Zima bez vrabaca: Sećanja jednog murdžomalca (21)

LESKOVAC

Posle nekoliko dana, moj direktor inženjer Aleksandar Šolaja me je pohvalio, a ubrzo je na mom stolu bio telefon lokal, kao jedan značajan statusni simbol u Konstrukcionom birou Industrije motora Rakovica. Telefon sa gradskom vezom je bio viši statusni simbol, koji su posedovali samo naši šefovi i direktori. Obradovao sam se telefonu lokalu više od radosti sadašnjih mladih kolega kada dobiju laptopove. Želeo sam da imam i drvenu pernicu sa dva čančeta mastila, dva pera i jednim upijačem mastila, kao značajnim statusnim simbolom državnih činovnika. Bilo me je sramota da je potražim, a i danas mi je žao što sam ostao bez nje.
Tehnički direktor „ZMAJA“ inženjer Stevan Jaramaz je potpisao ugovor o ugradnji IMR–ovog motora. Jedino pamtim broj te motorske liste za teretno vozilo proizvodnje „ZMAJ“. Broj 288.
Drug Aca Perić je, i dalje, pomalo zalivao cene. To je radio sa posebnim umećem i, naravno, uz osmeh i šalu.
Odlučio sam, 1964. godine, da upišem postdiplomske studije na Prirodno matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, sa željom da magistriram na odseku mehanike fluida.
Zavoleo sam fluide, a posebno funkcije preslikavanja. Tada je slikar Laza Vozarević naslikao plavog zeca. Pošto ta njegova funkcija preslikavanja nije odgovarala preslikavanju zeca kod drugih osoba, došlo je do oštre polemike u „Književnim novinama“, koje sam redovno pratio. I pre toga, a i posle, dešavalo mi se da moje kazivanje o nekome ili nečemu prisutni slušalac preslika na svoj način, različit od mog, i obratno. Sasvim prirodno. Međutim, u mehanici funkcije preslikavanja pretstavljaju filozofiju definisanja tačaka „nula“ i „beskonačnost“ u fenomenološkom smislu.
Na studijama sam razumeo, na osnovu predavanja iz „Diferencijalne geometrije“, da savremeni čovek rešava samo probleme prostora (zapremine) i boju. I ne samo savremeni čovek. Problem zapremine su rešavali i naši preci, ali sve što je prvobitno, bilo je rogobatno i veliko, u smislu zapremine. Profesor R. Stojanović doneo je na predavanje italijanske bakandže iz devetnaestog veka teške tri kilograma i italijanske čizme iz šezdesetih godina prošlog veka teške 850 grama. Upoznao nas je da je najdalje u smanjenju zapremine svojih proizvoda otišla firma „IKEA“ iz Švedske, koristeći takozvani baukastem sistem, po kome jedan element može da se ugradi i u policu, i u sto, i u ormar, i u krevet, i u pisaći sto. Pokazao nam je nekoliko tih elemenata od drveta, skrećući pažnju da oni ispunjavaju svoju funkciju samo sa različitim okovima. Pošto sam ja bio jedini mašinac na njegovim predavanjima, obratio mi se: „Gospodine Kostiću, ako neko od mašinaca uspe da projektuje i izradi bolji sistem okova od sistema „IKEA“, dobiće Nobelovu nagradu. Ali, to nije važno. Želim da razumete da je u ljudskoj prirodi da prvi proizvod izradi sa velikom zapreminom, a u ljudskoj prirodi je da, vremenom, smanjuje tu zapreminu kod istog proizvoda. Granicu smanjivanja je teško utvrditi, sem ako se ne radi o božijim stvarima, kao što su mozak, memorija, zaključivanje, inteligencija, materija, rađanje, svemir“. Mladi profesor Stojanović je, već tada, predviđao da će čovek smanjiti zapreminu kompjutera, ali nikada neće moći da dostigne vrednost memorije smeštene u minimalnoj zapremini ljudskog mozga, koju je Bog stvorio, jer Gospod ne dozvoljava da mu se ljudi približe. Kao sada da ga gledam i čujem: „ Neki Albert Ajnštajn je izmislio tenzor zakrivljenosti prostora, kojim je dokazao da je moguće da se sila, koja izaziva deformaciju, nalazi u jednom prostoru, a deformacija u drugom prostoru. Ljudi će, kasnije, stvoriti atomsku bombu, zaboravljajući Ajnštajnovo upozorenje da je Bog svemoćan i ne trpi približavanje sebi, pa će kazniti ljude ako mu se suviše približe u oblasti nuklearne tehnike i tehnologije, kompjutera i kompjuterske memorije i genetike.“
„Ako ste rešili problem prostora, očekuje vas zadatak da rešite problem boja. Boje su imanentne muško-ženskim odnosima“, – nastavlja priču profesor R. Stojanović. Kada ga je urednica izdavačkog preduzeća, koje je štampalo njegov udžbenik „Osnovi diferencijalne geometrije“, upitala kojom bojom da oboji naslovnu stranicu, profesor je odgovorio:
„Neka bude boja vaše haljine“. Tako smo učili iz udžbenika sa ljubičastom bojom. Tu boju sam sretao u pesmama pokajanja i beznađa, a crvene se sećam iz stiha: „… i osveta naša crvena će biti.“ Odrastao sam u bojama žutog cveća, ali sam platio ceh kada sam hteo da tepih žute boje postavim u sobi sa nameštajem neodređeno prljavo bele boje. Užas. I tepih plave boje, kupljen naknadno, izgledao je kičasto. Čini mi se da samo hortenzije iz naše bašte imaju lepu crvenorozikastu i sivoplavu boju, koju prihvataju i prijatelji i familija. Potrefili smo nijansu zelene boje za trosed, dvosed i fotelju, ali nam familija zamera što nismo kupili kožu umesto skaja. Prija Cana kaže da smo trebali nju da konsultujemo, jer je na Novom Beogradu videla trosed sa odmarajućom zelenom bojom, a ne kao naša koja „… ipak malo šljašti“. Šta ćeš. U pravu je bio moj profesor R. Stojanović. Nastradavao sam kada sam kupovao cveće i u buketu i u saksijama. Kupim saksiju sa ciklamama da čestitam školskoj drugarici diplomu, a tetke me napadnu da sam joj, na taj način, izjavio ljubav. O, bože! Kad je čovek neuk o bojama, kao ja na primer, mora da pročita neku knjigu i da, najzad, nauči šta koja boja pretstavlja. Ako budem imao snage i vremena, i sa moje strane će biti napisano opširnije o bojama. Tu ću,
pošteno, da navedem imena svih devojaka koje su mi, svojevremeno, govorile: „Žutane, jedan!“
Na postdiplomskim studijama upoznao sam gospođicu Ljiljanu Veličković, moju buduću suprugu. Slušali smo zajednički predmet
„Parcijalne diferencijalne jednačine višeg reda“. Na ispitu profesor Rašajski je dao zadatke sa neholonomnim graničnim uslovima, koje, moj drug Peđa Čvor i ja, nismo slušali na predavanjima naše generacije, a Ljilja jeste. Mi smo pali, a Ljilja je prošla. Dogovorili smo se da odem kod Ljilje kući da uzmem svesku, a Peđa će da je vrati nakon oktobarskog roka. Upravo sam se spremao da otputujem u Francusku na specijalizaciju kod „RENAULT“ – a i „PEUGEOT“- a.
Peđa i ja smo položili ispit. Već sutradan sam bio u Parizu. U Monpeljeu i Parizu proveo sam tri nezaboravna meseca, zahvaljujući fondaciji „ASTEF“ za tehničku saradnju između Jugoslavije i Francuske. Po povratku, u francuskoj ambasadi u Beogradu podeljene su nam diplome.
Jedini koji su se interesovali o mom boravku i radu u Francuskoj bili su moj šef Momčilo Puletić i tehnički direktor IMR-a Steva Jovanović, budući profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu. Moja stipendija se odnosila na planiranje i organizaciju proizvodnje.
Za manje od godinu dana po mom povratku, Steva Jovanović mi je predložio da budem prvi inženjer koji će postati upravnik pogona. Tadašnji upravnici pogona bili su visokokvalifikovani majstori. Pristao sam, i tako sam 1.2.1968. godine postavljen na mesto upravnika pogona traktora. Nešto kasnije, za upravnika pogona motora postavljen je inženjer Vasa Pindović. Pogoni livnice i održavanja sačekali su još neko vreme dok nisu dobili inženjere za upravnike.
Majstori, planeri, tehnolozi, partivođe i poslovođe su me lepo primili i dočekali sa iskrenom nadom da se neće ugasiti proizvodnja traktora u IMR-u. Godišnji plan je iznosio svega 800 traktora, a većina mašina je zahtevala remont ili nabavku novih.
Nisam još ni zagrejao stolicu na upravničkom mestu, a već je izbio štrajk čuvene Desete grupe, u kojoj se vršila mašinska obrada zupčanika i osovina. Ljudi su, opravdano, tražili veće plate i neku lokalnu pravdu, jer se u pravdu van IMR-a nije smelo dirati.
Brzo sam uvideo da mi je potrebna pomoć, te dobijam saglasnost Kolegijuma IMR-a da inženjera Bojana Perišića postavim za mog zamenika. Bojan i ja smo proveli 15 godina u proizvodnji traktora i uspeli, zajedno sa celim IMR-om, da proizvodnju traktora podignemo na nivo od 7000 traktora godišnje, obezbedimo izvoz zupčanika i osovina nemačkoj firmi ZAHNRADFABRIK – PASSAU u vrednosti od 12 miliona maraka godišnje, kupimo nove numeričke mašine CNC generacije obradu delova od liva, nove mašine za ozubljenje, savremenu termičku obradu u zaštićenoj atmosferi, novu kontrolnu opremu. Jednom rečju, skoro sve se promenilo u odnosu na početno stanje, ali su štrajkovi ostali.
(Nasatviće se)

Strahinja T. Kostić