PREBEGULjE (POLITIČARI)

 

LESKOVAC

( piše dr Vjačeslav Nešić)

Sestre slatke i braćo moja u Hristu, ovoga mi krsta, ovaj tekst koji je tu pred vama i koji, nadam se, čitate, nije plod umovanja Nešić Vjačeslava, raba Božjeg i praha Oca svog, nego pojedini odlomci iz velike literature; međutim, ne očekujte imena autora i njihovih dela.

Želeći da obagatim leksiku svojih tekstova, da mi moji čitaoci, ako takvih uopšte ima, ne prebacuju kako su mi tekstovi „t’ka svirka“, koristim pojmove čije etimološko značenje može, pojedincima, biti diskutabilno. Pa, da prvo objasnim sam naslov. Prebegulje nije isto što i pobegulje; pobegulje su „žena od muža ili devojka od roditelja koja je pobegla“, dok su prebegulje ženski i muški koji su prešli, priključili se drugoj (suprotnoj) strani, tj. prešli na stranu protivnika, neprijatelja. Jel sad jasno?! Znam da takvih, prebegulja, nema u Leskovcu, ni u bližoj i daljoj okolini, ali, ajde de! Nađe se poneki, da nismo van sveta, za adet.

U ovo „naše“ vreme postoje mnoge reči koje definišu prebegulje, ali koje u srpskoj leksici postoje samo u onom njenom delu koji se karakteriše kao pragmatika, a mi ga nazivamo govorni jezik ili kolokvijalan govor. Tako su prebegulje sada postali i konvertiti, pouzdani konvertiti, preletači, golubi okretači, preobraćenici, prebezi, prevrtači i koj si ga zna šta još, a u šta će ga leskovački svati prekrstiti. Nego, idemo dalje, sve vodeći računa o našoj srpskoj sintaksi, semantici, morfologiji; koristeći i pomalo taj kolokvijalan govor. Ako nešto i pogrešno napišem, ne zamerite previše, jer toliko znam. Da ponovim, nisam ni školovan, ni edukovan, ni obrazovan, ni pametan, ni mudar, samo sam iskusan, to je od dugog trajanja. Ne morališem, ne delim pridike, ne propovedam, ne držim predavanja – samo iznosim činjenice i moja razmišljanja. Ni više, ni manje! Kao takvom niko mi ne lektoriše tekstove, jer „narodi veće i trajnije kulture prepuštaju izbor reči ljudima koji pišu i objavljuju: ne postoje lektori u Francuskoj, Engleskoj, itd. koji ispravljaju tuđi jezik u redakcijama kao kod nas. Sama institucija lektora u tom smislu znak je male jezičke kulture: onaj ko ne ume da piše neka ne piše ili, ako već objavljuje, neka se vidi koliko je pismen.“ Meni gospođa Stojanović dozvoljava da za NN reč pišem ono što želim i da me niko ne lektoriše i ne cenzuriše. Da se vidi sva moja pismenost!

Zašto sve ovo pišem? Polako, ne trčite pred rudu. Ne padajte odmah u vatru. Sve ću objasniti, dajte mi samo malo vremena. Evo, zašto. Sestre slatke i braćo moja u Hristu, uskoro počinje navala kojekakvih spretnih preletača i prevrtača. Idu „golubarska vremena“. Kakva, bre, pa sad „golubarska vremena“?! Takva. Lepa. Idu Izbori! Zato sam i hteo da naslov ovom mom tekstu bude konvertiti, ali nije išlo. Zašto? Ma koliko leskovački „vox populi“ bio generalno upoznat sa značenjem pojma konvertit, nije zgoreg da ja kažem šta znam o njemu: „Vera može da se menja, može i politička stranka, ako stranka u kojoj ste promeni ideologiju, pa vi u potrazi za svojom izvornom idejom potražite drugu stranku. Ali kako nijedna leskovačka politička stranka nema nikakvu ideologiju, a vi promenite stranku, onda se radi o vaškama.“(Te vaške, mi kulturno-romantično nazivamo: golubi okretači ili golubi preletači, vređajući biblijski najčednija stvorenja.)

E, o tim vaškama i pišem! I to ne samo na političkoj sceni, nego uopšte o ljudima koji lako, lagano menjaju tabore, prelazeći iz jednog u drugi tabor bez imalo obzira, morala, etike, novinarskog kodeksa, ljudskog dostojanstva, domaćeg vaspitanja, porodične tradicije; gazeći sve pred sobom u ime nekih, a lažnih, „viših“ ciljeva, a sve zarad truna vlasti ili šačice para. Znam, znam, znam reći ćete: „Ma ko si, bre, sad pa ti da deliš moralističke lekcije Leskovčanima, tim gromadama čestitosti, principijelnosti, istinoljublja, pravičnosti, poštenja i lučonošama moralnih kvaliteta u Srba?! Kako te, bre, nije sramota, sram, stid – crko dabogda!“

Ma, kako da ne! Sve mi suza suzu stiže! More, bre, može mi se! I? Teram ja svoje, ne obazirući se na sve te ale i kile; na sve te akrepe i bez straha od bauka. Davno sam pročitao, prihvatio i prigrlio: „Ne nadam se ničemu, ne plašim se ničega, slobodan sam!“ Jer znam – proći će i ovo naše naopako vreme, proći će i doći će neka druga vremena, a ja ako krivo govorim Bog neka me ubije – momentalno!

Od nastanka država, pa do dana današnjeg zna se da su političko-stranačke prebegulje, prebezi – moralni konvertiti – odvajkada bili pouzdan oslonac vlasti. „Prebezi su se napili vode zaborava koja ih oslobađa nepodnošljivih sećanja. Zaborav stvara izolovani pojas između onoga što je bilo i onoga što je sad bez koga ne bi mogao živeti. Na delu je ovladalo sećanje, da te prošlost ne proganja i savest ne grize.“ Ovde nije reč o moralističkoj opomeni s moje strane leskovačkim stranačko-političkim prebeguljama, nego o potrebi, pred postojeće izbore, da se suočimo s prošlošću svih onih koji su debelo doprineli da se jedna veličanstvena ideja, koja se pretvorila u stvarnost – stvaranje demokratske Srbije, raspline kao mehur od sapunice. Nemam nameru da iznosim imena, sami će se prepoznati, iz jednog jedinog razloga: „Ne spominji vaške i fukaru – da mu ne dižeš cenu!“ Ta i takva „mrtva puvala“ naše leskovačke kobajagi demokratsko-građanske provinijencije, inače trećeligaši u svojim profesijama, doprineli su svojim prebeguljsko-prevrtačkim sposobnostima, jedinim talentom kojim raspolažu, da se normalnom svetu ovoga grada politika, političke stranke i višestranačje u toj meri ogadi i zgadi, na vjeki vjekov, zbog besmisla leskovačkog političkog cirkuzanstva; da je glavna uzrečica postala „bole me briga“, što je za posledicu prouzrokovalo ponovni dolazak na vlast fašističkog nakota – socijalista i mafijaša SNS-a.

Fenomen prelaska iz jedne političke stranke u drugu nije od juče, njega je uvek bilo i biće, nije Leskovac mimo sveta niti neki izuzetak po tom pitanju, ali se taj čin javljao u vrlo malom obimu i bio skoro zanemarljiv. Ranih devedesetih godina prošlog veka prelazilo se iz stranke u stranku, međutim, ti prelasci su se mogli izbrojati na prstima jedne ruke. Prava najezda prebegulja, preletački cunami, nastao je malo pre petooktobarskih promena, a naročito posle dolaska na vlasti DOS-a. Onda je nastala prava rednja, epidemija prebegulja. Sve to kuso i repato, koje je umislilo da može da se bavi politikom, sve te neškolovane, neobrazovane golje skupljene s koca i konopca, od zla oca i gore majke, izmileli su iz svog žgadijskog polusveta i kao crni skakavci preplavili pobedničke političke stranke, da bi svojim bezobrazlukom, svojom sirovom snagom, svojim nevaspitanjem, svojom bezobzirnošću, svojom brojnošću isterali dotadašnje ljude koji su vodili stranke u demokratsku pobedu. Naravno da je pored „golja“ bilo i školovane fukare i dripaca, tih gnjida sa ćenevskih talpi, namazanih svim bojama, koji su se odmah, kao crni prišt, prilepili i stavili na čelo te gomile leskovačkih prebegulja. Ti i takvi ofucani „političari“, prebegulje, koji su uvek uza se imali po pet različitih dresova, posle petog oktobra napunili su i preuzeli stranke DOS-a, a pogotovu DSS-a. I uništili ih! Ametom, na vjeki vjekov.

Ako su taj prvi nalet prebeguljačkog cunamija, pobedničke stranke DOS-a, nekako i prekrcale, nikako nisu mogli da se izbegnu urušavanje ugleda, značaja i osipanje značajnih članova, osnivača opštinskih odbora pomenutih stranaka. Samo na prvi pogled radi se o paradoksu, ali ako se imalo zagrebe ispod površine videće se sva suština propadanja nekada moćnih stranaka. S geslom „dođoše divlji i isteraše pitome“ ti pitomi su napustili stranke, a vođenje politike prepustili divljima. Tako to biva kad se previše sniva?!

 

I nije se tu stalo. Pre neku godinu, dolaskom na vlast, napunjena je SNS prebeguljama iz DS-a, DSS-a, SPO-a, itd. Kao što su došle prebegulje, trbuhom za kilo vlasti, u redove DS-a i DSS-a, tj. Tamo Gde Treba, tako su iz redova DS-a, a pogotovo DSS-a počele da prelaze u SNS ili ovi iz DS-a da formiraju fantomske stranke tipa SDS, a iz DSS-a u SNP. Odjedanput se javio ogroman broj prebegulja, ljudi koji da nisu u politici ne bi bili nigde. Carstvo najgorih. Konkretno to su ljudi – ma kakvi ljudi i takvi kao oni? Nikad! To je grupa leskovačkih dripaca i bezveznjaka „čiji principi postoje do prvog posla u JKP“! Reći ćete: „Ne može se iz stranke u stranku, doći će do rascepa ličnosti.“ Ma, idi begaj! Jok more! Kakav rascep ličnosti. Malo morgen. To bi bilo kod časnih ljudi, a ovde mrka kapa. Kad izgube vlast, te postanu nevažni, prebegulje, samo svuku svoj sramotni zmijski svlak političkog lažova i prevrtljivca, obuku novi dres i odmah pređu na suprotnu stranu da nastave s prodajom magle i zjala. Međutim, i ne primete kako od kupler majstora postanu prostitutke. I tu vidite da nema ideologije, da je jedina ideologija – opstanak na vlasti. I ne samo to. Počinju da se između prebegulja javljaju najveće omrze i najgnustija i najpodlija olajavanja. Tako prebezi, veliki broj članova SDS-a i SNP, dušmanski mrze pravoverne iz DS-a i DSS-a, premda su „demokrate“ i jedni i drugi, strašno se mrze kao pravi, krvni neprijatelji, pa se njihova vera i ljubav prema sopstvenoj stranci troši najviše upravo u toj otrovnoj mržnji. Prebeg u SDS ili SNP mrzi demokratu iz DS-a odnosno DSS-a, jer kaže da nema gadnijeg, glupljeg i nemoralnijeg čoveka pod leskovačkim nebom od ovih iz DS-a i DSS-a; dok ovi iz DS-a i DSS-a kažu da su prebezi u SDS i SNP poturice i da su gori od Turaka, zato ih treba zgaziti da se zna ko je pravi demokrata. Zgaziti ih treba ne samo na izborima, ne samo figurativno, nego stvarno! Ovakva mržnja ima uzrok: pored raskola u stranci, to je frustriranost zbog ugroženog, odnosno osporenog političkog identiteta; to je mržnja ćepenačkog tipa.(Konvertitska je tuga pregolema!) Od ovakvog jada i Sveti Sava je pobegao iz ovog naroda i, namerno, čekao da umre u tuđini.

Stranačke prebegulje, te političke pudlice koje puže i ližu tabane svakome ko ih može ponovo popeti na bilo kakvo brdašce nove vlasti i moći, sada je „politička elita“ i vlada političkom scenom Leskovca! Da li onda očekujete od takvih individua (prebegulja), te džukačko-poslovne fukare, da mogu da budu karakterne osobe koje vode jedan grad? Oni mogu i jesu samo „dobri političari“ balkansko-leskovačke provinijencije, pogotovo sada kada imbecilnost sve više uzima maha, tj. političari takvog profila gde je poimanje politike poistovećeno s uličnom kurvom zaraženom sifilisom ili triperom u najmanju ruku. Jer političari u ovom našem leskovačkom „konglomeratu svega i svačega, gde jedino morala i etike nema ni na vidiku“ doživljavaju se kao „poslednji ljudi“ koji su od „nemaj kude“, a bez bilo kakvog prethodnog zanimanja, postali „ete političari“. Kako sa svih strana nadiru podlaci, gadovi i moralne nakaze ne bi smelo da nas nimalo čudi, niti da nam je kriv đavo iliti rogonja kad u leskovačko Gradsko veće mogu hajat-vodozemci; ako oni mogu, onda sve može. Može, kad bi, bože me prosti, vaskrso Tasa Abdul, a može i Nore Ciganče sa svim svojim kučićima. Samo, ne znam kako da dozovemo i dovedemo Žiku Obretkovića pa da Veće bude kompletno!

Kao političke prebegulje, čija je otpornost na zahteve vladajuće SNS i njegovih koalicionih partnera ravna nuli, na vreme su shvatili, to leskovačko zasenjivanje prostote, da šurovanje sa strankama na vlasti prebeguljama će biti oprošteno i od njihovih bivših pristalica! Tako da znam da džaba krečim. Ali, idemo dalje. Sigurno se pitate kakav to mene južnjačko-leskovački vetar tera na ovaj uzaludan i beskoristan čin, šta me to goni da pišem o individuama čije su osnovne karakteristike „sipi pa rasipi“, luk i voda. Tera me ogromna krivica zbog izgubljenog i proćerdanog vremena! Da, da baš krivica. Zašto bi inače, za čije babe zdravlje, pisao o osobama od kojih mi se gadi, koje u meni izazivaju mučninu na sam pomen njihovog imena, a tek pa kad ih sretnem.

Ja nikome ne osporavam da ima svoje samostalne, pa čak i sasvim bizarne sudove, ali dajte mi pravo i mogućnost da ih imam i ja, pogotovo što niko, pa ni ja, nema imunitet od progona dokone leskovačke čaršije koja uvek više veruje „zaverama“, proplakanim ikonama, pojavi drekavaca, dvoglavih teladi, najezdi crnih skakavaca koji pustoše jug Srbije, nego svojim očima i ušima – svom novčaniku. Zašto jednom za svagda ta „dokona leskovačka čaršija“, koja inače sve zna sem onog što treba, ne shvati da „politika je veština laganja i manipulisanja sa onima koji to dopuste“. Zašto građani Leskovca dopuštaju da većinu političkih stranaka u Leskovcu vode prebegulje, preletači uvek alavi, drčni, gladni i žedni – ni pišljivog boba vredni. Zašto? Zašto leskovački birači, u tolikom broju, imaju razumevanje za politiku kojoj jedino ima da zahvalimo za „legitimitet netalentovanog polusveta na vrhu leskovačkih političkih stranaka i za beščašće kao najunosnije, a time i opšteprihvaćen obrazac življenja i mišljenja… Ako se to životom i mišljenjem može zvati.“