Proslava mature Kod Mice Boke (21)

Piše: Sava Dimitrijević

(Svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna. Svi likovi i imena su izmišljeni )

Tih dana dogodilo se  nešto što nas je sve u razredu začudilo: Dragoslav Icić- Icka  prestao je  da ide na sastanke literarne sekcije. Rekao je da  će sebe potražiti u nekom drugom svetu gde će njegov ego doći do punog izražaja. Profesor matematike  je, ne bez  primetnog žaljenja,  rekao da  takva odluka Dragoslava Icića nije neobična, niti je  usamljen primer s obzirom da kod mladih ljudi  postoje prolazne faze odrastanja i sazrevanja ličnosti.  „Dragoslav Icić je, kao što znamo, prvo pisao pesme,  onda je, družeći se sa mladim komunistima – marksistima pisao prozne sastave o takozvanim „bivšim­­'' ljudima i našoj stvarnosti u kojoj nema mesta za eksploatatore radničke klase. Možda će se u narednoj fazi sazrevanja njegov emocionalno bogati  duh posvetiti prirodnim naukama, istraživati zakone iz oblasti matematike, hemije,fizike..        

I kao da je prorekao – Icić se zaista posvetio nauci! Počeo je da priča o Isaku Njutnu i Njutnovim zakonima. Iz torbe je izvadio udžbenik fizike, našao stranicu koju je već obeležio papirom i držeći neprestano podignutu ruku sa uprčenim prstom naviše čitao:
– Prvo – zakon inercije – svako telo ostaje u stanju relativnog mirovanja ili pravolinijskog kretanja sve dok ga dejstvo drugog tela ne prisili da to stanje promeni. Drugo – zakon sile: ubrzanje tela srazmerno je sili koja na njega deluje, a obrnuto srazmerno masi tela. I treće – zakon akcije i reakcije: sila kojom jedno telo deluje na drugo telo jednaka je po intenzitetu i pravcu sili kojom drugo telo deluje na prvo, ali je suprotnog smera! Naravno – dodao je – za svaku silu akcije koja deluje na neko telo postoji i sila reakcije! A onda je pričao o „ravnim sudovima”, Ajnštajnu i kvantnoj teoriji, o svemiru koji se širi i savija u spiralu .. „ I tako ćemo jednoga dana videti sebe kao bebe, sopstvenim očima ćemo gledati Kosovski boj i kako Miloš Obilić mačem raspara trbuh turskom caru Muratu.” S ushićenjem je govorio o tome kako će aeroplani biti igračke u odnosu na letelice koje će čovečanstvo praviti. Tehnika će toliko napredovati da ćemo po svemiru putovati – kroz svetlost kao onaj prorok Jezekilj koji je to i sam lično doživeo. Istina to piše u Bibliji, ali je moguće jer je pred nama vreme kada će nauka ono što je nemoguće pretvarati u ono što je moguće. I sve te govorancije o razvoju nauke obavezno završavao sa:…. „ I kao što je Pitagora utvrdio – kod pravouglog trougla kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru kvadrata nad katetama..”.
Icić je zatim postao član sekcije fizičara koju je, u okviru van nastavnih aktivnosti, vodio profesor fizike Miladin Živković, zvani Mile Cile. Kao što je to nekada činio kao dopisni član sekcije mladih marksista sada je odlazio u kabinet gde je bila sekcija fizičara. U taj isti kabinet dolazila je ( u foajeu pušačača u nužniku su čak tvrdili da nije ni izbijala iz njega ) – profesorka Milijana Kostić, sa nogama „do ramena”, dugom kosom, krupnim crnim i iskošenim očima „a la Japanka”.
Oni koji se bave ogovaranjem, a naročito zli jezici, pričali su da profesor Mile Cile i lepa profesorka uveče, kada je vedro vreme odlaze na školsku terasu da osmatraju kretanje nebeskih tela golim okom, da prate svetlucanje zvezda i pod koji uglom se kreću zvezde padalice dok ne padnu na zemlju!
Dragoslav Icić je, međutim, tvrdio da profesora ogovaraju oni koji žele da omalovaže njegov rad. Ukazivao je i na skromnost profesorke i njenu želju da učestvuje u naučnim istraživanjima profesora Miladina Živkovića koji ispituje kretanje nebeskih tela i ima za cilj da utvrdi da li postoji opasnost da dođe do sudara asteroida i drugih neidentifikovanih nebeskih tela … Itd..Itd. Buton je jednom prilikom rekao da nije nemoguće ( u foajeu pušača su čak zlonamerno tvrdili ), da je Dragoslav Icić postao član sekcije fizičara upravo zbog profesorke koja ga, kako se priča, priprema za prijemni ispit na fakultetu.
Zlim jezicima i svima koji „svoj hleb jedu a tuđu brigu brinu’’, kojima su „olajavanje’’ i tračevi bili na srcu, međutim, zauvek su zapušena usta, jer je „dokazano’’ da je odlazak profesora i profesorke na terasu škole bio iz čisto naučnih raloga. Naime, ubrzo se saznalo da je škola kupila veliki teleskop koji će biti instaliran na krov škole i članovima sekcije olakšati istraživanje vasione. I, što je još važnije, kao opšte društveno dobro „zvezdarnica’’ na krovu škole biće dostupna i građanima koji žele da zavire u kretanje nebeskih tela i prate događanja u delu vasione inače nevidljiv golim okom.
Na žalost ovo značajno i skupo optičko sredstvo nikada nije postavljeno na krov škole. Iz razloga koji nikada nisu saopšteni teleskop nije ni raspakovan nego je ostao tako kako su ga i doneli – neraspakovan u sanduku u magacinu škole.

 Sada, kada se Icić uveliko  bavio naukom ostali smo bez razrednog pesnika. U tu prazninu, ne bez velikog čuđenja, uz dosta podsmeha, pa čak i ismejavanja  -  upao sam ja!
 Nekoliko dana posle časa maternjeg jezika, kada nam je profesor Marković pričao o piscima modernistima, na tavanu šupe gde sam uvek odlazio u osamu,   napisao sam svoju prvu „modernističku'' pesmu. 

                     GLAS UKOVAN U KAMENU 

U kamenu glas
Sapet u ono što neće
Niti traži da bude niti i ako jeste da se vrati
Glas koji će biti
Jer onaj koji je bio, koji se čuo i prošao
Nije zapamtio da je bio
U kamenu glas
Dok iz utrobe zemlje kofama vade sunce
I prostiru na konopcu
Da se provetri kao veš
I skine sa sebe zadah prokletstva
Što nam ga u amanet ostaviše oni
Koje smo mi potom stavili u kamen
I ne zaklevši se
Niti bilo šta drugo prepustili ga
Vekovima da ga zaborave
U kamenu glas
Kao vreme koje nije bilo niti stiglo da bude
Makar i bez prošlosti
Ovaj kamen u koji je zaglavljen glas
I utroba zemlje koja samu sebe porađa
Bez najave i glasa
To je onaj u kamenu glas
Koji nije bio
A ostao nam u nasleđe da ga uvek čujemo
Kada ga nema i neće biti
Pa i onda kada ga nećemo!
Taj u kamenu glas
Je ono što nas drži i omogućava
Da vidimo ovo u što gledamo
Zbog čega postojimo
I podseća
Ne na naš zbog nas već na zavet
Onih što su se zaklinjali za nas
Koji ćemo posle njih biti
I koji nas kroz vekove prati kao usud
Koji su nam ostavili
Oni koji su se zakleli za i zbog nas
A mi zaboravili na zavet koji su nam ostavili
Da nismo
Ako nismo u saglasju sa tim u kamenu glasom!

Pesmu sam poslao listu „Mlada kultura” koji je postao omiljen list mlade generacije pisaca. Tih pedesetih godina talas modernista preplavio je stranice Književnih novina i kulturne stranice dnevnih listova. Oni koji su bili za klasičan izraz u poeziji sa rimovanim strofama i veličali sonete, s nipodaštavanjem su govorili da su modernistički talas u književnosti izmislili nadripesnici koji sa dve tri nesuvisle rečenice koje ne razumeju jedna drugu – sklepaju „pesmu” koja svoju smislenost traži u odgovoru – šta je to pesnik hteo da kaže? Ali, modernisti su bili uporni, nisu obraćali pažnju na to šta pričaju zli i ljubomorni jezici koji čak ni takvu „sklepaniju” od pesme ne umeju da napišu.
U toj buri rasprava, nadvikivanja i dokazivanja iz štampe je izašla knjiga KVARTET – zbirka četiri mlada pesnika Božidara Timotijevića, Prvoljuba Pejatovića, Tomislava Mijovića i Branka Jovanovića. „Kvartet” je naišao na veliki odjek u književnoj javnosti i otvorila brojne rasprave za i protiv, ali može se reći i da je potvrdila da modernisti imaju pravo na svoje mesto u književnosti . Pojavili su se i mladi kritičari koji nisu štedeli znanje, mastilo i pero i pisali pozitivne kritike o mladim talentovanim modernistima.
I tako je „moderan izraz” u književnosti, osporavan od „klasičara” koji su mu predviđali kratku budućnost, ipak bujao i opstao sve dotle dok konačno nije nastupilo primirje, zatim nastao mir, obe struje bacile koplja u trnje i nastavile da idu svaka svojim putem ali obe u korist književnosti.

                           ( Nastaviće se ) 
                                                                            

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*