Pijačni dan

LESKOVAC

Dva sredovečna gospodina popiše i po treću ljutu. Svakim novim gutljajem postaju sve rasejaniji, sve više obraćajući pažnju na neke druge pojave u ovom svetu, a sve manje na to ko igra sledeći. Šah je u hladnim danima glavna preokupacija među trgovcima na leskovačkoj pijaci. A onda, kada su već bili odveć pijani da razmišljaju o svom, a da predviđaju protivnički potez, onda sedoše na dve malene drvene stolice iza tezge sa turšijom, i nastaviše sa svojom borbom: ovog puta su se takmičili u omiljenoj disciplini u Srba kada isparenja domaće dušmanke dođu do onoga što služi za sećanje i zaborav.

Njihove supruge, punačke žene, likom starije nego godinama, negodovale bi kada bi ih videle takve: „Umesto da dođe da mi pomogne, bistri politiku.“ One bi umesto svojih pripitih i „važnim“ stvarima zauzetih muževa dočekivale mušterije; kakve sređene gospođe koje sa osećajem hirurga opipavaju zrele smokve; prosede i uvek užurbane gospodine obavijene dimom iz muštikle, ili možda pospanu decu koja su na putu ka kakvoj krojačkoj ili kazandžijskoj radnji, u kojima su bili šegrti, često svraćala da sebi kupe koju jabuku ili možda šećerlemu. Ushićenje zavlada kada slučajno tuda prođe neki rođak iz pradedovskih dana, možda revnosni kumašin koji čuva uspomenu, ili možda neka lukava strina, koja nepogrešivo primećuje da je baš njen brat od ujaka imao takav mladež iznad usne. Šanse za takvu procenu su veće ako je rešena da kupi pletene čarape ili maramu ispod cene. Tuda ponekad prolaze i gradski odbornici, više statusom nego inteletkom moćni ljudi, podbočeni, sa raskopčanim mantilima i surim šeširima na proćelavim glavama. Gracioznim pokretima stokilaša, ove stomaklije bi otpozdravljale vernim glasačima, onim koji su samo nekoliko trenutaka pre toga, iste te političare oslovljavali kojekakvim egzotičnim imenima.

Metež bi prekinuo taj „hod srama“, kada bi se iz udaljenog kraja pijace, čula vika i jurnjava. Opet je nekome pobegao bik. Moćna zver, gnevna na sve manje bitne stvorove sveta, uplašena i hitra, terala bi pred svojim rogovima dželate svoga roda. Na kraju tog pohoda, bio bi pobeđen, premoren i znojav, tužan i ranjiv, sa ugašenom nadom u očima, da će još jednom videti brda u svitanju prolećne zore. U maloj, neuglednoj kafanici pored te gungule, pregojeni i u bradu urasli lovac bi pričao kako je u zabačenim šumama Kukavice svojevremeno lovio divlje bikove, veće i strašnije od onog koji je među ovim mekanim trgovcima i seljacima napravio pometnju. To bi bespogovorno slušali njegovi drugovi, nalivajući se kuvanim vinom, tek ponekad razmenjivajući skrivene poglede čuđenja i podsmeha, bez smelosti da sanjaru ukažu da to priča za svaku životinju koju vidi kroz dimom i uspomenama zamagljen prozor četvrtaste kafanice. Tek u retkim trenucima tišine, do uha slučajnog prolaznika bi doprla stidljiva melodija harmonike i magičnog dodira bezimenog, ostarelog Ciganina, koji uvek sedi na istom mestu, u zavetrini tezge sa orasima, dajući drugačiji ritam jedva smislenim danima, obogaljen i čergama zatrpan. Kako bi dan bio bliži dubokoj tami zimskih noći, ljudi bi postajali sve užurbaniji, davajući tikve i domaći sir i ispod cene. Vreme je da se ide kući. Slamom posuta drvena kola bi očistili od nežnog, januarskog snega, nazobljene i nestrpljive konje bi sprovodili kroz reku ljudi, i kretali u zavejane daljine, sa nemom najavom susreta neke naredne nedelje, kad sneg okopni ili glad primora. I tako, dok se može.

„Leskovac je zelenom obrasla udobna varoš u kojoj vlada neobična živost, naročito pazarnim danom, kada je čaršija ispunjena volovskim zapregama i ljudima koji dolaze na pazar i kada se masa koju glavna ulica ne može da primi preliva u sporedne ulice. Ova varoš je glavno skladište za dardansku konoplju, koja važi za najbolju na jugoistoku Poluostrva i delimično se prerađuje za lokalne potrebe, a delimično se izvozi za Beograd.“- ovo su reči koje je imao na umu, a kasnije i zapisao austrijski diplomata Han, koji je kroz naš grad prolazio krajem 19.veka.

Od onda, pa do današnjeg dana, promenilo se dosta toga, Leskovac se transformisao iz trgovačkog u industrijski grad, doživeo je sunovrat nakon Drugog svetskog rata, da bi danas bio tu gde jeste. Neko bi primetio da je od „malog Mančestera“, Leskovac došao do „malog Vegasa“, s obzirom na, čini se, disproporcionalan broj kafića i kladionica samoj veličini grada. Pa ipak, koliko god se naše doba razlikovalo od Hanovog, jedna stvar je ista, konstanta koja je pobedila vreme: i dalje su gradske arterije najživlje pijačnim danom, odnosno subotom. Vrhunac po mnogo čemu, pa i po broju i vrsti pijaca, Leskovac je doživeo u međuratnom periodu. Tako naši istoričari beleže da su krajem dvadesetih godina dvadesetog veka, postojale četiri opšte pijace- na glavnom trgu, kod Vlajčićeve fabrike, kod bolnice i kod stanice. Pored ovih mesta za trgovinu, namenjenih prometu svega i svačega, postojale su i specijalizovane pijace, na kojima se trgovalo određenom robom: Žitna (na Masarikovom trgu), Drvna (kod Vatrogasnog doma), Marvena, koja se nalazila na mestu današnje Zelene pijace, te Kudeljna pijaca, kod pošte. U ondašnjem Leskovcu se sve radilo planski, te ne čudi da su organizovane škole i udruženja namenjena edukaciji trgovaca.Jun i septembar su bili rezervisani sa velike vašare, svetkovine na kojima se iznosilo najbolje što leskovačko polje i gradska industrija nude. Mesta za trgovinu u samom gradu osim pijaca bile su, i ostale, male radnje, zanatske i trgovačke: obućari, krojači, šeširdžije, terzije, kazandžije, kovači, mesari, pekari, poslastičari- svi oni su predstavljali jedan deo slagalice ondašnje varoši.

U godinama nakon izgradnje železnice 1886., transport robe i sirovina ovim putem značajno determiniše budući razvoj grada. Tako je 1928. godine dnevni promet putnika bio 437, iz Leskovca u druge krajeve je otpremljano 12 vagona sa 114 tona robe, dok je u grad pristizalo 17 vagona sa 167 tona najrazličitijih proizvoda. Vremenom, oni koji su pokazali veće umeće i znanje u trgovini, formirali su poseban sloj trgovaca-grosista. Oni su se specijalizovali za trgovinu određenom robom, u čemu su bili nenadmašni. Trgovali su kudeljom, užarijom, žitom, živom stokom, vinom i drugim, za leskovački kraj karakterističnim i manje karakterističnim proizvodima.

Dah prošlih vremena se i dalje najbolje oseća pijačnim danom. Automobili i kamioni su zamenili drvena kola i raščupane grive garavih konja, društvene mreže druženje, telefoni muzikante, pa ipak, dokaz da leskovački kraj i dalje živi, najbolje se oseća u subotnjem jutru. U histeriji vozača i hodu pešaka može se, ponekad, primetiti senka sećanja na davne dane kada Leskovac još beše mlad.

Aleksandar Stojanović

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*