Pokajnica

Piše: Aleksandar Stojanović

Na dalekom brdu, stoji čudna prilika.

Na vetru i kiši, spomenik i slika.

Relikt mladosti, kajanja i tuge,

U kamenom srcu ove žene, sada špartaju pokajničke pruge.

U oku biser, u umu sumnja, u srcu nemir,

Kako lako prođohu dani kad se činiše da je granica svemir?

Jedna loša odluka, dve sudbine krati,

Ovoj se ženi čini da za života, više neće cveće brati.

Cveće ljubavi i ugođaja, budućnosti i tišine,

Svojom voljom, kao da je otišlo u baruštine.

“Da se uzmemo, živimo i imamo porod”,

Upita je jednom, neko zaljubljen i gord.

“Hvala ti, al’ mi vremena treba,

Da ubijem prošlost što u mom srcu jošte vreba.”

Reč po reč, dan po dan,

Pokajnica odabra sudbinu koja miriše na bezdan.

Srcem joj više ne vladaju drevne sile.

Džaba, kad sutra pojedoše jučerašnje vile.

Na udaljenom brdu, stoji neka čudna prilika.

Loših odluka, kukavičluka i kajanja, to je prava slika.