Sokak cveća

LESKOVAC

Pored one zastakljene, večno zadimljene i dupke pune pekare, u kojoj se nudi taze pečeno pecivo i hleb po ceni od dvadesetak dinara, nalazi se železna kapija. Posmatrana spolja, iz pravca Niške ulice, ona izgleda kao prolaz koji vodi ka nekoj drevnoj opatiji, mestu punom užasa i uspomena. U stvarnosti, ona predstavlja ulaz u leskovačku Zelenu pijacu. A unutra, stotinak koraka uzduž i isto toliko u širinu- tezge, gužva i galama. Znano je da su leskovačke ulice najživlje subotom izjutra. Pijačni dan definiše drugačiji ritam postupanja i življenja Leskovčana, koji vešto struje ulicama, a još veštije uskim prolazima između robe i prodavaca. Nude se razne stvari. Čuvene leskovačke paprike, raspukli paradajz, stasale šljive i dinje, teške lubenice, zatim, pantalone i košulje, majice, veš, šrafcigeri, sekire, vojna uniforma, kape, rukavice, kavezi sa kanarincima i zečevima, kutije sa pilićima i cepanice za ogrev. Posmatraču, ovo mesto deluje kao mnogo više od prostog epicentra kupo-prodajnih odnosa. Tu se ljudi druže, piju pivo, jedu masan burek i igraju šah. Galame. Susreti poznanika su česti, a nije ni malo onih prijateljstava koja su počela i koja traju zahvaljujući pijačnom danu i svime što on nosi. Mušterije i prodavci su na leskovačkoj pijaci često mnogo više od strana u trgovanju. Velika prijateljstva su stvorena za tezgom sira i mladog kajmaka.

Elem, kada se produži tim vijugavim putanjama među tezgama, i ova pijaca, koliko god bila prostrana i ispunjena, bliži se svom kraju, a on je označen, reklo bi se, više Veternicom, koja protiče sa istočne strane, no ogradom i stubovima koji sprečavaju ulazak vozila. Odmah kada se izađe se pijace, nalazi se uski, pešački most. On je dragocen, jer ljudima, trgovcima i mušterijama, pruža savršen oslonac za brži prelazak na drugu obalu reke, stazu, kojom ne gaze samo stopala ljudi, već i točkovi bicikala, koje ljudi, često, privezuju za ogradu ove ćuprije. Nije potrebno mnogo vremena da se preko mosta pređe, jer ni on, kao ni reka koju preskače, kao ni grad u kome leži, ne pati od bolesti ogromnih i gramzivih. Most ubada u jedan, isto tako, uzak sokak.

Prikazan merilima starine, reklo bi se da kroz njega dve kočije ne bi mogle da se mimoiđu. Uokviren zidovima onižih kuća i debelih plotova, ravan i vetrovit, kroz njega, obično, ne prolaze mnogi. Ali sada, kada subotnje jutro traži svoje, ovuda prolaze svi oni koji su se sa ove istočne obale reke uputili na Zelenu pijacu ili na Nišku ulicu. I ovde, kao i na svim drugim, za to pogodnim mestima, ljudi postavljaju stolove i stolice, neki čak, i minijaturne tezge, i iznose ono što imaju, da prodaju po nižim cenama i da tako uzmu neki dinar. Ponuda, uzimajući u obzir širinu ulice i njenu skrajnutost od svih bitnih dešavanja u čaršiji, i nije mala. Nudi se povrće, med, preparati od bilja, radničke rukavice, polovne cipele i opanci, noževi, šećerleme i druge bombone, vojničke kape, ogledala, gume za bicikle i rakija za dušu. Pa ipak, najviše ima cveća. Ruže, gladiole, muškatle, a u određeno doba godine, lale, petunije i drugo, znano i neznano cveće, saksijsko, pojedinačno ili u buketu, može se naći u ovoj uličici. Čini se da raznovrsnost cveća prati i ne manji diverzitet prodavaca. Iako ih nema puno, razlike u osobenostima i karakterima čine kolaž trgovaca upečatljivijim i zanimljivijim. Tako tu prodaju pogrbljene bake, mršave čiče, ljudi i žene blagih ili oštrih crta lica, prodornih očiju i izborane kože. Svako ima svoju priču.

Ovaj zagubljeni sokak, zarobljen između gradske vreve, tihe reke i nepreglednog leskovačkog neba, ih svakog pijačnog dana okuplja, teši i izjednačava. Zajedno sa njima, poravnava i one koji tuda prođu. Autentični duh leskovačke subote se protivi prolaznosti i zaboravu.

Tako je uvek bilo, a, bogami, nezamislive su te sile koje bi sprečile da tako i bude.

Aleksandar Stojanović

1 Trackback / Pingback

  1. Sokak cveća - JUGPRESS

Objavi odgovor

Vaša adresa neće biti objavljena.


*