PIKSLINA KUĆA

 

LESKOVAC

Kada u cvatu svojih skromnih godina i ljubavi koja se rađa, prolaze ulicama Leskovca,  mladi parovi nemaju puno mesta za mir i samoću: mogu sedeti na, izlomljenim kamenjem popločanom keju, blizu penušave reke, pored nekog zimzelenog žbuna i ispod kabastog neba; mogu razumevanje za svoje jade potražiti u blagoslovu borova na Hisaru, na nekoj od stazica parka „Devet Jugovića“, gde su, godinama ranije šetale iste takve generacije neozbiljnih momaka i rumenih devojaka. Mogu smisliti još neko, svojim osećajima i ludostima odgovarajuće mesto, pod granjem neke lipe, koje se ne seća svako. Jedino putem koji vodi prema crkvi ne treba ići. Tuda, naročito noću, prolazi samo ko mora, a retki su oni koji bi u sitne noćne sate bacili pogled na okno pendžera neke drevne kuće. Ako bi to uradili u određenom momentu, pod sjajem julskog meseca ili u tišini lake kiše, mogli bi da vide obrise sećanja na jednu veliku ljubav.

Na tom mestu, daleke 1850. godine, beše položen prvi kamen u temelj kuće koja će u istoriji grada zauzimati posebno mesto. Sagrađena u balkanskom stilu, sa pretežnim uticajem, u ono vreme dominantne, turske arhitekture, ova zgrada ne beše oreol veličanstvenih linija i zaprepašćujućih dimenzija. Beše to jednospratna građevina sa ulazom iz pravca bogatog dvorišta, sa velikim divanhanom, u prizemnom delu imaše dve sobe, predsoblje i podrum, i još tri veće i jednu manju prostoriju na spratu. Fasadu krasiše dva erkera, na potporama u vidu konzola, iznad kojih se prostiraše krov neobičan zbog svoje talasaste strehe, kao i zbog dva odžaka, što u ono vreme beše svojevrsni simbol bogatstva i moći: samo su dobrostojeći ljudi, bili oni hrišćani, Turci ili Cincari, mogli da priušte tako nešto.

Baš u toj kući, u dvorištu u kom cvetaše rane višnje i gde je bašta sa krupnim begonijama bila oivičena gustom, biljnom ogradom, živeše porodica Dimitrijević. Antanasije Dimitrijević, predsednik Prvostepenog suda u Leskovcu bio je čovek zamišljenog pogleda i dobrog ukusa u odevanju, a njegova supruga Dara, ozbiljna žena kestenjastih očiju i skladno zalizane kose, beše učiteljica nemirnih leskovačkih đaka. Sin ovo dvoje zaposlenih i užurbanih ljudi, Bora, za života često oslovljavan sa Piksla, rođen je jednog ratnog dana 1915. godine. Čudan pedigre će uticati na njegov karakter, od oca će naslediti promenljivu narav, a od majke radoznalost, koja mu neće davati mira. Beše veliki avanturista po prirodi. Nakon završene osnovne škole i gimnazije u rodnom gradu, otišao je na dalje usavršavanje i studije agronomije u Beogradu. Pa ipak, njegova najveća ljubav je bilo pozorište, zbog čega je počeo da glumi, a kasnije i da režira, da bi vrhunac u dramskom angažmanu doživeo pred kraj života, kada je postao upravnik Akademskog pozorišta. U profesionalnom usponu i radu, Bori je velika podrška bila njegova nesuđena supruga. Godinama kasnije, njeno ime će biti zagubljeno, ali uspomena na nju će uskrsavati nenadano i sablasno. Pred vratima braka i zajedničkog života, mladi par je sa ushićenjem čekao buduće dane. Međutim, oni ne behu obojeni svetlim nijansama.

Vihor Drugog svetskog rata odnese brojne živote na svim međama ovoga sveta. Ginulo se u zemljama u kojima se sunce rađa, preko velikih voda zapada, a najviše u onim malim i za sudbinu sveta nevažnim mestima. To će ludilo odneti i život Bore Dimitrijevića Piksle. Biće streljan 27. juna 1942. godine, na Niškoj tvrđavi, od strane pripadnika nacističke tajne policije, poznatije pod nazivom Gestapo. Rafalna paljba streljačkog voda će probušiti jedno srce i jedan san. U godinama nakon Velikog rata, kuća je korišćena za potrebe leskovačkog muzeja, a u njoj se i danas nalazi stalna postavka. Upravo je od zaposlenih Narodnog muzeja u Leskovcu potekla priča o duhu koji tumara ustajalim odajama kuće, kroz sobe koje se osećaju na melmu i stvari koje ne mogu biti provetrene. O ženi duge, crne kose, sa bisernom dijademom na glavi, u elegantnoj beloj haljini, koja i dalje čeka dan svog venčanja. Kažu, liči na devojku sa prašnjave slike. Na devojku koja je kraj svojih dana dočekala u zaveštanju na večitu ljubav i uspomeni na stare i kratke osećaje, nasilno prekinute u trenutku neke daleke ludosti. Na vreme zarobljeno i od mnogih zaboravljeno, u nadi da će oživeti u zagrobnom životu, nekog suđenog momenta, koji tek treba da se desi.

Zato,  popucalim i vlažnim trotoarima ove uličice treba proći tiho. Ne dele svi istu tugu.

Aleksandar Stojanović

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*