Vlajčićevi – gorostasi privrede starog Leskovca (2)

Piše: Sava Dimitrijević

    Kazivanja starih Leskovčana, među kojima posebno treba istaći Novicu Jovanovića Kulaša, navode da je  Jovan Vlajčić, industrijalac, prvo pravija sapuni u malečku radnju na Široku čaršiju, a onda izgradi fabriku sapuna u Široku čaršiju poznatu kao Vlajčićeva sapunara. Danas je  u toj zgradi Leskovački kulturni centar. 
Jovan Vlajčić je imao sinove Petra, Milana i Todora. I svi Vlajčićevi -  Jovan i njegovi sinovi radili su u sapunaru kao i ostali radnici – u dve smene. 

Novica Kulaš  kaže:

• Milan Vlajčić je bio glavni majstor za kuvanje sapuna, žena Julka, deca Mihajlo – Mika, žena Vera Skopljanka, Hranislav, Sreten i Ilija. Sreten i Ilija su poginuli u bombardovanju Leskovca 6. septembra 1944. godine, tačnije – bili su zatrpani u rov iza kuće Milana Vlajčića ( u toj zgradi je bio Radio Leskovac). Tu su ih posle dugog traženja po ruševinama u gradu, pronašli, otkopali i sahranili.
  Hranislav, treći sin Milana Vlajčića nije se ženio – „bio je lokalni blagajnik – i isplaćivao je plate radnicima”.
  Petar Vlajčić je sa prvom ženom imao sina Desimira, hemičar – inženjer, žena Smilja, učiteljica iz Aleksinca, ćerka Lela. Petar se zatim oženio sa Natalijom.
  Todor Vlajčić, prva žena Natalija, a i druga žena mu se zvala Natalija. Todor je imao decu – Milutin –Lule, oficir, Jovan, inženjer, zatim tri ćerke i treći sin Mita, glavni majstor u fabriku sapuna u Beogradu. Jer, Vlačićevi su izgradili sapunaru i u Beogradu – i to je bilo vreme kada je Leskovac, zahvaljujući svojim vrednim i promućurnim građanima, sa jako razvijenom industrijom – bio ekonomski najmoćniji grad u Srbiji – odmah iza Beograda.
  U to, za nas sada daleko vreme, vode nas i sećanja Todora Bankovića koji je tada kao radnik radio u vlajčićevoj sapunari:
  – Vlajčići su počeli prvo sa obični kazančiki – prvo su proizvodili – milikerc sveće, domaći sapunčiki. To je radeo starac Jovan Vlajčić – tatko na Milana, Peru i Tošu. Jovan Vlajčić je u kazančiki pravio obični domaći sapunčiki za pranje. Jovan je to radio u dućanče na Široku čaršiju do pekaru. Najmlađi Jovanov sin Toša otišo je u Francusku. Tamo je izučio sapunski zanat i nešto kozmetiku i on je stvorio ovu fabriku u Leskovac i fabriku u Beograd. Kasnije je Toša prešao u Beograd.
  Za vreme okupacije Vlajčićeva fabrika sapuna pavila je sapun „bacoap” i to je bio domaći sapun. Ime „bacoap” dao je Toša pošto je bio u Francusku i odande je doneo i ime za taj sapun. Pravili smo i – mimozu sapuni, pa „madonu” pa „Mona Liza” sapun, pa „Dafina” sapun. A proizvodili smo i pastu za zube „Karolina”.
  Vlajčićevi su trebali još jednu fabriku da naprave, kaže Todor Banković. Kupili su mašine i od 1939. godine i za svo vreme okupacije te nove još nerasklopljene mašine za novu fabriku su stajale i čekale da se montiraju u novu fabriku sapuna. Ali posle, oslobođenja’ „oslobodioci” su te neraspakovane mašine oterali – za Hrvatsku li za Kruševac li! Ja sam ih, kad sam službeno išao, nalazio i kod Albusa – sve su to bile Vlajčićeve nerasklopljene mašine kupljene 1939. godine i za vreme okupacije sedele su u podrum od fabriku.

( Nastaviće se )