Performans kojim se širi svest o mobingu

LESKOVAC


Pokušavajući da zagrebe ispod površine pojave koja je u liberalizovanom srpskom društvu već poprimila razmere epidemije i izvuče je na svtlost dana, ako već ne može da joj se suprotstavi i suzbije je, članice Udruženja za radna prava žena „ROZA“ iz Zrenjanina priredile su zainteresovanima u Leskovcu performans sačinjen od istinitih priča koje su doživele različite stepene maltretiranja na poslu. Za mesto događanja performansa izabran je „Marfi pab“, kome klijentela tokom događanja nije manjkala, ali ona, na žalost, nije pripadala publici koja je performans i pratila. Publiku je, osim novinara Nove Naše reči, koji se temom mobinga bave već duže vreme, činilo par aktvista leskovačkih organizacija i pokreta žena. Predstavnika političkih stranaka i partija pozicije i opozicije nije bilo, iako je poznato da one imaju svoje posebne organe, tela i odbore, koji se bave pitanjima rodne ravnopravnosti, posebno žena kao osetljivijeg dela društva.
S obzirom da Udruženje „ROZA“ sa performansom na temu mobinga, mobera i mobiranja obilazi gradove Srbije, iskoristili smo priliku da o specifičnim iskustvima razgovaramo sa Milicom Luksor, frontmenom ove grupe koja realizuje akciju pod imenom „Zajedno do dostojanstvenog rada.
NNR: – O čemu danas govorite u Leskovcu?
Luksor: – Danas ja sa svojim drugaricama izvodim performans koji se zove „Zajedno do dostojanstvenog rada“, a koji je napravljen od priča žena koje smo udosadašnjem radu prikupili, i iz naše publikacije „Žene govore“, koja je izdata pre dve godine. To su priče žena radnica o različitim vrstama nasilja, eksploatacije, mobinga, diskriminacije na radnom mestu, sve one su sa nama podelile svoje priče. Mi čuvamo njihovu tajnu, ali je bitno da te priče izađu u javnost, i zbog toga je ovaj performans danas u Leskovcu.
NNR: – Nedavno smo radili jedan medijski projekat koji se tiče mobinga, i tada smo saznali da je broj mobingovanih žena mnogo veći od broja muškaraca na kojima su primenjeni ti posebni oblici nasilja. Stekli smo utisak da mnogi ne znaju svoja zakonska prava, ili da nemaju ni podršku ni uslove da se upuste sudke procese.
Luksor: – Ne samo da se ne usuđuju da krenu u sudske procese, koji ponekad traju jako dugo, nekad i osama, poznat nam je slučaj da se žena jedanaest godina sudila, nego je problem i u tome što žene trpe pritisak i u okviru svojih porodica, ili u svom okruženju, pa zbog toga ćute. Jer, mnogimporodicama je prihod koji donose žene veoma bitan, neke porodice i bukvalno zavise od žena jer su one jedine zaposlene. Veliki problem su samohrane majke, koje se uopšte ne usuđuju da pričaju o tome šta im se događa na radnom mestu, već ćute i trpe.
Problem nepoznavanja – kome se obratiti i kako, – mi rešavamo tako što izdajemo publikacije, delimo flajere, pokušavamo da se ženama što više obraćamo na jednostavan način, da bi shvatile da postoji način da se izbore za svoja prava. Imamo i pravnu savetnicu, koja ne radi za naše udruženje, koje je, na žalost, malo i nema dovoljno sredstava kojima bi moglo da ženama obezbedi besplatnu pravnu pomoć, već je to savetnica drugom udruženju koje daje besplatne pravne savete. Trudimo se da žene povezujemo sa njom, da bi ih oa uputila i pomogla im.
Ceo ovaj performans je naša želja da sve žene, koje su na bilo koji način pogođene, shvate da nisu same. Jedna žena ne može ništa da uradi, moramo joj dati podršku. Vrlo je malo udruženja koja se bave podrškom žena koje su radnice, i mi želimo da znaju da postoji jedno takvo udruženje kaošto je „ROZA“, i da nam se uvek mogu obratiti.
NNR: – Kakva su vaša iskustva u Srbiji, s obzirom na to da su političarima puna usta rodne ravnopravnosti. ali, kad se malo zagrebe ispod površine, vidi se da se malo toga ostvaruje u praksi. Koliko su državni organi zaista spremni da pomognu ženama koje trpe nasilje uopšte, pa i ovakvo, radno nasilje?
Luksor: – Vrlo retko su spremni da pomognu. Ustvari, naši zakoni, bez obzira što nisu savršeni, imaju neka dobra rešenja. Međutim, i tako dobra rešenja poslodavci svakodnevno krše, a država se ne trudi da stane iza tih žena da ih ojača na bilo koji način – bilo edukacijama, bilo pritiscima na poslodavce da ne rade nešto što će ugroziti ženu na radnom mestu. Veoma je teško ubediti ugroženu ženu da uopšte krene u neki postupak, a onda, kad naiđe na silne prerpeke koje je na tom putu čekaju, recimo da sudski postupci traju koliko traju, da mogu trpeti pritiske okoline, da mogu biti preraspoređivane na druga radna mesta, uglavnom gora odonih koje već imaju, jer su se pobunile, a poslodavac će reći da mu takve ne trebaju u kolektivu… Dakle, ceo sistem počiva na tome da žene ćute, institucije ništa ne rade, država ne reaguje, i poslodavci takvo stanje koriste.
NNR: – S druge strane, u javnosti počinje das e govori o političarima koji jasno primenjuju seksualno uznemiravanje, nasilje, koje može da se svrsta u vrstu mobinga nad zaposlenim ženama, i to postaje gotovo preduslov da neka žena uopšte dobije posao.
Luksor: – Mi znamo za nekoliko takvih slučajeva, ali – te žene koje su preživele seksualno nasilje su još više ubijene, došle su do dna, i jako je teško naterati ih,ili motivisati, da to ispričaju. Žena koja je trpela neku vrstu diskriminacije, uzmimo za primer ono što se obično događa Romkinjama, nju će te možda i ubediti da se žali. Ali, žena, koja je pretrpela seksualno nasilje, ne želi da se o tome priča. Na žalost, ona to doživljava kao svoju ličnu sramotu, ne shvata da je to sramota onoga koji je prisilio na to… Takvo stanje moramo da promenimo, i to je nešto na čemu moramo da radimo svi. Da počnemo od svojih prijateljica, poznanica, od svojih ukućana, da uključimo taj prvi krug koji bi pomogao ženama da javno progovore.
N. M. – Lj. S.

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*