Sećanje koje nije prekrečilo vreme

Piše: Sava Dimitrijević

Negde u leto 2003. godine, iza podneva, na prostranoj terasi, sa zadnje strane kuće, razgovarao sam sa Radmilom Stojanović, ćerkom Dimitrija Stankovića, poznatog kao Mice Boka, trgovca u Starom Leskovcu. Ispred nas štrči dimnjak nekadašnje Vlajčićeve sapunare sa urušenim zgradama u kojima se nekada proizvodio sapun i drugi kozmetički proizvodi. Ali, iza sećanja o Vlajčićima, razgovor je ubrzo skrenuo na priču iz onih godina kada su ,,oslobodioci” koristili podrume leskovačkih palata kao zatvore Ozne u kojima su čamili i mučeni ,,narodni neprijatelji” i ,,stranim plaćenici” čekajući suđenje pred vojnim i ,,narodnim sudom”.

Ta sudbina podruma koje je Ozna koristila kao zatvor” nije mimoišla ni prostrani podrum kuće Mice Boke koji se prostire dužinom cele kuće. Dok sam slušao kako o tome i tim danima priča ćerka Mice Boke Radmila Stojanović, supruga sudije Jordana Stojanovića, zvanog Sirće, odjednom sam se setio jednog drugog susreta ispred kuće na uglu ulice Vojvode Mišića i ulice Radoja Domanovića. Dok sam čekao da prođu vozila da bih prešao preko ulice odjednom je kraj mene zastao slučajan prolaznik, pokazao na palatu i rekao:

• Je l ti znaš, prijatelju, šta se odmah iza rata događalo u ovoj zgradi.?
  Bez da sačeka da mu išta odgovorim nastavio je:
• Na spratu u ovoj zgradi smo stanovali kao učenici zanatske škole… U podrum smo po noći odlazili u kada imamo potrebu.. Ali, kada smo preko dana videli da su zidovi podruma išarani porukama ispisane krvlju od ljudi koji su tu bili u zatvoru Ozne – uplašili smo se i više nismo silazili u podrum već smo od straha od krvavih poruka odlazili iza zgrade… Radmila Stojanović, ćerka Dimitrija Stankovića, zvanot Mice Boka, seća se onoga što se u njihovoj kući događalo odmah iza rata.
• Posle oslobođenja ovde u našoj kući prvo su bili partizani – bio je Stojan Đokić, pa je bio Stole Milenković, Pera iz Kosančića, pa Vlada Mitić.. Njihove kancelarije bile su u prednjem delu kuće do ulice… Posle su oni otišli preko puta – u kuću Milana Vlajčića ( kasnije je tu bio Radio Leskovac ), a zatim je ovde došla OZNA…
  Znam da su zatvorenike mnogo mučili u podrumu naše kuće u koju može da se uđe s obe strane – spreda i s druge strane jer kuća ima dva ulaza. I znam, pozitivno znam, da su ih mnogo mučili. Znam to jer je u komšiluku bila jedna Hrvatica koja se zvala Viktorija. Ona je došla iz Hrvatske i kaže:
• Tu je moj momak!
  E, posle se moja majka Zorka iz Živčetove kuće doselila ovde i kada smo sišli u podrum vidimo: zidovi u podrumu su svi išarani i po zidovima su bili nacrtani konji i svašta što su zatvorenici pisali! Bila su ispisana i neka imena, datumi i sećam se napisano je jedno ime – Bora. Da vam kažem – strahota jedna! Pa, pisali su kako su ih mučili po cele noći, kako su ih tukli, kako cele noći nisu spavali ! I moja majka je sve to što ej bilo nacrtano i napisano okrečila – da se ne vidi! Međutim, i pored krečenja – opet se vidi šta su zatvorenici pisali! Vidi se ispod kreča. A moja majka je to okrečila posle odlaska Ozne. Stražarnica je bila ispred kuće.
  Vlada Mitić je bio veoma vredan. I moja majka Zorka,žena Mice Boke je govorila Vladi Mitiću:
• E, Vlado, Vlado – kao da sam te ja rodila tolko si vredan!
  Viktorija je sve znala o zatvorenicima. Njen momak se zvao Ivanić i on se kasnije oženio sa drugom devojkom..,

Moj muž Jordan Stojanović je 1948. godine bio u Prištini kao zamenik javnog tužioca i odatle je dobio premeštaj u Niš. Posle je dobio premeštaj za Lebane, zatim je premešten u Crnu Travu. I govorili su mu valjda u šali:
– Kd nisi došo u partizane ti sad da ideš – u premeštaj!

Kada su 1944. todine partizani došli u Leskovac onda je cela porodica Mike Boke oterana u kuću doktora Živče Popovića. Tamo smo stanovali, a ovde u našu kuću došli su partizani. Posle kada je OZNA otišla u našu kuću su došli oficiri partizani i stanovali su u deo kuće do ulice. Tu je bio glavni Đuro zvani Četnik, komandant grada, pa je stanovao neki oficir Ranković, a onda smo se mi vratili u našu kuću i stanovali smo u suturenu. U suturenu je bio patos, a u podrumu je bio betonski pod s tim što se iz suturena kroz vrata ulazilo u podrum i iz podruma usuturen. U podrumu su bili zatvorenici i tu su ih mučili. U suturenu su u prednjem delu do ulice verovatno bili stražari, a gore na spratu kancelarije. Taj Pera iz Kosančića bio je visok, a u podrum gde su bili zatvorenici ulazili su svi!

U našu kuću priređivali su igranke. Mi smo mnogo lepo pevale ja i moja sestra Živka. I Stole Milenković pita moju majku Zorku- možemo li sestra i ja da dođemo da pevamo! A moja majka kaže:
-Samo da bude pošteno! Samo pošteno da bude!

Na tu igranku dolazio je i Dobri Aranđelović, videla sam ga. Ta igranka je bila u delu kuće do ulice.
I ja i moja sestra Živka odemo i pevamo – ona vodi, a ja je pratim. Pevale smo partizanske pesme:
Samo napred i vi stari
Mi smo vaši
Mi smo vaši sinovi..
Samo napred i vi stari…
I dok mi pevamo oni igraju i pevaju.. I sestra i ja hoćemo opet da dođemo na igranku, ali majka ne daje i kaže:

Će se izbrukate! Ne može!