Zbirka pesama Nenada Vranjanca “Bez suza molim”

LESKOVAC

Nedavno je promovisana knjiga rodoljubive poezije Nenada Vranjanca zanimljivog naslova – „Bez suza molim“.

O samoj knjizi Nenada Vranjanca, nekada vojnika po vokaciji, a sada pisca koji je oružje zamenio perom, nadahnuto je govorila Ana Jović, čiji prikaz prenosimo.
„Bez suza molim!“, naglasio je pesnik Nenad Vranjanac. Ali zašto? Ako bi zaplakali pacifisti, majke, saborci, drugovi majora Tepića, preci i grobovi, ako bi svi oni zaplakali, mogu i ja. Ali oni neće plakati. Oni su čuvali, branili, igrali, voleli, goreli, želeli… Hodali i leteli u životu i smrti, gušili se u svojoj krvi, ne razaznajući šta je život, a šta smrt.
I, ima li razlike!? Oni su svojim bićem i telom obeležili jedan trenutak istorije, u jednoj maloj zemlji. Željom za životom i krvlju svojom zapisali neizbrisive tragove.
U svesti mladog pesnika i u ovim rodoljubivim pesmama, oni žive i bore se i dalje. I on je jedan od njih i žive zajedno u stihovima, zbog istih ideala i zbog budućnosti. Motiv smrti je dominantan, ali ne kao konačnost, već kao smrt koja je živa, paradira uz život rame uz rame i ruga se životu, podseća da je uvek tu. A život drhteći, grčevito se bori za obraz, za čast, za parče zemlje slobodne. Ima li izbora!?
„Bitke papira završene nisu, čeka se
samo da dželati, naoštre oružje“ (Presude)
Slobodnim stihom, bez rime nižu se stihovi kao domine. Jedan na drugi prenose prethodni teret doživljenog i glasno učestvuju u „simfoniji orkestra“. U njoj, kroz aluziju i simbol svi pogledom traže dirigenta, a njemu se u magli i dimu ne vidi lik. Opet, kolektivna krivica i dužnost kao motivi česti su u pesmama. Dug prema krvi predaka kroz stihove provejava i opominje na svetlu budućnost i buduća pokolenja. A istovremeno, pesnik Vranjanac postavlja pitanje:
„Da li su grobovi merilo za heroje“?
Ovaj trenutak urezan je u dušu mladog čoveka koji ostavlja oružje, hvata se olovke i mirno i dostojanstveno beleži proživljeno. On zna da „metak ne pita za ime i veru“ jer je impresija doživljenog trenutka istorije samlela sva ostala saznanja i ogolila istinu o vrednosti trenutka života. To je život. Ovaj sada, svaki naredni je neizvestan.
„Mnogo će krvi proteći dok istina
kaže sebe“ (Medijski rat)
Srpski ratni drumovi kroz istoriju, duhovi slavnih predaka i savremeno doba ukrstili su se u novom ratu. Istorija se ponavlja, ideali su ostali isti, čast je ponosita, obećanje uzvišeno – da će se vratiti! Kroz vekove, u jednom istom narodu. Obećanje dato potomcima da će se rađati u miru.
Razorene duše i sačuvani životi jedino mogu da svedoče. Oni bi se uvek borili za iste ideale. I ljubav koja živi uporedo sa smrću. Ljubav prema svemu živom, prema životu i prema parčetu zemlje svoje slobodne.
Pesnik podiže svoj glas i peva o svemu što je ratovalo u njegovoj duši. Želi da podseti kolektivnu svest svog naroda koja ne zna, ili koja je zaboravila:
„Da pokažem ovom svetu da i
ratnik ume da voli „ ( Stari dani)
Čitajući rodoljubivu i patriotsku poeziju Nenada Vranjanca, suze nekad same krenu. Nekako se samo nametne subjektivno preživljavanje koliko god da je misao dostojanstvena. Suze nekad umeju da očiste dušu i sete na neki čas istorije sa svim upamćenim datumima. Podsete na neki zagrljaj koji se neće desiti, a neko ga i dalje čeka. Suze nekad, dok ih brišemo, usprave glavu i upute pogled u vreme koje će doći.

Ana Jović, profesor književosti