Blizu jedne trećine radnika priznaje da nije upoznato sa svojim radnim pravima, a preko 60 odsto lica tvrdi da je samo delimično upoznato, kaže Viši savetnik za ekonomska i socijalna pitanja Ujedinjenih granskih sindikata (UGS) “Nezavisnost” Zoran Ristić predstavljajući knjigu “Sindikati i radno zakonodavstvo u Srbiji” koja je rezultat istraživanja o primeni Zakona o radu u praksi.
On je rekao i da se „ najveći broj ispitanika izjasnio da nije u dovoljnoj meri upoznat sa svojim radnim pravima”. Ocenio je da je potrebno da se uloži više napora da bi se radnici kada zasnuju radni odnos u većoj meri informisali o svojim pravima kako bi ta prava mogla da se zaštite u većoj meri ali i da poslodavci u velikim kompanijama pokušavaju da svedu sindikat na delovanje na nivou preduzeća i marginalizuju njegov položaj.
“Oni koji tvrde da je danas situacija nešto gora nego što je bila 2014. godine uglavnom ukazuju na to da su niže zarade, da se ugrožava pravo na kolektivno pregovaranje, da se vrše pritisci na sindikalno organizovanje, da nemaju pravo na plaćeno odstustvo”, rekao je Ristić.
Ristić je rekao da su ispitanici uglavnom fokus stavili na težak materijalni položaj.
On je rekao da je na pitanje, da li bi kada bi im neko dao mogućnost da biraju nov posao birali između posla sa većom zaradom ili posla koji im obezbeđuje afirmaciju, sigurnost ili nešto treće, najveći broj ispitanika odgovorio da bi izabrali posao koji će im omogućiti veću zaradu.
“To ukazuje na stanje u kome se nalazi naša privreda, govori o tome u kom stanju se nalaze ispitanici. Teška ekonomska pozicija ukazuje na to da oni ne biraju posao, odnosno da bi prihvatili bilo koji posao koji bi im ponudili samo da imaju veću zaradu”, rekao je Ristić.
PRAVA PO OSNOVU RADA
Građani su Zaštitniku građana najčešće slali pritužbe zbog zlostavljanja na radu, otkaza ugovora o radu, neisplaćivanja zarada, neuplaćivanja doprinosa za socijalno osiguranje. Nalaganje mera i izricanje sankcija od strane Inspektorata za rad i Poreske uprave prema poslodavcima često je nedelotvorno i necelishodno. Radnici u velikom broju slučajeva nemaju adekvatne mehanizme za zaštitu svojih prava iz radnog odnosa, posebno u situacijama kada se radi o radnicima preduzeća u stečaju, kao i onima kojima su blokirani računi, navodi se u godišnjem izveštaju ovog nezavisnog tela za prošlu godinu.
Kada imaju saznanja o mogućem kršenju prava po osnovu rada Inspektorat za rad i Poreska uprava ne postupaju blagovremeno i efikasno. Razlog tome leži i u činjenici da su kapaciteti inspekcijskih organa nedovoljni. Saradnja između inspekcijskih organa i drugih državnih organa i organizacija za socijalno osiguranje nije na zadovoljavajućem nivou, što otežava, a često i onemogućava, ostvarivanje prava po osnovu rada, upozorava Zaštitnik građana.
Na osnovu primljenih pritužbi i u ovom izveštajnom periodu Zaštitnik građana je uočio da zaposleni nedovoljno koriste postojeće zakonske mehanizme za zaštitu i ostvarivanje svojih prava, posebno kada se radi o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa za koja je predviđena sudska zaštita koja je za građane često nedostižna imajući u vidu dužinu trajanja sudskih postupaka.
I tokom čitave 2021. godine veći broj pritužbi građana odnosio se na mobing odnosno zlostavljanje na radu. Građani su upućivani da se obrate Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova kao nadležnom organu, kao i na pokretanje postupaka kod poslodavca radi zaštite od zlostavljanja na radu ili pred sudom.
PRIVREMENI I POVREMENI POSLOVI
Sve više se formira sloj ljudi koji rade na privremenim i povremenim poslovima koji, po zakonu, imaju nešto izmenjena radna prava.
Kada se kaže privremeni i povremeni poslovi, pre svega se misli na sezonske poslove. To je rad sezonskog karaktera, najčešće u poljoprivredi (npr. sezonsko branje voća), turizmu i ugostiteljstvu (povećanje broja radnika u jeku sezone, npr. letnjih odmora ili sezone skijanja). Takođe, česti su i u situacijama privremenog povećanja obima posla ili manjka radnika kod poslodavca (npr. privremena zamena zaposlenog na odsustvu).
Na privremenim poslovima mogu biti angažovana nezaposlena lica, zaposleni koji rade nepuno radno vreme, kao i korisnici starosnih penzija. Uglavnom su to radnici angažovani preko studentskih i omladinskih zadruga ili biroa za zapošljavanje, na poslovima koji nisu osnovna delatnost poslodavca i ograničeni su na najviše 120 radnih dana u toku jedne godine. Sve ovo su zakonske odredbe.
U životu je skosto svakodnevna pojava da s eprivremeni i povremeni poslovi koriste i u javnom sektoru a radi zbrinjavanja članova i aktivista stranaka na vlasti.
Poslodavci na ovaj način mogu brže i jeftinije da angažuju radnu snagu za obavljanje dodatnih poslova koji traju kratak vremenski period. Penzionerima, studentima i zaposlenima na nepuno radno vreme pruža mogućnost da dodatno zarade, dok za nezaposlene predstavlja privremeni izvor prihoda do stalnog zaposlenja.
Iako predstavlja rad van radnog odnosa, izvršiocima po osnovu pp ugovora sleduje zarada, kao i porezi i doprinosi. Međutim, i zarada i porezi i doprinosi odnose se samo na radne dane, i to na dane kojima je vršen faktički rad. Izvršilac posla nema pravo na godišnji odmor, odsustva, čak ni na bolovanje. To konkretno znači da se iz obračuna zarade i uplate poreza i doprinosa izuzimaju dani vikenda, ali i svi oni dani kojima izvršilac nije došao na posao, bilo da je bio sprečen iz zdravstvenih ili bilo kojih drugih razloga.
Osnovna karakteristika pp poslova je, kao što im i samo ime kaže – privremenost. Zakon ih je iz tog razloga i ograničio na 120 radnih dana u kalendarskoj godini. Međutim, zakonski okvir u tom delu nije dovoljno precizan. A kao i svaka druga zakonska nepreciznost i ova dovodi do dvostrukog tumačenja, samim tim i do čestih zloupotreba. Ono što u praksi ostaje nejasno je da li se ograničenje od 120 radnih dana odnosi na trajanje jednog ili svih pojedinačnih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Odnosno, da li poslodavac može nakon isteka jednog ugovora da zaključi sledeći ugovor sa istim licem na novi period od 120 dana, ali za drugi privremeni posao.
Jedno tumačenje kaže da rok od 120 radnih dana obuhvata sve ugovore, te da se nakon isteka ovog roka ne može zaključiti novi ugovor sa istim licem po ovom osnovu. Ovo tumačenje nalazi opravdanje u pravnoj prirodi privremenih poslova i činjenici da je upravo sezonski karakter i privremenost ono što čini smisao ove pravne konstrukcije.
Prema drugom tumačenju, ograničenje od 120 radnih dana odnosi se na jedan konkretan privremeni posao, i nakon isteka roka može se zaključiti novi ugovor sa istim licem, ali za drugi privremeni posao. Ono što je ovde bitno je da rad na jednom konkretnom poslu ne traje duže od 120 radnih dana. Ovo mišljenje je potkrepljeno stavom Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i upravo ono stvara pogodno tle za vršenje zloupotreba u praksi.
Obzirom da je angažovanje radnika na privremenim poslovima povoljnije za poslodavce, dešava se da radnici po osnovu ovog ugovora rade na istom radnom mestu i po nekoliko godina. Oni na svakih 120 dana zaključuju novi ugovor sa istim poslodavcima. Bitno je samo da ugovor ne traje više od 120 dana i da su poslovi različiti, odnosno da se u toku jedne kalendarske godine ne ponovi isti opis posla u ugovorima. Faktički se zapravo dešava da isti radnik obavlja isti posao za istog poslodavca, ali umesto ugovora o radu, zaključuju ugovor o privremenim i povremenim poslovima na svaka 4 meseca. Radnici u ovom slučaju ostaju bez sigurnosti koje sa sobom nosi ugovor o radu. Imaju manju zaradu, nemaju pravo na odmor, odsustva, niti bolovanje.
Stav suda po ovom pitanju zavisi od delatnosti poslodavca i sistematizacije konkretnog posla. Naime, ako su u pitanju pomoćni poslovi, za kojim nema stalne potrebe i nisu sistematizovani kao stalna radna mesta poslodavca, nema povrede Zakona o radu. U tom slučaju izvršilac posla može raditi kod istog poslodavca po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima i to najviše 24 meseca, a prema stavu Vrhovnog kasacionog suda. U suprotnom postoji povreda zakona.
Dakle, postavlja se pitanje da li su stavovi suda i Ministarstva potpuno obesmislili institut ugovora o privremenim i povremenim poslovima? Postoje suprotstavljena mišljenja u praksi da li ovaj ugovor stavlja nezaposlene u takvu poziciju da prihvataju bilo kakav posao, čak i pod uslovom da nemaju pravo na bolovanje i po 2 godine. Raspravlja se i o tome da li je potrebno potpuno ukinuti ugovor o privremenim i povremenim poslovima ili samo precizirati nejasne odredbe koje pružaju mogućnost dvostrukog tumačenja.
Nesporno je da su neophodne izmene odredbi Zakona o radu koje regulišu ovo pitanje, ali ne i potpuno ukidanje ugovora o privremenim i povremenim poslovima. Iako nesavršen, ovaj ugovor ima svoje dobre strane i pogodan je za kategorije lica kojima je potreban privremeni posao. Rešenje bi se moglo naći u preciziranju odredbi koje bi jasno ograničile ugovor o privremenim i povremenim poslovima na sezonske i dodatne poslove. Time bi se istakao smisao samog ugovora, jer su sezonski poslovi od izuzetne važnosti kako za radnike, tako i za poslodavce, navode na portalu Otvoreno pravosuđe.
ŠTA KAŽE INSPEKCIJA ZA RAD?
Radno angažovano lice izvršilac posla po Ugovoru o privremeno-povremenim poslovima kod naručioca posla nije u radnom odnosu i nema status zaposlenog nad čijim pravima, obavezama i odgovornostima nadzor vrši inspektor rada, navodi Republička inspekcija za rad u svom godišnjem izveštaju o radu .
Inače, oni koji su ovako angažovani nemaju pravo ni na bolovanje, godišnji odmor, topli obrok, regres, već samo na ugovorenu naknadu uz poreze i doprinose.
Leave a Reply