(Svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna. Svi likovi i imena su izmišljeni )
Piše: Sava Dimitrijević
Pamtim i popodne kada sam je poslednji put video. To je bio onaj dan kada su samaraši, kako je i vodeničar rekao, otišli na neku drugu planinu jer se negde u dubini šume čulo kako konje teraju da idu brže.
Pre nego je otišla, kamenom je grebala po ovoj steni sa koje je skakala u vodu. Pogledaj – to što je kamenom urezala u stenu i sada stoji.
Nisam morao da ustajem jer se i sa mesta gde sam sedeo videlo da je u kamenu urezano: znam da si tu!
Nastala je tišina, ali ne zato što nisam imao šta da ga pitam, već zato da iz duboko uzoranih oranica minulih godina iskopam sve posejane uspomene, u glavi sredim sećanja i povežem raštrkane događaje iz tog vremena, onako kako ih ja pamtim, sa ovim što priča Žika Klen. I što me je, moram priznati, navodilo na pomisao da smo tada, kao gimnazijalci, malo toga znali jedni o drugima, iako smo sedeli u istim školskim klupama. I da je Žika Klen sve što je sada rekao dovlačio iz, meni potpuno nepoznatog, rekao bih – svog pozajmljenog života! To me je takođe podsetilo i na ono što je Dragoslav Icić na sastanku literarne sekcije u jednom od svojih sastava pročitao - da su snovi izgubljene uspomene i da mi sanjamo zaboravljena sećanja. Ali, da snovi nisu jalova zemlja, već plodno tlo iz koga će uspomene, koje smo potisnuli, kad – tad niknuti i ono što smo godinama čuvali samo za sebe čuće se kao u priči U cara Trojana kozje uši!
Žika se oslonio na lakat leve ruke i prekinuo me u razmišanju:
- Desilo se da je Cajzla, u nekom motelu na autoputu, slučajno sreo Milutina Pešića. Putovali su u suprotnim pravcima, tu svratili da predahnu i sreli se. A ostali su do iza ponoći pričajući uspomene iz školskih dana.
Poznat po izvanrednom pamćenju, Cajzla je uspomene iz „đačkog doba -najdražeg do groba“ ređao za stolom kao karte za pasijans, i rekao Pešiću da je od prvog trenutka kada je došao u našu učionicu posumnjao da radi u Udbi. Tada je spomenuo i Mirjanu Manojlović.
Pešić kao da je prečuo to što je Cajzla rekao za Udbu, ali je zato rekao da se dobro seća tog slučaja. Verovatno opušten pod dejstvom alkohola, a možda i zato što je želeo da se oslobodi uspomena koje ga opterećuju, rekao je nešto što je Cajzlu ostavilo u dubokoj neverici.
- Žika Klen nije znao da Ozna traga za članovima porodice vlasnika fabrike crepova i cigli. Kada je rekao da je video kako se neka devojka kupa kod Jerine vodenice pomislili smo da je to ćerka vlasnika fabrike i da se tu sastaje s nekim od svoje rodbine. Odlučili su da je ne diraju već da im posluži kao „mamac“ na koji će se „upecati“ neko od članova njene porodice koji se kriju i beže od „zaslužene kazne“ za „zločine koje su počinili prema narodu“.
- Na žalost, „riba“ nije zagrizla „mamac“, jer niko od njene rodbine nije došao da se sastane s njom. Ali, nismo prestali da i dalje tragamo.
A onda je Pešić, negde iza ponoći, bez da ga je Cajzla išta pitao, neočekivano spomenuo nekog Nikolu Trajkovića, čijeg su oca, popa Dragutina, odmah posle rata streljali partizani. Kada je ostao sam sa babom i postao besprizoran – ti isti koji su mu ubili oca zavrbovali su ga, omogućili mu da „prebegne“ preko granice i potraži „utočište“ kod onih koji su pobegli od „zaslužene kazne“. Rekli su mu:
- Oni po svetu rovare protiv naše zemlje, a tebe će prihvatiti kao sina svog prijatelja popa Dragutina koji je stradao od komunista.-Vrlo brzo posle njegovo „bekstva“ preko granice mnogima su ovde od prijatelja i rođaka iz inostranstva počele da stižu poruke – da moraju da se kriju od Nikole, sina popa Dragutina, za koga je pouzdano utvrđeno da ga je Ozna angažovala i poslala da likvidira one koji su ga prihvatili i ukazali mu gostoprimstvo. Neke je već ubio tako što ih je zadavio u kupatilu. Među njima likvidiran je i nekadašnji biciklista koji je uspeo da organima Udbe zavara trag i prebegne preko granice. U izveštaju po obavljenom zadatku ne stoji šta je bilo sa devojkom za koju se sumnjalo da je prebegla sa biciklistom. Ali da on, Pešić, poznavajući Nikolu i njegovu predanost u uzvršavanju zadatka, misli da je i ona završila u kupatilu sa gajtanom oko vrata.
Cajzla je pažljivo slušao i u jednom trenutku mu se učinilo da se to Pešić ispoveda i da bi te večeri u motelu na auto putu, pod uticajem alkohola i sećanja od kojih ne može da pobegne – ne samo njemu, već i bilo kom drugom to isto ispričao. Kao nešto što nas celog života prati i čvrsto drži kao zakleta reč i proganja u noćnim morama zbog onoga što smo učinili. I da je on – Pešić zapravo taj Nikola o kome priča i koga je Ozna angažovala da u inostranstvu ubije one iste koji su, njemu Nikoli, ukazali poverenje, prihvatili ga kao svog zbog njegovog oca popa Dragutina.
Cajzla i Pešić su se razišli negde iza ponoći. Dva dana kasnije novine su objavile vest da je u sobi u motelu na autoputu nađeno telo za sada nepoznate osobe. I da se, sudeći po prostrelnoj rani, sumnja da se radi o samoubistvu.
Istraga je u toku…
hhh
Korzo u Ulici kralja Petra - traje do osam časova. Kao po komandi koja se ne čuje, ali se poštuje već u osam uveče glavna ulica je prazna. Tada se završava i bioskopska predstava od šest do osam. Oni koji izlaze iz bioskopske sale pridružuju se stotinama mladića i devojaka koji odlaze kućama.
A, gore, na Hisaru, brdu iznad grada, upaljene još u sumraku, blješte sijalice na velikim drvenim slovima kojima je ispisano ime TITO. Da nas podseti da možemo bezbrižno da spavamo. Jer, ON bdi nad nama i kad spavamo!
Vrh brda je sada obavijen mrakom, kao tamna silueta na nebu sa jatima svetlucavih zvezda. Drvena slova sa ispisanim imenom TITO su dugo stajala razvaljena, niko više nije brinuo o njima niti menjao pregorele sijalice. A onda su debeli drveni stubovi istruleli i pali zajedno sa razvaljenim slovima i fasunzima koji su visili na električniom žicama...
Gledam u tu tamnu siluetu brda koje se nadnosi nad gradom i odjednom osetim kako me pritiskaju sećanja na vreme kada smo iz dan u dan, iz godine u godinu koje smo ostavili za sobom, kao papagaji ponavljali : „ i pored toga što znamo da brižljivo bdiš nad nama, druže Tito, ne smemo se opustiti i zaboraviti da i u snu moramo biti – budni! Niti smemo da zaboravimo da „unutrašnji neprijatelji“ nikada ne miruju.“ Svoje „izdajničko“ lice ti „nazadni elementi“ pokazali su u junu 1968. godine kao „kolovođe“ studentskih demonstracija u Beogradu. Kada se videlo da protesti mogu da prerastu u nešto gore od okupljanja „zavedene omladine“ i kao virus zahvate i široke narodne mase - ti si se druže Tito sa televizijskih ekrana obratio javnosti. Istina, to si uradio tek posle osam dana od početka demonstracija. Ali, ti si uvek znao kada je pravi trenutak da se pojaviš da te narod vidi i oglasiš se. Koliko se sećam imao si razdrljanu košulju i zasukane rukave do lakata kao da stojiš uz drebang u svojoj priručnoj klomferskoj radionici - da radni ljudi i građani vide da si majstor od zanata, da još uvek znaš da praviš kapije i ograde od kovanog gvožđa. Tako razdrljen i ljutitog izgleda nisi ličio na samoga sebe. Jer, ti si „pican“, sve je na tebi po meri i ukusu - „par ekselans“, kako se kaže. I uvek kažeš ono što svi želimo da čujemo. Ali, ovoga puta, dok smo buljili u televizore, rekao si nešto što nije u tvojoj prirodi, i što niko nikada ne bi ni pomislio da ćeš reći, a rekao si - studenti su u pravu! I dodao da je „revolt studenata došao spontano. U to su se, međutim „..infiltrirali nama tuđi elementi“, koji tvrde da su profesori i doktori nauka, a ustvari obične beogradske vagabunde, bagre, društveni šljam, strani plaćenici, izdajnici svoga naroda „,čiji je cilj da opravdane zahteve studenata iskoriste u svoje ciljeve.“ Naravno, samo ti znaš koji su to – naši ciljevi i da je put kojim nas vodiš jedino ispravan! Nisi propustio da kažeš da je „ogroman deo studenata poštena omladina o kojoj nismo vodili računa i tu grešku moramo da ispravimo.“ Tada si, koliko pamtim, rekao da „niko nije nezamenljiv, pa ni JA!“ Ili se nama to samo učini da si rekao - da ni TI nisi nezamenljiv!
A kada si dodao da našu decu niko ne može da bije, jer su u pravu! - mi smo zevali u tlevizore! Radni ljudi i građani su brisali suze i pljeskali ispred ekrana, skandirali tvoje ime od sreće – koliko kao roditelj razumeš mlade, shvataš njihove probleme, da se tako očinski postupa sa decom i da si toliko pametan i oštrouman kad si uspeo da za tako kratko vreme otkriješ – prodane duše i strane plaćenike koji su zaveli našu omladinu da demonstrira u Beogradu.!.. Gledajući kako si očinski zabrinut za omladinu – grcali smo se od sreće što te imamo da nas vodiš i misliš za nas. To smo, uostalom, i u Ustav zapisali, kao garanciju, crno na belo, da ćeš nas voditi u svetlu budućnosti i blagostanje – do svoje smrti! Oni stariji, koji su kao pioniri i posle kao omladinci, sa „titovkama“ na glavi pevali „Druže tito ljubičice bela tebe voli omladina cela“ sada, kada su duboko zašli u godine, krmeljivim očima bulje u tvoje očinsko lice i viču: „Ko te pita kad nisi za druga Tita!“ Naravno, studenti su bili oduševljeni kada si rekao da su u pravu. Spontano okupljeni igrali su Kozaračko kolo i vikali: – Mi smo Titovi – Tito je naš!
( Nastaviće se )
Leave a Reply