Piše: Jovica Cvetković
Dostavljam vam članak objavljen u Novoj Našoj reči s početka 2012.g., kao pogodan za reprint objavljivanje. Istovremeno može da bude prilog za odgovor na tekst profesora Pedagoškog fakulteta u Somoboru, iz prošlog broja. I možda podsticaj da se još neko javi sa komentarom za ovu ozbiljnu intelektualnu temu.
(Nova Naša reč, br. 1 od 27.1.2012., str. 13.)
Pozivanje na krizu je u Srbiji stalni izgovor. Nekada su komunisti imali magičnu izlaznu strategiju u reformama. Sada kada se ta reč po isteku prve decenije 21. veka izlizala, stojimo pred sobom bez odgovora. Isključeni iz sopstvene budućnosti.
U tranzicionoj Srbiji vremena za isključenje iz opštih društvenih i civilizacijskih tokova više nema. Može se, međutim, reći da je to na izvestan način dominantna karakteristika celokupne istorije Srba i Srbije, ne samo tranzicione. Očajni pokušaji uključivanja u svetske tokove nisu praćeni prikladnim naporima. Rezultat je bio stalno ispod očekivanja i otud dvovekovne frustracije i stalna potmula borba (čuvene srpske podele) između modernizma i tradicionalizma.
Politička i svaka druga očekivanja žalosno i uporno su se urušavala u nemoći ekonomskih rezultata. Ovaj deo društvenog podsistema je zato bio stalno potcenjivan i potiskivan u duboko istorijsko kolektivno nesvesno (Jung). Tako se čuvene „zlatne viljuške“ na srpskim dvorovima nikako ne povezuju sa osnovnom činjenicom ekonomske superiornosti tadašnjih srpskih zemalja (vid. Holm Zundhausen, istoričar). Ni čuvenih „pet vekova pod Turcima“ se ne povezuje sa ekonomskom neumoljivošću nadmoćnosti Otomanske, ove treće velike civilizacije iznikle na Balkanu (vid. Borislav Pekić). Zato će istraživači ekonomske istorije tvrditi da, u 19. veku nastale balkanske zemlje na tlu onemoćalog Otomanskog carstva, nisu nikad dostigle nivo ekonomske utemeljenosti koje su imale unutar ovog moćnog sistema. A sad nagradno pitanje: „Zbog čega je propala Habsburška monarhija?“. Zbog ojačalih balkanskih naroda! Zbog Mlade Bosne!
Moderna Srbija će zato dva veka bauljati od pretpolitičkog do političkog, i nazad, a da ekonomsku paradigmu neće nikad prepoznati. Može se reći, u uzaludnoj potrazi za izgubljenim svetonazorom: kosovsko-zavetnim, svetosavsko-pravoslavnim, komunističkim, samosvojnim (vid. Aleksandar Molnar). Zato je očajna (ali i otrežnjujuća) činjenica da u tom periodu nije moguće pronaći ni jedan duži period kakvog-takvog ekonomskog uzleta. To nije nepismeno vreme Obrenovića; to nije kratki period tzv. demokratije Kralja Petra I. To nije međuratni period izrastao na napuštenim kućama i imanjima dve trećine muških glava koje se nisu vratile sa fronta (vid. Predrag Marković, istoričar). To nije Titove vreme kakvog-takvog ekonomskog modernizovanja, kada su drugi narodi odmicali mnogo brže. Srbija je uvek bila tu negde ispred Albanije (ako ne računamo Moldaviju!), na pretposlednjem mestu u Evropi.
Još veći očaj izaziva makroekonomsko saznanje da od Titove smrti (zašto ga se još sećamo?!), i početka smrti jednog sistema, ekonomsko područje Srbije gotovo da nije zabeležilo ozbiljniju pozitivnu stopu ekonomskog rasta već čitave tri decenije. Prva decenija je potrošena u stagnaciji od jedva prosečnih 1% rasta (a sećamo je se kao divnog vremena). Druga u poniranju od čitavih -50% (šta bi na to rekli danas uznemireni Grci sa 6% minusa!). I treća decenija, na temelju niskog starta, od jedva prosečnih 5%, koji se od 2008.g. dramatično krune. Ovako „tužna“ makro-ekonomska situacija je tema kojoj se treba obratiti, jer višedecenijska posrtanja Srbije nisu u dosluhu ni sa komunizmom, ni sa Evropom, već sa nama samima.
E tu onda nastaje kolektivni frojdovski problem – kvaka 22 – i najteža moguća polazna situacija (ako ne računamo prednosti niske baze!). Kako priznati sebi da „Srbi kao nebeski narod“ ne postoje (kakav izgovor!), da ne postoji „Kneževa večera“ (jer postoje Ilarion Ruvarac i Vida Ognjenović). Ali zato postoji samo gola i tužna činjenica da od Nemanjića do danas ekonomija (a tek kultura!) nije bila iznad politike (vid. Mladen Lazić, Čekajući kapitalizam, 2011). A to je upravo civilizacijski period kada su se danas uspešne države gradile na vladajućoj društveno-ekonomskoj paradigmi. Otud Uspon Zapadnog sveta Daglasa Norta, otud paralelno opadanje dominacije Arapskog sveta Avnera Grijfa. Otud i Turaka, koji su sve vreme, pa i tih famoznih 500 godina, „pod Turcima“, ali im to ne smeta da u poslednje dve decenije postanu vodeća ekonomska sila na Balkanu.
U Srbiji se to još ne razaznaje, a svetska ekonomska kriza, pokreti „Arapsko proleće“ ili „Okupiraj Volstrit“, najavljuju napuštanje viševekovne vladajuće drištveno-ekonomske paradigme (a i Alen Turen u Novoj paradigmi, 2005). Može se jedino žalosno priznati da je Srbija prespavala jedan deo epohe, pa to možda može da bude i „prednost u zaostalosti“. No pustimo ostarelog Ćosića da uživa u svojem veku (Ali on nas neće da pusti! – kaže Svetislav Basara), vidimo šta ćemo sutra kada se probudimo.
*** *** ***
Leave a Reply