Uteha

LESKOVAC

Dečak je čuo glas u tišini. Ne budeći nikog, uzeo je stvari okačene na stolicu i izašao u noć. Nije to bilo besciljno lutanje, tačno je znao gde i za čim ide.
Prvo je prošao gradom, želeo je da bude siguran da je utonuo u dubok san, zatim ulicom koja vodi ka vrhu brda, kraj velike zgrade, preko puta fontane.
I uspeo se.
Stigavši u podnožje brda, ugledao je grad svetala i duhova, odsjaj Meseca o mermerni granit. Znao je da je samo jače sijalo njegovo čisto srce. Vodilo ga je.
Poznavao je mnoga uklesana imena, mnogo puta ćutao, klečao i polagao ruže. Ali ove noći došao je sa drugim razlogom.
Vetar je blago duvao, ipak, to je brdo na kome počivaju duše koje još uvek ne nalaze mir.
Mnogi glasovi šapuću, previše ostavljenih patnji lebdi. Suza koje ni zemlja više od bola ne može primiti. Bilo mu je teško ali zadatak…da! – zadatak, jer ipak bili su vojnici, morao se izvršiti.
Duboko je udahnuo, sudbina je sama klesala scenario. Raširio je ruke, u levoj stvorio mu se ogromni čekić, kroz desnu prostrujala je neka energija. Pravo do srca.
Podigao isti i počeo lomiti mermer. Udarao je snažno. Sticao se osećaj da da cela planina podrhtava. Kada je mermer pukao, iz zemlje je izbila varnica. Vatra je suknula pravo ka nebu. Ni tada nije stao. Nastavio je neumorno da razbija zemlju. Sa namerom da pronađe, otkopa i slomi srce zemlje.
Toliko pređenih kilometara, opasnosti, u miru i ratu, na obuci, prezirući samu smrt, da bi ga mir uzeo – oteo.
Zastao je i prkosno osmotrio nebo:
“Odakle ti prava da ga oduzmeš, prisvojiš (samo) za sebe?”
To veče bilo je samoubilačka misija. Ali u meni je odavno strah umro. Želeo sam da nađem srce zemlje, iskopam ga, i držeći ga dok pulsira, saznam istinu, pre nego mu oduzmem pulsiranje.
Život za Život!
Zašto uzimaš mlade ljude!
Zašto ih odvajaš kada su nam najpotrebniji?
Zar i tebi nije jasno da se stroj okrnjio….nestaje….bledi….odumire?! Uzimaš nam najbolje od najboljih.
Iznova, svake godine, prkosim svemu:
Zaboravu, smrti, malodušnosti, negativnoj praznini koja narasta, i penjem se (gordo) istom ulicom, pravo do grobova. Kopam u samo srce zemlje, razbijam mermer, tražim odgovore. I neću se zaustavito sve dok ne čujem isti, ili potvrdu da će ovom doći kraj.
Moooj brate, koji si toliko puta ovu moju ludu glavu sačuvao, uzeli su te, a meni – NAMA….ostavili trag pulsiranja tvog dobrog srca.
Ulica odzvanja!
Grad istim ritmom pulsira!
Živiš sve dok i jedan od nas čuva sećanja na Tebe. 

Epilog –

Na vrhu brda, kraju ulice, s početka mermernog grada, sedim na klupi. Levo od mene mala prodavnica cveća i sveća. Ispred, na malom postolju razni buketi. Isti ali sa posebnom svrhom – teškog srca.
Ispred mene u invalidskim kolicima sedi momak sa dugom kosom. Dan je već odmakao, sedimo dugo u tišini. U njegovim očima, kao odraz ogledala sudbine, vidim tugu: zajedničke dane i noći, prepešene kilometre po suncu, vrelom asfaltu, kiši, snegu i vetru, po gradu u patikama, i vrletima u vojničkoj čizmi.
Traka života se odmotava, sudbina steže srce.
Da li će jutro izbrisati tugu i doneti još veću oluju?!
(Trenutak kada se zaista nadam da će tako biti)
Vizija dečaka sa dugom kosom se gubi, sa njim odlazim u noć.
Spuštam se ulicom bez imena, sam, u tišini.
Oreol noći osvetljava moj Mali Mačester, dok se odsjaj Njegovog pulsirajućeg srca probija kroz zemlju odbijajući se o okolne merme ploče.

Mom bratu i saborcu –
Vodniku 63. Padobranske brigade –
Nenadu Cvetkoviću – Cveletu.
Poginulom tokom obuke 1. jula 2004.godine.

Negde u Vremenu
Goran Todorović – Faca

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*