Zima bez vrabaca: Sećanja jednog murdžomalca (13)

LESKOVAC

Naša ratna četvorka, sa mačkom Cickom, bojažljivo i nenametljivo, u stilu baka Dare, pridružila se baba Nastasiji, čiča Mirku, strinki Cani, sestrama Deski i Nadi i bratu Mići u Donjem Trnjanu, kao i brojnim našim rođacima u Donjem Trnjanu i okolnim selima.
Sećam se stroge babe i brižne bake, sećam se letnje tišine u poljima punih trševina i guste konoplje; našeg velikog dolapa u babinoj njivi sa dubokim bunarom; sećam se kravajčeta za Uskrs i sutlijaša kad sam, jednom, bio bolestan; pametnih svinja, koje, sa ivice sela, bez ičije pomoći nepogrešivo jure ka svojim kapijama; poklona kuma Blagoja samo za nas, decu, kada ga tri puta poljubimo u ruku, a on nas dva puta u čelo, – iz jednog fišeka nam da po tri jabuke petrovke, a iz drugog fišeka po četiri oraha, – neki od oraha bili su užegli, a neke jabuke crvljive, ali te poklone ne bih menjao za mnoge kasnije dobijene; sećam se kako smo se, na babin zahtev, peli na ploču iznad ulaza u podrum i recitovali pesmu, koja je trebalo da potvrdi babinu konstataciju da su joj deca mnogo pametna: „ Krompiri se krompiraju, jedan napred, jedan nazad, dva su ispred il’ pozadi, krompire sad posadi, dva i dva jesu četiri!“
„Nastasijo, stvarno su ti unuci svaka čast.“ Baba je bila zadovoljna: „Ja gi učim od pamet, a Mirko gi uči da idev u tuđi krastavci i da na kuma ne ljubiv ruku.“ Sa ovom recitacijom o krompirima prošli smo celu okupaciju i dočekali oslobođenje kao babina pametna deca i, istovremeno, kao bakina dobra i poslušna deca; sećam se naših rundova Grivče i Zeljka, od kojih se Ciganka Ruska, iz Svirce, vešto brani svojom kratkom i debelom tojagom, polako se približavajući podestu, na kojem je čeka moja baba, i pričajući bez zastoja: „ Što Nastasija ima sinovi, ćerke, unuci i unuke, a snajke i zetovi crkoše da budu sas njuma, da gu staviš na ranu kao melem, ja da ti kažem, a što ima bivolice, konji, krave, svinje, ovce, od kokoške i petlovi ne se znaje, a što ima njive i imanje i sve sas imanje, pa što ima puni ambari i plevnje, a dve vodenice su malo da sameljev njojno žito, a od mumuruz da ti ne pričam, od njenu konoplju se praviv košulje i gaće, da prostiš, i za muški i za ženski u cel Leskovac, a ostane i za nas Cigani i za našu sirotinjku, neću da grešim dušu, mori moja Nale, da mi je neki kazao da ćeš da daš za onoga zeta u Turkovce dukati, glavu bi mu rascopala, a šta da rabotiš, pop Gute je lepo reknaja da je čovek za toj grešan što je čovek, a ne fukara, i da ti kažem da se pop Gute razboleja od narodnu muku i nemanje, a od imanje virajev samo oficiri i posilni u vojsku, a moždip i Sava geometar, ne vikav ga džabe Sava Vajda, i još da ti kažem …“ Dok Ruska melje, moja baba bezuspešno pokušava da je nadjača: „ Ne mi treba ciganska fala, ne mi treba ciganska fala …“ I kada Grivča i Zeljko prestanu da laju, Ruska i baba popiju po rakijicu, i čuje se šapat moje babe: „ Ruske, sve sam ti spremila. Sag ponesi pasulj i sirenje, a za ostalo mora da dođe Asan;“ sećam se sklupčanog ježa, u senci bunara, kome ne smetaju ljudski glasovi, već samo voda koja curi iz probušene kofe; sećam se da su nas decu, čim dođu gosti, slali u drugu sobu, jer su jedino deca mogla da obelodane porodične tajne o ljudima, stoci, parama, vinu, masti, kudelji, snajkama i zetovima; sećam se da nisu hteli da me stave u čeze kada su išli na neku svadbu; sećam se čiča Mirkove vršalice; sećam se čiča Mirkovog pluga nemačke marke „Divlji vepar“, o čije je ralo palio trut za cigarete; sećam se aviona koji su bombardovali Leskovac šestog septembra 1944. godine, a koje smo, sa baka Darom, gledali iz Turekovca i njene zabrinutosti : „ E, Rado, Rado, što te pustih danas u Leskovac.“
Sećam se tatinog povratka iz zarobljeništva. Burazera je držao u desnoj, a mene u levoj ruci. Bio je neobrijan.
Ubrzo smo se odselili iz Turekovca u Guberevac, na obali Južne Morave, i stanovali smo u stanu u sklopu školske zgrade.
Tata je želeo da mi on bude učitelj i upisao me je godinu dana ranije u školu. Pošao sam u školu sa šest godina. Burazer i ja smo i dalje imali samo dve igračke. Žirafa izrezana u tankoj pločici od drveta sa četiri točkića, i izbušena šerpa crvene boje sa belim tufnama, na kojoj se, posle napornog zagledanja i okretanja, moglo pročitati „ Uspomena iz Vrnjačke Banje“. U nju smo sipali pesak i vukli je, kanapom, dok pesak ne iscuri. Jednom nas je čiča Mirko obradovao naduvenom svinjskom bešikom, kao igračkom, govoreći: „ Deco, evo vam duvalo, pa se igrajte!“ Ova naša treća igračka je kratko trajala, ali je ostalo sećanje na našu radost što smo došli do nove igračke.
Ne samo da nisam imao igračke, nego nisam imao ni Deda Mraza. Bio je Božić Bata, koji nas nije redovno posećivao, kao što danas čini Deda Mraz. Pričao sam po familiji i na poslu da mi Deda Mraz nikada ništa nije doneo. Reakcije su se kretale od sažaljivog pogleda do ironičnog propitivanja. Jedino me je razumeo moj kum Vasilije Sarić, jer i njemu Deda Mraz nije priredio radost poklanjanja. Osim roditelja i dece, nas dvojica nismo, dok smo radili u Institutu „KIRILO SAVIĆ“, propuštali doček Deda Mraza, koga je, godinama uspešno, igrao gospodin Nikola Pavlović, rođeni Beograđanin i saradnik Instituta. Nosio je na leđima veliki džak, koga je vešto zaglavljivao na ulaznim vratima i zvao decu da mu pomognu da džak unese u prostoriju sa jelkom. Nastajala je vriska dece i njihov bezuspešni pokušaj da džak, pun igračaka i poklona, prebace kod Deda Mraza, koji je uspeo da uđe, a džak ostao napolju. I u neko doba, džak je, ipak, savladan. Svi su dobili po nešto, a moj kum Vasa i ja baš ništa, iako je gospodin Pavlović znao da mi nikada nismo imali Deda Mraza. Gospodin Pavlović se pravdao: „Vi biste najviše voleli vinjak, ali to nije u mom spisku“. Neko nas je ogovarao u Institutu, a i šire.
Jedne godine, ne tako davno na prvi dan Božića, uveče neko zvoni u Dinarskoj 3. Ispred kapije stoji pravi Deda Mraz u originalnom odelu i kapom i sa velikom bradom. „Da li tu stanuje Strahinja Kostić?“ „Ja sam“.„Ja sam vaš Deda Mraz“, – nisam odmah prepoznao glas Jovana Stamenkovića, brata od ujaka mog šuraka gospodina Ljube. „Pa zar ne prepoznaješ našeg Jocu“, – oglasi se Ljilja iza mojih leđa. Sa Jocom je došla i njegova supruga Goca, kojoj jedinoj u familiji ljubim ruku, jer je rodila troje dece. Ali to nije važno. Važno je da je Goca donela i vruće pogačice i vruće punjene kiflice, vruće uštipke i makovnjaču. Teško mi je da kažem šta više volim. Počeo sam da se hvalim da sam i ja dobio poklone od Deda Mraza. Kada sam im rekao koji su pokloni, svi su uzviknuli uz smeh: „Znali smo!“ Pa što oni nisu ranije doneli, nego se Goca prva setila. Zahvalan sam Goci i Joci što su me iskreno obradovali.
Jednom sam u Diseldorfu bio upitan od doktora Bajsela, direktora firme Tisen, koja mi je igračka bila najdraža u detinjstvu. Ne znam zašto sam ga slagao: „Kučence sa velikim ušima i kratkim nogama“. „A meni žirafa. Znate, gospodine Kostiću, pročitao sam knjigu „Teorija igara“ i u njoj našao da su ljudi, čije su najdraže igračke životinje, veoma osećajni i osetljivi. Jutros mi je gospodin Černi rekao da su mu železnički vagoni za srce prirasli!“ Gospodin Černi se oglasio napomenuvši da ne treba čitati gluposti. Nekoliko meseci kasnije,
„Politika“ je objavila članak o mom kolegi sa fakulteta inženjeru Milošu Kneževiću, tada direktoru firme „Rudi Čajevec“ iz Banjaluke. Po povratku sa službenog puta iz inostranstva, Miloš se nije dva dana pojavljivao u firmi. Nije bio bolestan, već se kod kuće igrao železnice, a kupio je prugu, lokomotivu, vagone, železničku stanicu, skretnice, signale i ostalo, uključujući i snažne baterije. Dao je izjavu da, kao dete Kozare, nikada u životu nije imao ni jednu igračku. Znajući mog druga Miloša Kneževića sa studija, nisam hteo da kupim knjigu „Teorija igara“.
Moj otac je odlično crtao. Sa tim njegovim darom bio je upoznat i drug Stole, koji je, pred proslavu Prvog maja, izrazio želju da tata nacrta zadovoljnog seljaka na traktoru na jednom platnu, a na drugom platnu seljaka, izmučenog i odrpanog, sa izgladnelim volovima i razvaljenim plugom. Drug Stole je tati poslao u Guberevac velika bela platna, boje, lakove, četkice i metalne ramove. Tata je sve to nacrtao i mi smo, ujutru na dan Prvog maja, krenuli ka Leskovcu sa zadovoljnim i nezadovoljnim seljakom na čelu naše kolone.
Drug Stole je platno sa nezadovoljnim seljakom zadržao, a tati je poklonio platno sa zadovoljnim seljakom na traktoru. Mama je, zbog nestašice šifona i sličnih materijala, odlučila da ukloni boje i od platna sašije dušečne čaršave. Međutim, crna boja od traktorske gume se nije mogla do kraja da očisti, pa smo se burazer i ja otimali o čist čaršav, a ne o onaj na kome se uočavao široki trag traktorske gume. Bio je to prst sudbine, kojim je predskazano da veći deo radnog veka provedem u proizvodnji traktora.

Strahinja T. Kostić

1 Komentar

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*