Piše: Sava Dimitrijević
(Svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna. Svi likovi i imena su izmišljeni )
Što smo više zalazili u noć niko nije pričao niti vodio računa o tome koliko je sati. Tek kada se čuo dug pisak lokomotive neko od gostiju za susednim stolom je rekao:
- Ovo je brzi voz iz Beograda!
Žika Klen je pogledao na sat i dodao: - Dvadeset dva i 35! Kasni 10 minuta, što je vrlo dobro vreme s obzirom da vozovi znaju da kasne i po pola sata..
I objasnio da su još uvek u upotrebi stare lokomotive parnjače, dotrajale pruge i pragovi koje treba zameniti..
Ne mnogo iza toga pred kapiju restorana stao je fijaker. Kočijaš je sišao sa visokog sedišta da osobi koju je dovezao pomogne da siđe. Ali, pokazalo se da nije trebalo, jer je osoba koju je dovezao sa stanice sama sišla sa fijakera. Ćevapi su nam zastali u grlu kada smo je ugledali na kapiji. Bila je to Nada Prole..
Dok smo ukočenih pogleda zurili u nju ona je ušla, bolje rečeno – ulepršala u dvorište i došla do našeg stola.- Samo sam čekala šta ćete da kažete! – nasmejala se. Zar ste vi mislili da ova proslava može da prođe bez mene! Pa vi ste moja generacija – jedina koju imam! I sve to zahvaljujući gospodinu otpravniku vozova na železničkoj stanici koji je uspeo da preko samo njemu poznatih tajnih veza pronađe moju adresu! Pokušala sam da ga nađem, a na stanici su mi rekli da je to – nemoguća misija, jer gospodin radi na tamo nekoj „pitaj Boga” – postaji Đorđevo. Moraću sutra da odem do te pustolije da ga vidim!
- Ne moraš uopšte da se trudiš i cepaš cipele pešačeći do te nedođije – viknuo je Buton. Taj gospodin otpravnik vozova je ovde! To je ova motka za za potpiranje veša od čoveka koji i kad jede mora da se sagne da bi mogao kašiku da stavi u usta…
To je izazvalo toliki smeh da su čak i gosti u bašti restorana začuđeno pogledali u naš sto, a Nada Prole ostala otvorenih ustiju gledajući u Žiku Klena. Kad se koji trenutak kasnije pribrala, prstima leve ruke začepila je nos, desnu ruku podbočila o kuk i uzviknula: - Znači zato ovde toliko miriše na jarčevinu, klenove i ostale ribe. A gde je taj gospodin?
- Ispred tebe je i upravo gledaš u njega – rekao je Voja Brengal. Prazna stolica čeka da ti sedneš do njega! Bližilo se jedanaest kada je Žika Klen Gospođicu Julijanu pozvao na ples. Morao je da se povije do pola da bi mogao da obavije ruke oko njenog pojasa, a ona da glavu položi na njegovo rame. I tu na platou ispod dva lampiona oko kojih su se rojili sitni noćni leptirasti insekti više su stajali i razgovarali nego plesali. Na samom kraju prostora ispod nastrešnice ćevapčija je pijuckao „mučenicu”, a njegov pomoćnik žicao masnoću koja se nahvatala na skari. U restoranu su počeli povremeno da gase i pale sijalice i tako nas upozoravali da će uskoro – fajront!’ Muzičari su sklapali i pakovali instrumente, Neki su se već pridružili ćevapčiji da s njim pred odlazak iz restorana dokusure ono što je ostalo od „mučenice” ohlađene u frižideru. Najzad je od čitavog orkestra ostao samo klavirista. Duboko nagnut prebirao je po dirkama i moglo bi da se pomisli da svira „nasumice”, a meni se činilo da on to svira – za „svoju dušu”. Kao da je, idući prstima po klavijaturi prstima išao po nekim svojim sećanjima i kao da je znao, a možda i jeste, jer je ovo bila noć proslave mature – da ove noći za za Nadu Prole i mene, koji sedimo za stolom i Julijanu Đeštaković i Žiku Klena, koji plešu na betonskom platou- počinju neke druge uspomene i vreme za neka druga sećanja… Iz udaljenog predgrađa dopirao je dah svežeg vazduha i „čulo” se kako grad diše. To ravnomerno strujanje vazduha išlo je ulicama i trgovima i ukazivalo da grad sve više tone u san…. Onda se ponovo čuo pisak lokomotive i jako kloparanje točkova vagona u odlasku sa stanice. Tim vozom gotovo polovina naših školskih drugova s kojima smo proslavili godišnjicu mature otputovaće u pravcu Beograda. Neki će sići u Niš, Ćupriju, Jagodinu i na drugim usputnim stanicama, a najveći broj njih nastaviće dalje i u Beogradu presesti u neki drugi voz i nastaviti putovanje. Jer, mnogo je puteva kojima idu naša sećanja i mnogo mesta u kojima žive uspomene na đačko doba – najlepše na svetu.. Klavirista je i dalje svirao za svoju dušu, pa je čak u jednom trenutku baštu restorana preplavila melodija Za Elizu. Posle dužeg oklevanja i razmišljanja – usudio sam se da Nadu Prole zamolim za ples. Nada Prole me je uhvatila za ruku. Njeni dlanovi između kojih se moja ruka osećala sigurno i bezbrižno – bili su meki i topli. Rekla je:
- Zar je bilo toliko teško da to učiniš i mnogo ranije!
I nasmejala se. A meni se učinilo da je odjednom dovukla sećanja iz već zaboravljenih, a naš razredni pesnik Icić bi sigurno rekao – izmišljenih, ili pozajmljenih godina. Ali, u ovom trenutku, bilo je svejedno iz kojih, kakvih i čijih godina je došlo to sećanje,
Kada smo došli na plato obavila je ruke oko mog vrata.
- Zar je bilo toliko teško da to učiniš i mnogo ranije!
- Da li je ona rupa još tu?
- Nije.. – odgovorio sam kao da sam godinama čekao to i samo to pitanje i nastavio: – Posle velikih padavina nastalo je klizište. Zemlja je zatrpala i put i rupu.
Dok smo plesali na betonskom platou rekla je: - Možda si čuo – otac se vratio sa Golog Otoka. Preživeo je tu golgotu. Tamo je ostavio četiri godine godine života, a doneo duboke ožiljke koji se ne mogu nikad i ni sa čim izlečiti. To su duboke rane! Nema prijatelja. Nikome više ne veruje. Stalno misli da ga prate. Kroz otškrinutu zavesu viri na ulicu jer veruje da neko dole, preko puta naše zgrade stoji i motri na njega i da, kad otac izađe iz stana, prati njegovo kretanje po gradu… Od te bolesti patio je i pisac Borislav Mihajlović! I on je, kako sam čula, stalno virio kroz otškrinutu zavesu jer se plašio da ga stalno prate iz Udbe! Znaš za to, zar ne? Sada si i ti pisac. Kupila sam tvoju knjigu… Kada sam je ugledala u izlogu knjižare privukao me je naslov VREME KLENOVA…. Bila sam iznenađena kada sam pročitala ko je pisac.. Čitala sam i prve kritike. Kritičari kažu da si prijatno iznenađenje u našoj književnosti… Mislila sam da će to biti Dragoslav Icić..Ali, on je sada naučnik, mislim atomski fizičar, i negde je sa ženom i decom u Parizu…. Zamisli, to je ona devojka koja je sedela sa Julijanom Đeštaković i stalno ćutala..
Rekao sam:
- Mislim da sam napisao sve kako je bilo..
Nasmešila se: - Nisi! Propustio si ono najvažnije..
Gledam je začuđeno.- Na šta misliš, šta sam to zaboravio?
- Pa to – da sam te zavolela čim sam te ugledala!
-Mene! – Klempu! – nasmejao sam se.
Stavila mi je prst na usta: - Ako se sećaš to sam i rekla u razredu – da si ti ružno pače koje čeka da mu porastu krila!
Vratili smo za sto. Bližila se ponoć. Svi vozovi koji su imali da dođu došli su i otišli. Čak i poslednji – brzi voz za Skoplje i dalje za Atinu. Kloparanje točkova čulo se čak i onda kada je i poslednji vagon sa okačenim crvenim fenjerom prošao izlazni signal i nestao ko zna već gde, ali svakako daleko od grada putujući na jug.
Nada Prole je stavila glavu na moje rame. - Nemoj me buditi ako se uspavam, rekla je.
Julijana Đeštaković i Žika Klen su na betonskom platou plesali – u mestu! Ustvari – samo cupkali u nekom svom ritmu. Oni ne vide da se sijalice pale i gase i tako upozoravaju goste da je odavno istekao i fajront..
Bilo je očito da po njih neće doći fijaker da ih odveze i da njihove uspomene više neće ići po dalekim belosvetskim putevima.
Bar ja tako mislim..Sava Dimitrijević
Leave a Reply