Sećanje na drugove : DA SE NE ZABORAVI – KOŠARE

LESKOVAC

Pred spomenikom onima čija su imena na zlatnim pločama

Bilo je to vreme kada je zemlja gorela. Devetnaest svetskih sila prosipalo je svoj bes na mali narod. Dali su sebi pravo, poput anđela smrti, da dele pravdu.

Toga dana trebalo je da ugreju srca kod Žar-kolibe. No, oni su zapalili Vatru – VEČNI plamen koji i danas gori. Mi, koji smo stajali u stroju sa njima, znamo zašto se ta vatra i pod najvećim pljuskom kiše ne može ugasiti.

Oni su Ruže Vetrova, kompas koji treba slediti, jer tamo gde su prošli makadam, zemlja, beton, slobodni pad…. staze su Slave .

Čak i danas, vidim kako zemlja puca, iz srca kulja plamen i širi se kilometrima.

Trag Ruže Vetrova koji gori – Štit o zemlju, kroz njega zariven Mač. Posuto vatrenim srcem četiri strane sveta gore – NEUGAŠENO.

Ako me pitaš, čitaoče, putniče namerniče, u svojoj tišini nadvijen nad grobovima, šta je to i KO je –

63. Padobranska brigada

opisaću ti to ovako –

Stojim, a ispred mene litica (ne smem je nazvati ambisom, jer me vuče da se ka njoj vinem). Iza mene poljana. U meni voljena zemlja i trag krvavih suza.

Oni su ročna vojska – Radoš Cerović, leskovčanin.

Oni su zlatna rezerva – stariji vodnik prve klase – Dragan Dušanić.

Oni su podoficiri – vodnik prve klase – Srđan Strančetić.

Oni su oficiri – major – Goran Ostojić.

Ali svi skupa – oni su VOJNICI 63. Padobranske brigade.

I samo ja imam pravo da dodam čin iz poštovanja pre svakog imena i prezimena dok sa njima delim svu patnju i ispraćam ih na oltar časti.

Ti nemaš na to pravo. Za tebe su oni jedno, isto, nepromenjeno godinama od osnivanja –

63. Padobranska brigada.

Mi ne delimo ljude. Mi ih dočekujemo i ispraćamo kao svoju braću. Sa oružjem na grudima i beretkom u ruci.

I zakletvom:

“Kad Srbiji pomoć treba

dolazimo mi sa neba.

Padobranac biću ja

dok postoji Srbija.”

Postrojeni jedan uz drugog čvrsto stežemo opasače onog do sebe. U tim najtežim trenucima, u miru, ne zaboravljamo da, ako dođe do izvlačenja ranjenog ili mrtvog druga, stisnuta pesnica ne sme ispustiti opasač saborca.

U ratu – pista za postrojavanje. Oko nas druge jedinice i Vojna policija. Više ne znam ko tu koga čuva. Znam da je poruka jasna i svi je ponavljamo (sa suzama u očima). Trebalo bi da opsujem, ali mi čast vojnika to ne dozvoljava –

“Za pušku!

Za druga!

Za vojničku i ratničku čast!

Padobranci 63. Padobranske brigade – RADE!

I četiri kovčega koja čekaju da prihvate tela.

….

Epilog.

Stojim ispred izloga u kome je vidno postavljen natpis:

“Samo još danas 25% popusta na sve proizvode” i vidno naglašena brojka nakon svake cene i apostrofa, broj 99.

Stojim i stežem pesnicu, stežem je toliko jako da osećam slani metalni ukus krvi i u ustima.

Besan i nemoćan da zaustavim suze i gorčinu koja se skupila nakon poraženog mira.

Ako dopustim da suze krenu, moraću da otvorim šaku da ih obrišem, a to ne želim.

Ako, pak, zaustavim suze, bes će biti savladan, a ni to ne želim.

Gledam izlog, ali ga ne vidim. U trenu, između dva otkucaja srca, odluka je sama donešena. Lomim – RAZBIJAM ogledalo (Sudbine).

Jedan pogled ka pesnici koja je krvava me umiruje. “Dobro je, sada niko neće primetiti da je krvi bilo i pre udarca.”, govorim sebi i mirno odlazim ka ulici bez imena.

Sa dugom kosom koja pada na ramena, u kožnoj rokerici, preko koje je navučena teksas jakna sa ogromnim prišivačem na leđima, napuštam “bojište”.

Na sebi osećam poglede prolaznika koji su ustuknuli videvši jasno –

Mit,

Stvarnost i

Legendu.

Vez na leđima –

63. Padobranska brigada.

……

Za čast i slavu palih drugova na bojištu Srbije 28.  jula 1998. godine:

– Radoša Cerovića,

– Dragana Dušanića,

– Srđana Stančetića,

– Gorana Ostojića.

Negde u Vremenu

Goran Todorović – Faca

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*