VRDALAME

LESKOVAC

(Nova Naša reč)

U životu, postoje trenuci kada neke stvari možete da prihvatite onakve kakve jesu i da se pomirite s tim, ili da kažete šta mislite, bez obzira da li će to izazvati neki efekat. Gospodnja volja je! Da li „džaba krečim“ ili ne nema veze sa tim da li je moja kritika ispravna ili nije? Ja bih voleo da jeste, da sam u pravu; da će imati nekog efekta; ali ako ništa od svega toga ne bude bar će ostati: „Ja rekoh i spasih dušu svoju“. Zato će ovaj tekst biti u velikoj meri ličan, pa ću još više voditi računa da nikoga ne uvredim, da kritike tipa ad hominem nema ni u naznakama; znam za onu divnu dečju pesmicu: Ide maca pored tebe, pazi da te ne ogrebe! Vodiću računa da nikog ne ogrebem. Tako mi Bog pomogao.

Pišem o novinarima. Pa, valjda znate zašto?! Zbog tekstova pojedinih leskovačkih novinara, neko vreme pre, a naročito nakon potpisivanja projektnog sufinansiranja javnih glasila sa teritorije grada Leskovca između predstavnika lokalnih medija i našeg lordmera, koji su – tekstovi- ne samo slika i prilika panegirika i apoteoze u slavu lokalnih funkcionera zbog nekakvog njihovog „trijumfalizma“ u vođenju Grada, već i lični trijumfalizam pojedinih novinara da su napokon „slomili kičmu gradonačelniku“. Ako je odgovornost novinara neizmerljiva, što je tačno, onda je trijumfalizam kao izraz prostaštva neprimeran pojedinim leskovačkim novinarima.
Da ne bih bio isključiv, pišući o leskovačkoj javnosti, i pisao samo o političarima, a ne daj bože izostavio gospodu uposlenike javne reči – novinare – ne pada mi na pamet. Jok more! Idi begaj! Taman posla. Pa da me gospoda novinari, kojima je Istina životni kredo, alfa i omega, ponačepe u njihovim nepismenim paškvilama. Ne volim č’vuljenje po novinčinama. Ne mogu da dozvolim da mi se oni durle i ljute zato što su uskraćeni za članstvo i učešće u vrdalamama, gde imaju vrlo istaknuto mesto, jer su ako ne vodeći, a onda vrlo značajni činioci (taman posla bez njih u toliko „časnoj“ raboti). Zato malo i o njihovom delovanju u javnom životu Leskovca, na njegovoj društvenoj i političkoj sceni. Imajući u vidu moralno ponašanje novinara, britanski premijer tridesetih godina prošlog veka ocrnio je novinare optuživši ih da „imaju vlast bez odgovornosti, što je vekovima bila privilegija bludnica“.
Leskovački političari, koliko god bili sposobni, bistri i umni, ne bi mogli da vrše vlast kako je vrše da nemaju pomagače i partnere u leskovačkom novindžiluku, koji na putu u svoja satanska bespuća, služi za „zaglupljivanje javnog mnjenja, kako ljudima ne bi palo na pamet da postave važna pitanja.“ Ako hoćemo i želimo, a hoćemo i želimo, da imamo građansko, civilno društvo, onda moraju i lokalni mediji, kao jedan od osnovnih činilaca civilnog društva, da rade u korist i na dobrobit građana Leskovca; da leskovačku Vlast sagledavaju i kritički preispituju sa svih strana. Pogotovo što u Leskovcu ne postoji, ni u tragovima, politička opozicija ovoj vlasti. Bar tako ja mnim. Da bi Leskovac i društvo napredovao potrebni su istinski nezavisni mediji. Da li mi u Leskovcu imamo nezavisne medije? Pitam vas pitam. Kažite! Da kažem ja? Nemamo! Ič more! Jedna, jedina svetla novinčina, neuporedivo ozbiljnija od ostalih lokalnih medija, je NN reč. Zato i pišem u njoj. Pišem u njoj šta hoću, o kome hoću, šta mi je volja, bez ikakve ograde i lične ili Stojanovićkine cenzure. Svi, ama baš svi, ostali leskovački mediji su tipa evet-efendi, tj. dobro jutro čaršijo na sve četiri strane, uz jutarnji pozdrav: „Mi smo gradonačelnikovi, gradonačelnik je naš!“
Naravno i u redovima leskovačkog novindžiluka, zar se u nas Leskovčana bez toga može i sme, postoje vodeće ličnosti: vrdalamske zvezde vodilje.Uzdajući se u onu narodnu: „Napad je najbolja odbrana“, krenu đonom „novinari Pareljupci“ na gradonačelnika, jer zaboga nisu od Njega dobila pare u predhodnoj raspodeli, a sve one koji su bar malo dobili neke mizerne pare od gradonačelnika, za rad svojih medija ili NVO, nazovu „ljudske bede“! I onda, kako to obično biva, počnu „novindžijske Pareljupke“ da napadaju gradonačelnika svim njima raspoloživim sredstvima. Napadaju ga na sva usta u „žutarama“ čiji su dopisnici iz Leskovca, najgnusnije i najpodlije olajavaju na svom portalu, cinkare ga u UNS-u i NUNS-u, alapačare po čaršiji, ogovaraju ga gde stignu, jer zaboga oni su „hrabri“, istinitoljubivi, pravi novinari za koje je Istina Sveto pismo. Ko je lud neka veruje. Onda, „novinari Pareljupci“, počnu da liju krokodilske suze o navodnoj ličnoj ugroženosti; dovode razne svate da leleču nad svojom „životno ugroženom bezbednošću“ zbog gradonačelnikovih izjava; koriste jajarsko-funjarski pristup novinarstvu, pun poganluka, zlobe, pasjaluka i moralnog kurvarluka, a sve sa jednim jedinim ciljem: da se nađemo i dogovorimo. Sve te sanzacionalno, imbecilno i nepismeno sklepane paškvile, te „besne gliste“, taj Igrokaz, taj iluzionistički vodvilj, te prostačke kerefeke bile su, od samog svog nastanka, od svog početka, sa vrlo providnom namerom: da se nađemo i dogovorimo! Naravno, Gospodo Čitaoci, da li ste uopšte sumnjali da su se „Našli“!? Taman posla da nisu! Naravno da su se našli „novinari Pareljupci“ i naš lordmer, i Dogovorili – Sve u Ličnom, a Zajedničkom Interesu. Ali, ne zbog njih samih, taman posla; već opet, za ime boga, da ne grešim dušu, u ime „Viših Ciljeva“: briga za narod, sve sve ali narod je iznad svega! Opšte je pravilo, od kada je sveta i veka: „Poltroni su se uvek zaklanjali iza priče o javnom interesu“ pa zašto ne bi se i leskovački „novinari Pareljupci“ držala tog principa. Jer, tako To Ide: kad ne daš pare onda si najgori od najgorih, ali kada suneš lovu, u sadašnjoj raspodeli su dobili pozamašne pare, onda „okreneš ćurak naopako“ i krenu panagerici i apoteoze. Onda ozareni palanački novindžiluk, srećni ko beba sa zvečkom, vrdalamski pretrčavaju Tamo Gde Treba, misleći naime da je čitav leskovački živalj vrlo, vrlo „tamo daleko“, iza onog tragičnog Konstantinovićevog brda i da ne shvata poentu!
A građani Leskovca? Da li veruju u sva ova preobraženja? (Vole i oni da imaju svakog dana Hausgemachte Sachertorte, ali malo Morgen!) Ma ko njih šljivoše, to su i inače ovce za šišanje. Takva im je sudbina. Šta im tu mogu gospoda novindžije i vlasnici elektronskih portala? Namere, novinara Pareljubaca, su bar jasne i njihova pesma, koja im najviše leži srcu, koja je melem njihove duše je: Daj Pare, dobri, sposobni i pošteni gradonačelniče, jer Nas do Bola interesuje samo Tvoja Lova i pisaćemo, voljeni Moj gradonačelniče, šta ti je Volja! Takva pesma leskovačkih novinara ljubitelja Para – to je intonacija klepetala. Takvo ponašanje gospode vrdalama je u skladu sa onom rečenicom iz vica: „A što se tiče morala, morali smo.“ Leskovčani bi rekli: štikla čelo, đon obraz! Međutim, možda moje podsećanje gospodu novinare na moral u vama dragi čitaoci izaziva salve smeha uz ljudsku konstataciju, zbog decenijskog iskustva: ajde bre Večko, ne se tepaj s mrtvi, pozivati novinare na moral to ti je kao da si pozvao pedofila-silovatelja da bude „bebi siter“ ili pozvati crnca na žurku kju-kluks-klana! Može biti, a i ne mora! Međutim, ja se nešto mislim: ljudski karakteri, samim tim i novinara, nisu i ne treba da budu terkovi pa da se skroje po volji nekog moćnika; svako je odgovoran prvo pred samim sobom, a tek onda pred licem javnosti, ako tako nešto uopše postoji u Leskovcu!

Jedno su naše čaršijske novindžije zaboravile, e sad dođe mori mome – da Rogonja ne spava. Sada je Rogonja došao po svoje, došao je da naplati i da ih Privede (da ponovim: dobili su značajna finansijska sredstva od gradonačelnika) Tamo Gde Treba tj. gde im je mesto – u : „Ljudske Bede“! Jer, arivist, što su većina lokalnih novinarčića, učiniće hibris, a hibris je gadna boljka, koji će ih naterati da prekorače sve dozvoljene moralne norme i prevrše svaku razumnu meru, a onda, ne znam da li naši poslenici javne reči znaju, na scenu života stupa njeno veličanstvo Nemezis! Čuveni je natpis iznad kapije koncentracionog logora Buhenval: „Jedam das Seine“ (Svakome svoje). Nego idemo dalje, za iste pare.

Mora gospodo novinari da znate: „Učtivost (civility) i odgovornost su potrebne vrline novinara, jer učtivost podrazumeva da novinari dostojanstveno obavljaju svoje funkcije, uz svest o posledicama svoga delovanja tj. pisanja: „Glavni zadatak novinara bio je i ostao isti – da izveštavaju isključivo u interesu javnosti.“ Mora da ste svesni: „Reči su kao oružje.“
A ja, kako nisam šljiva blagička već džangav, kakvog me bog stvorio, imam za našeg lordmera, jedan predlog i jedan savet. Predlog je: Svaki dvor ima onog s kapicom s tri roga i malim činelama na obući, pa može i našeg gradonačelnika kabinet da dobije jednu takvu ličnost, a može, za pare date „novinarima Pareljupcima“ da dobije i svog ličnog evet-efendiju; dal je muško ili žensko, to nema blage veze i nema nikakvog značaja – važno je da jedna takva novinarska pareljupka vrši posao! A savet je: Gradonačelniče, ne treba slušati uholaži, zato što sigurno vode u blisku političku, pa i opštu propast. Poznato je da je veliki rimski car i filozof Marko Aurelije dolaskom na tron rimske imperije, već prvog dana odredio čoveka koji će ga u stopu pratiti i naredio mu da uvek kada primeti da se on (Aurelije) zaneo na talasu kliktanja mase i hvalisanja, da je u zanosu i da je pomislio kako dodiruje božanske visine, izgovori rečenicu „Ti si samo čovek“.
dr Vjačeslav Nešić
novindžiluk
novinčinama
Vispreniji među vama dosad su sigurno dokonali