LESKOVAC
Poznati mladi pesnik iz Leskovca, Stefan Tićmi posetio je ovog leta Hemijsko – tehnološku školu „Božidar Djordjević Kukar“, gde se družio sa učenicima iz literarne, recitatorske i novinarske sekcije a o čemu je Nova naša reč pisale u štampanom izdanju.
Mladi pesnik, inače apsolvent na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje, iza sebe već ima objavljenu zbirku pesama „U’vatile me lutke“, a kako saznajemo, trenutno radi i na drugoj knjizi.
Pred vama je intervju koji je dao za Novu Našu reč
Reci mi šta je za tebe poezija?
Leskovac po ovome prednjači u odnosu na sve svetske metropole: čovek koji prodaje semenke, suncokret i kikiriki ispred robne kuće ustane svaki put iz poštovanja prema kupcu, svaki put. I to ustajanje čika Rajka – to je poezija. Kakav krompir, paradajz i paprika, to je za izvoz, taj način na koji se on odnosi prema semenkama i ljudima zaslužuje Nobela ili samo zalužuje da primetimo. To je valjda zadatak pesnika – ne da bude opažen, nego da opaža.
Tvoja prva pesma. Kako se zove i ko ili šta te je inspirisalo da je napišeš?
Od samog detinjstva primećivala se moja visoka inteligencija: pošalju me u prodavnicu za prašak za pecivo i mandarine i ja ceo put u sebi kroz Zaplanjsku ponavljam: prašak za pecivo i mandarine prašak za pecivo i mandarine prašak za pecivo i mandarine prašak za pecivo i mandarine prašak za pecivo i mandarine prašak za pecivo i taman da uđem u market – zaboravim šta je trebalo da kupim. Pa se vratim. Jer sam glup. Pa zapišem na papirče. Tako da, eto, može se reći: tako sam počeo da pišem.
Prva pesma mi se zvala Prašak za pecivo i mandarine. A inspirisala me sopstvena glupost.
Kaži mi nešto o tvojoj prvoj zbirci pesama „U’vatile me lutke“. Zašto baš takav naziv?
Kako se para za paru lepi, u umetnosti je obrnuto: ideja se za ideju lepi. Od ideje za spot na znakovnom do toga da su sve pesme iz zbirke prevedene na znakovni jezik i prilagođene osobama sa oštećenim sluhom, preko nastupa u Beogradu (Kolarčeva zadužbina, evropski festival Dev9t, teatar Levo, Studentski grad), Zagrebu, Strumici, Nišu, Sarajevu, hvala joj, preko nje sam upoznao divne ljude. Zašto takav naziv? Zato što je lakše vezati se za stolicu nego za ljude.
Ko ti je sve pomogao oko prve zbirke pesama?
Zaista je spisak dug: od Inspektora Blaže, preko Zrinka Kapetanića, do Markonjera i Naopaka. Na jednom nastupu me je pratila harfa, na drugom klavir, na trećem gusle, na jednom su bili gosti glumci, na drugom pesnici, na trećem radio voditelji. Gledam da se ne ponavljam. Divno je to, nikoga ne povređuješ, stvaraš, i okupljaš ljude koji takođe stvaraju i uživaju u onome što rade, da li je to gluma, muzika, crtanje, šta god.
Pročitala sam u jednom tekstu da, kada je poezija u pitanju, ti voliš da se igraš rečima. Na koji način to činiš?
Slušam ljude pažljivije no što slušaju sami sebe, tako nekako. Svako slovce je značajno. Svaka zapeta. Svaka reč izgovorena i nezgovorena. Ako umesto već dobro poznate Zatišje pred buru, dodam slovce, i napišem Zatišje pred burMu, onda me to odvede u potpuno novi svet. Mene, a nadam se i čitaoca. Zatišje pred burmu, recimo, to je onaj deo veze kada si skontao da je to to i da ste jedno za drugo i da tako zaljubljeni i srećni više nikome niste interesantni, da je to jedno zatišje i samo se čeka burma, a ne bura. Zapravo srećni ljudi nikome nisu interesantni, oni se samo smeju i zadovoljni su. Ja trenutno nisam zadovoljan, mogao sam mnogo bolje da odgovorim na ovo pitanje.
Spomenuo si da već radiš na drugoj knjizi „ Šta ćeš da budeš kada me prerasteš?“ Kakva će to knjiga biti, o čemu ćeš pisati?
To će biti priča o Viktoru de la Maru, priča o najvećem mogućem sukobu: sukobu sa samim sobom. Apolitičan i nepatetičan, to je uzak književni prostor na kojem se igram, sa zadovoljstvom. Omot knjige uradio je veliki i sjajni Dobrosav Bob Živković, poznat po veličanstvenom radu na Tolkinovoj trilogiji Gospodar prstenova, kao i po ilustracijama za knjige Stivena Kinga, Klajva Barkera, Rodžera Zelaznija i mnogih drugih. Ilustracije unutar knjige radio je leskovački akademski slikar Dragan Jović Lisac, moreplovac, opančar, čovek koji je išao na večeru kod Ive Andrića, koji je brodićem oplovio celi Jadran, čovek kod kojeg je Momo Kapor spavao i slikao, čovek koji je bio učitelj Marini Abramovič na mozaiku, čovek umetnik, čovek koji trenutno jedva krpi kraj sa krajem u Leskovcu i između omota knjige i ilustacija ja tu kao nešto pišem, i pored ove dvojice genijalaca ja osećam veliku odgovornost za svako napisano slovce.
Došlo je digitalno doba, kada vladaju društvene mreže i kao što kažu „ako nije na društvenim mrežama, kao da se nije ni dogodilo“. Kako ocenjuješ tu izreku?
Bogovima je bilo dosadno, pa su napravili ljude, ljudima je bilo dosadno, zato su napravili društvene mreže. Sve(t) nastaje iz dosade. Ljudi nastaju iz dosade. Nemam neki kao konkretan odgovor. Sve je hleb sa dve oštrice. I dobro i loše. Onog dana sedeli smo na klupici u parku kod Tominog spomenika i grickali semenke, Ana je u jednom trenutku primetila da je trava lepo pokošena i da je park uredno sređen i zaista, grad je uređeniji no što je bio, ali u istoj toj travi, kada pogledaš, pored klupica ležala je mortus pijana žena. I to je slika: postoji i jedno i drugo. Ništa nije crno i ništa nije belo. Treba sve sagledati i naći neki svoj mir. Zen. Bez interneta ili sa njim. Koj si koje voli, što bismo rekli.
Za kraj, da li mogu da čujem tvoj omiljeni stih?
„Unutrašnja strana vetra je ona koja ostane suva kada vetar duva kroz kišu“
Sanja S. Stevanović
Leave a Reply