Sjaj i beda srpskog Mančestera (1)

LESKOVAC

  • U slučaju međuratnog srpskog građanskog društva retko je koje mesto doživelo tako velike promene u tako kratkom periodu. Upravo zbog toga Leskovac istoričarima pruža izuzetnu priliku za proučavanje svih velikih društvenih procesa karakterističnih za prelaz 19. u 20. vek, a koji su u Srbiju po pravilu stizali sa zakašnjenjem, i načina na koji su oni delovali u mikrouslovima

    Foto: Iz zbirke Zavičajnog fonda Nrodne biblioteke “Radoje Domanović” u Leskovcu

    Kada je 2010. godine beogradsko Udruženje za društvenu istoriju objavilo moju master tezu o modernizaciji društvenog i kulturnog života međuratnog Leskovca, u formi monografije pod nazivom Evropeizacija srpskog Mančestera, nadao sam se da će knjiga na lokalnom nivou podstaći razmišljanje o istoriji grada u periodu 1918-1941. na jedan novi, savremeniji način i možda zainteresovati lokalne istoričare za daljim produbljivanjem znanja o toj veoma dinamičnoj fazi leskovačke prošlosti, time što će neke od tema koje sam ja samo načeo istražiti u punom obimu.
    Nakon devetogodišnjeg odsustva iz Srbije, tokom kog perioda sam živeo, radio i studirao u Velikoj Britaniji i Nemačkoj i na kraju doktorirao istoriju na Kembridžu, prošle godine sam se sa porodicom privremeno vratio u Leskovac. I shvatio da se od mog odlaska iz grada dosta toga dogodilo kada je popularizacija istorije međuratnog Leskovca u pitanju, iako je moja knjiga ostala prilično nepoznata široj publici, budući da nikada nije doživela promociju.

    ZLATNO DOBA I KRITIKE:

Najpre, u gradu se početkom ove decenije pojavio poznati srpski novinar Zvonimir Šimunec, koji je odrastao u Leskovcu, sa lepom idejom snimanja igrane serije na temu događaja iz istorije grada između dva rata. To je bio povod za naglu popularizaciju priče u koju su se odmah uključile gradske i državne institucije, što je za svaku pohvalu i ne tako čest slučaj u Srbiji. Snimljena je dokumentarna emisija o Leskovcu između dva rata, a Narodni muzej iz Leskovca je priredio izložbu pod nazivom Zlatno doba Leskovca, koja je 2015. premijerno predstavljena u izložbenom holu RTS-a u Beogradu.
Izložbu je pratila istoimena ilustrovana knjiga u izdanju leskovačkog muzeja, ponovo u saradnji sa Šimunecom. Najavljena je i nova stalna postavka pod istim nazivom, Zlatno doba, u muzeju u Leskovcu, iako je to još “work in progress”. Usled svog tog zanosa, stigla je međutim i kritika Hranislava Rakića, istoričara leskovačke radničke klase inekadašnjeg dugogodišnjeg direktora Muzeja, u vidu knjige Naličje zlatnog doba Leskovca, jedan prilično oštar odgovor upućen njegovim mlađim kolegama. Usledile su svađe, pale su teške reči, umešali se i lokalni političari, a lokalni mediji su uglavnom stali na stranu (uslovno rečeno) mlađih, nazivajući ove starije pežorativno komunistima, verovatno time sugerišući kako komunisti po ubeđenju ne mogu biti istoričari po profesiji.
Tako su nade i očekivanja da bi moja knjiga o modernizaciji međuratnog Leskovca mogla da usmeri dalja istraživanja na temu Srpskog Mančestera – koristimo veliko S jer govorimo o nadimku – ka nekim bitnim društvenim procesima i promenama koje se mogu pratiti u tom periodu naše istorije i to na jedan metodološki savremeniji način, a za koje Leskovac usled svog specifičnog istorijsko-ekonomskog razvoja pruža odlične uslove za istraživanje, čini se ostali neispunjeni.
Diskurs je ostao na panegiričkom favorizovanju neke od društvenih klasa, viših klasa sa jedne i radničke, sa druge strane. Dok veći deo sugrađana čini se podržava novi pristup istoriji grada oličen u Zlatnom dobu, tražeći u slavnoj predratnoj prošlosti beg od sumorne svakodnevice, a u posleratnoj istoriji grada uzroke i izgovore za mnogo toga lošeg što im se dogodilo u poslednjih tridesetak godina, stara garda se čini se još više ušančila u stavu o potrebi bezrezervne odbrane istorije ugnjetavane radničke klase i osude surovih buržoaskih eksploatatora.
Da li je, dakle, između dva rata Leskovac živeo svoje zlatno doba i šta uopšte ta sintagma znači ili je bio grad nesrećnih, ugnjetenih i obespravljenih?


POČETAK PRE VELIKOG RATA:

 Najpre, izraz “zlatno doba” automatski implicira kako sve što je prethodilo 1918. i usledilo nakon 1941. zapravo bledi u poređenju sa sjajem Leskovca između dva rata. Sama knjiga Zlatno doba Leskovca to očigledno sugeriše. Fokus je na leskovačkim višim klasama, industrijalcima i trgovcima, privredi grada, njegovim istaknutim pojedincima i njihovom načinu života. Ali, neke stvari odmah upadaju u oči; najpre, Leskovac nije doživeo svoj ekonomski procvat u međuratnom periodu već u decenijama pre 1914, kada je prva generacija industrijalaca vešto i na vreme iskoristila razne povoljne okolnosti u tadašnjoj Kraljevini Srbiji; ono što je usledilo nakon 1918. uglavnom je održavanje i nadgradnja. Drugo, čak i pod pretpostavkom da međuratni Leskovac jeste bio sav od zlata, upada u oči potpuno odsustvo radnika iz ove knjige sa mnogo lepih fotografija, malo teksta i bez spiska korišćene literature.
Ako smo danas već svi toliko ponosni na Srpski Mančester, onda bi trebalo da znamo koje klase čine jedno industrijski razvijeno mesto u Evropi prve polovine 20. veka; to su: vlasnici kapitala, srednja klasa (u slučaju međuratnog srpskog građanskog društva ono što zovemo inteligencijom, plus trgovci) i naravno radnička klasa. Međutim radnici, kojih je tokom 1930-ih u Leskovcu, gradu od dvadesetak hiljada stanovnika, bilo oko 3.000 (ne računajući njihove porodice), potpuno su nevidljivi u ovom izdanju leskovačkog muzeja, a po svoj prilici neće ih više biti ni u novoj stalnoj postavci.
I najzad pitanje – gde su žene? Da li je zaista moguće da nijedna žena nije dala svoj pečat razvoju međuratnog Leskovca u dovoljnoj meri da zasluži mesto u izdanju Zlatno doba Leskovca?
Krenimo od radništva. Srpsko društvo 2019. veoma je ostrašćeno i stvari se posmatraju prilično crno-belo. Na sam pomen radničke klase, prva asocijacija mnogim građanima Srbije danas je komunizam. Ali, to su dva sasvim različita pojma i nikako se ne mogu poistovećivati. Interdisciplinarno proučavanje radničke klase, njenog načina života, kulture i istorije je u punom zamahu širom sveta, sa mnoštvom specijalizovanih časopisa posvećenih ovoj temi. Radnička klasa, dakle, nije isključiva osobenost političkog sistema koji smo imali u Srbiji i Leskovcu posle 1945. već presvega društveno-ekonomskog procesa zvanog industrijalizacija, nebitno da li je u pitanju država sa komunističkim ili liberalno-demokratskim političkim uređenjem.

(Nastaviće se)

Perica Hadži-Jovančić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*