Zima bez vrabaca: Sećanja jednog murdžomalca (17)

LESKOVAC

Istoriju nam je predavao naš razredni starešina Dragoslav Ranisavljević, zvani Ranis. Često je govorio: „Istorija se ne ponavlja, ali imamo pravo da upoređujemo.“ Više je provodio vremena sa rukometašima „Dubočice“ nego sa nama. Ipak, saznali smo da Nemci vole da biju Ruse i Srbe, bez obzira što uvek izgube, kao i da je perfidnost engleskog lava veća od Cezarove ljubavi prema Kleopatri, bez obzira što su izgubili Indiju. Lekcije iz nacionalne istorije je počinjao u stilu:
„I tako pođe vojska…“, „… i tako, okupi se narod…“, „… i tako, izginušesvi, ali osta naredba za istoriju…“, „…propadosmo, ali ostade poziv momdragom narodu…“, i slično. Više nam je, kasnije, koristilo njegovo pripovedanje o raznim životnim situacijama, nego poznavanje istorije. Savetovao nas je da odluke ne donosimo na brzinu i da nemamo takozvane „kratke fitilje“, nego da negujemo „dugačke fitilje“. Pre rata, u učiteljskoj školi u Jagodini bio mu je profesor Cvetko Popović, koji nije, za razliku od našeg razrednog i njegovih drugara, otišao u partizane. Čuli su da je njihov profesor, za vreme rata, pričao nešto protiv partizana, te reše da mu organizuju suđenje na ratnom vojnom sudu.
Srećom, dočuje to drug Rodoljub Čolaković i hitno dođe u Jagodinu. Nađe Cvetka Popovića sa svojim đacima. Svi živi i zdravi, a i suđenje se bliži samom kraju. Drug Roćko poviče: „Znate li vi da je Cvetko Popović zaslužan član Mlade Bosne. Sram vas bilo. Hteli ste da ubijete svog profesora.“ „Nikada nam profesor nije pričao da je Mladobosanac“. „Da vam je pričao pogazio bi zakletvu“, – završi drug Roćko i spasi život
svog druga profesora Cvetka Popovića.
Fiskulturu nam je praktikovao profesor Moma Fis. Posle naše pohvale da je čas fiskulture vredniji od svakog časa matematike, Moma Fis nam je dopuštao da zavirimo, nakratko, u dnevnik kako bi se oslobodili dileme da li nam je neko od profesora dao dvojku ili, daj bože, trojku. Međutim, pravu slavu je stekao kada je, u trenucima umora i uzbuđenja da li će dugo pripremani „Turski marš“ biti besprekorno izveden na majskom sletu srednjih škola Leskovca, preko megafona poručio prisutnima: „Uskliknimo s ljubavlju veni, vidi, vici, što znači u zdravom telu zdrav duh!“
Moja generacija maturanata 1957. godine Više mešovite gimnazije
„Stanimir Veljković Zele“ u Leskovcu poštovala je i cenila i volela ne samo svoje profesore i tetkice i čikice, nego i svog direktora Vladana Đorđevića, zvanog Bradica.
Pri kraju osmog razreda, na konkursu leskovačkih nedeljnih novina
„Naša reč“, osvojio sam prvu nagradu za priču. Na literarni nagradni konkurs „Omladinskog glasa“ (dodatka leskovačkih nedeljnih novina
„Naša reč“) i Sreskog komiteta Narodne omladine, raspisanom u čast
Dana mladosti, prispelo je dvadeset proznih radova i dvadeset i dve pesme.
Žiri u sastavu: Radomir Marković, profesor, Blagoje Stojanović, odgovorni urednik „Naše reči“, Borisav Zdravković, saradnik „Naše reči“, Velimir Hubač, odgovorni urednik „Omladinskog glasa“, pregledao je prispele radove i doneo sledeću odluku.
Za priče dodeliti sledeće nagrade: I od 5000 dinara Strahinji Kostiću za priču „Nova obična smelost“, II od 4000 dinara Savi Dimitrijeviću za priču „Crvene mašnice“, i III od 3000 dinara Aleksandru Krstiću za priču „Prvi put na asfaltu“.
Ovu priču sam napisao sa nepunih osamnaest godina.

Nova obična smelost

Zima je bila kratka, a vetrovi, ukroćeni i neodlučni, zaboravili da stežu reku.
Ne znam je takvu: usku i ništeću. Sve je izgubilo svoju širinu i traje samo u korenju. Gde da zagazim? Sa ovim krugovima u vodi ne umem da ratujem.
Negde dole, u vrbaku, zaustavi se nešto s odzivom koji produži ovu noć.
Žile se pojaviše iz mraka i opomenuše na dubinu.
Ove noći samo ljudi i dubine strahuju. Utorili su sva svoja bogatstva u dubinski mir pa pružaju strah i stvaraju osudu: zašto sve dubine izgledaju tihe i da li su ljudi večeras zaista tako nesaznajni da sebe teraju u noć.
Pređoh reku. Za mnom ostadoše naše njive, preorane međe i isečeni hrastovi. Za mene nisu ostavili hektare nego dulume. Noćas ja moram što dalje od njih, od međa i reke. Meni ništa ne može da ostane. A ja moram da ostanem tu, u međe da se pobodem, kopam i proširujem. I budi prolećni kašalj. Udri konja da vide ko si. I porađaj svinje da kažu da si domaćin.
Čudno je da se baš sada, kada mu se žuri i kada ga ova noć zbunjuje, zamislio o zemlji i reci. O njima ne može da kazuje bez njih, oca i braće. I oni ne vole da govore o njivama; – pamti on sve očeve poglede u stranu, nesigurnost u govoru i jedino jasne, kratke i jake uzdisaje majčine, kojoj zima donosi dugu i tešku paralizu kukova i nogu, a leto pruža kratku životnu radost: lepo li je ovo sunce i je li jača njegova toplota od reumina. Svi oni neodvojivi su od njega i zemlje. Ne seća se kada je počeo da misli o svemu tome i da prkosom kazuje o njima i zemlji poznate istine, pa ipak nedorečene i neizvesne ko ovaj mrak pred njim i pomrčina iza njega. Da li onda kada se u livadi ispružio na tek pokošeno seno, a otac seo na oštru strnjiku i ljutito rekao: „Sklanjaj se odatle. To treba da se suši.“ „Ovde mi je bolje.“ Otac se jače zavalio na strnjiku i, osetio je to on po njegovim obrvama, hteo da jaukne, ali se samo okrenuo i bio ćutanje za taj dan. Ili to traje od onda kada se u njega užirilo saznanje da nije on ovde, na zemlji zbog sebe nego za njih, oca i braću. I da on ne živi svoj vek. Da se raduje zbog njihove veselosti i ćuti ako su tužni. Iscrvotočiće ga možda sumnja da je otac prema njemu uvek osuda i opomena. Jedared je i on znao za smelost.
Put je kao i ove noći bio pomalo tuđ, a mrak teži i beskonačniji, jer se produžio i u njih, u očevo ćutanje i njegovo nevidljivo zadovoljstvo što sada može da kaže i najobičniju reč i misli ozbiljnu i nemisleću.
Prolazili su pored njive koju je majka donela ocu. Otac se zagleda u niski i retki kukuruz koji od mraka dobi ljubičastu boju. U njegovim očima ta šaša nije imala nikakvu vrednost i on se uputi u njivu pipajući svaki klip.
-Ništa – zamumla iz njive. – Prevarili su me. Kada sam se ženio ova je njiva rađala sve.
Ostao je na drumu i ne ču poslednje očeve reči.
Kukuruzi se ispraviše i ponovo se pojavi on, sa šubarom i zaobljenom bradom.
-Kada se ženiš nikome ne veruj. Ni zemlji. Svi lažu, a sve treba pobediti.
Razdvajao ih je jarak pun vode. Sada je ta smrdljiva voda mogla da pruži njemu sigurnost i smelost da govori reči, koje je samo otac očekivao od njega.
-Neću da se ženim. A sve znam i sve ću da kažem.
-Znaš ti đavola! Otac se vrati u njivu:
-Znaš ti đavola!
-Ovo je istina: školuješ ih. A mene si ostavio ovde da dočekujem gospodu.
-„Tebi ću zemlju.“
-„Zemlja? Vidim kakva je.“
-„Kad ste se rađali odlazio sam u polja da vam livade gledam i vinograde kupujem. U tom prostranstvu sigurnost sam tražio i smelost da nasleđenoj nam poslušnosti posvedočim smrt. Lutanjima mi je bio otac naučen,a ja sam zagrizao ovu zemlju da zube razvaljujem od peska i crnicu grebem da se pobodem u nju i međe proširujem da mi kolena belinu ne pamte.
-Hektare mi ne ostavljaš nego dulume.
-Dulumi su dulumi. A ti me ne poznaješ, i o sebi samo ja imam prava da kazujem.

(Nastaviće se)

Strahinja T. Kostić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*