje!“
(Nastaviće se)
Strahinja T. Kostić
Leave a Reply