Nezadovoljni aktuelnom vlašću po deseti put se okupila grupa Leskovčana i održala proest i šetnju pod nazivom „Lekovac protiv nasilja“. Kako su organizatori najavili, ubuduće će svaki protest imati i svoju temu, a tema desetog okupljanja je bila prosveta. O tome je okupljenima govorila Gordana Simić, profesorka srpskog jezika i književnosti, koja je rekla da izlazi na proteste svake subote, jer ima vere da će se u narodu rasplamsati iskra bunta i prkosa, nepristajanja na pokornost i poslušnost, ba vređanje dostojanstva, nepristajanje na nasilje.
„Roditelji se pitaju kako da svojoj deci obezbede udžbenike i školski pribor koji ni malo nisu jeftini. Deca u Beogradu dobijaju besplatne udžbenike. Zar su naša deca manje vredna? Zar to nije diskriinacija? Zar lokalne vlasti ne mogu da izdvoje za besplatne udžbenike umesto što grade stadione, nameštaju tendere, beskrajno ulažu u gradski trg? Zato, uz dosadašnje zahteve, na današnjimprotestima upućujemo još jedan zahtev lokalnim vlastima, a to je da sva deca i zaposleni u vrtićimi, osnovnim i srednjim školama dobiju novčanu pomoć u iznosu od 15.000 dinara.“
Simićeva ocenjuje i da kadrovska politika vlasti sistematski uništava obrazovanje.
„Pre nekoliko dana Ministarstvo je školama poslalo smernice kako bi trebalo da izgleda nastava tokom prvih nedelja, tačnije da u već postojeći plan i program implementiramo tematske razgovore i radionice o toleranciji, nenasilnom ponašanju, drugarstvu, empatiji, uvažavanju različitosti. Ove smernice, opet, donete u zadnji čas, zahtevaju dodatnu administraciju, pisanje planova i ishoda i izazivaju bes i rezigniranost kod nastavnika. Državni sistem ima nipodaštavajući odnos prema školama, tretiraju nas kao jedine krivce za neostatke i fijasko sistema. Već dugo dajemo konstruktivne predloge koje ministarstvo ne čuje: predlažemo smanjenje broja učenika u odeljenjima, smanjenje broja časova po nastavniku, rasterećenje programa, a ne snižavanje kritetijuma. Osnovni problem i izvor nasilja je ovakvo društvo, pa je odgovornost na društvu i državi, a ne na nastavnicima i roditeljima koje niko ništa nije pitao.“
Simićeva smatra i da ne postoji ni jedna profesija u Srbiji koja je tolik oobesmišljena i obezvređena kao profesija nastavnika.
„Ali, to ima veze sa idejom obrazovanja kao takvom. U cilju stvaranja ekonomski isplativog društva podanika valja žrtvovati potencijalnog prosvećenog građanina. Ova vlast traži prilagodljivog, a ne obrazovanog čoveka, jer obrazovan čovek je smetnja, on mislil, kritikuje, on čuva svoje i dostojanstvo drugog čoveka. Društvo koje humanističke vrednosti i nauke marginaliozuje i proteruje ih iz sistema obrazovanja, osuđeno je na propast. Poštovanje nastavnika zavisi od njihovog samopoštovanja koje će zadobiti kada se usprotive besmislenim i ponižavajućim nalozima i kada prestanu biti puke birokrate sistema. A kada se to desi, moguće je u pukotinama sistema pronaći izlaz iz začaranog kruga. Za tako nešto potreban je ne samo školovan već i obrazovan nastavnik. U opštem padu sistema oduzeto je dostojanstvo jednoj od najvažnijih profesija u orustvu. Zato moremo očekivati da za desetak godina više niko neće želeti da radi u prosveti. A kakvu budućnost može imati društvo u kome ne funkcioniše prosvetni sistem? Da bi u prosveti radili najbolji nastavnici, potrebno je povećati plate. Jer ne možete, u društvu koje promoviše novac kao važno merilo u životu, jednu od najvažnijih profesija materijalno obezvređivati. Takođe, treba obezbediti bolje uslove za rad nastavnika. Zakon, Istina, Dobro, Pravda i Sloboda temeljne su vrednosti prosvetiteljstva. Bez njih ne postoji ni škola ni obrazovanje.“
Leave a Reply