Osmeh i druženje važniji od medalja

Sportski klub „Arena“ okuplja i omogućava da se sportom bave osobe sa mentalnim hendikepom. Zoran Stanković, predsednik kluba“, kaže da klub postoji već 20 godina.

„Uposlenik sam Specijalne škole „11. oktobar“, gde radim sa takvom decom. To je bio način da decu, ali i odrasle, izvedemo iz kuća i da radimo sa njima u raznim sportovima kao što su atletika, plivanje, stoni tenis, basket, košarka, fudbal, odbojka i boćanje. U Srbiji trenutno postoji 12 ovakvih klubova, a još dva su u procesu formiranja. Između nas organizujemo takmičenja koja se zovu Specijalne olimpijade. Imamo Olimpijade za profesionalne sportiste, zatim za osobe sa invaliditetom, a Specijalne olimpijade obuhvataju osobe sa lakom, težom i umerenom retardacijom (Daunov sindrom, mongoloidnost i slično). Ta deca motorički mogu da ispune osnovne norme koje su bitne za određeni sport, kako za pojedinačni, tako i za kolektivni.“

Stanković kaže da se pre tri godine rodila ideja i da se inkluzivno, s obzirom da se ovakva deca polako uključuju i u redovnu populaciju, bave sportom i sa ostalom decom.

„Pravila Specijalne olimpijade i normativi koji se traže od klubova omogućuju inkluzivnu priču u kolektivnim sportovima. Mi imamo zajedničke klubove u basketu, malom ženskom fudbalu, velikom fudbalu, boćanju, koji je novi sport i imamo već dva terena koje možemo da postavimo i da ga svi koriste. Pravila su takva da u svakom ekipnom sportu uvek na terenu mora da bude barem trećina dece iz „Arene“. Uz to, postoji i rodna inkluzija, jer je u ekipnim sportovima moguće i da ekipe budu mešovitog, odnosno muško-ženskog sastava. Pritom, postoji i tzv. „divizioniranje“, gde se gleda da se ovih 12 klubova podeli u grupe koje su otprilike istog kvaliteta, da se ne terenu ne oseti neka razlika u motoričkim i fizičkim sposobnostima. Pritom jedno dete može da se takmiči najviše u dva sporta, jednom individualnom i jednom ekipnom.“

Postignuta socijalizacija na terenu, ali i pristup roditelja, povezuje decu, dodaje Stanković.

„Nema barijera na terenu, sport ih povezuje. Kada obučete dete u dres, trenerku, neprimetne su razlike. Svi izgaraju na terenu, osmeh je prisutan, a da ne govorimo kakva je radost kada se osvoji medalja. Problem donekle nastaje kada krećemo na takmičenja, a njih organizujemo tako što jedan klub organizuje takmičenje u jednom sportu, drugi u drugom, itd. Masa dece mora da ima pratioca, tu nam pomažu roditelji, Dnevni boravak „Duga“, hranitelji, lični pratioci… Nama uvek treba veliki autobus, a mi uvek iskoristimo i da obiđemo nešto u tom gradu, imamo zajednički ručak… Najveći benefit svega je svakako to druženje koje se nastavlja i posle takmičenja, socijalizacija, razbijanje predrasuda i tabua…“

Stanković kaže da imaju pomoć i drugih sportskih klubova i udruženja u gradu.

„Omogućuju nam termine za treninge, recimo fudbalski klub nam pomaže oko treninga na veštačkoj travi, treneri su tu da pomognu, pokažu… Deca koja nemaju mentalne hendikepe nakon prvog iskustva uvek žele da šire ovu priču, kažu da njihov neki drug, prijatelj hoće da se priključi, da ide na takmičenje… Njima to postaje jedno lepo druženje, iskustvo, rado pomažu u svim segmentima…“

Da bi neko mogao da radi kao trener u SK „Arena“ ipak mora da ima i određene kvalifikacije vezane za defektologiju. Svoj doprinos daje i operativni trener Tanja Cvetković, koja je, u stvari, trener u Gimnastičkom klubu „Dubočica“.

„U procesu sam završavanja fakulteta DIF-a za operatvinog trenera, radim i kao sudija u gimnastici. Saradnja naša dva kluba je u početku nastala tako da smo mi vodili neke devojčice, uzrasta viših razreda osnovne škole, iz gimnastičkog kluba sa devojčicama iz „Arene“ kako bi zajednički nastupale u fudbalu, odbojci, košarci… Nikavih predrasuda nije bilo od prvog trenutka kada smo predložili gimnastičarkama da otpočnemo ovakvu saradnju. Bez razmišljanja su prihvatile, čak im je bilo i interesantno. One ionako vole sve sportove, a sada im je bilo i drago da mogu toj deci da na bilo koji način pomognu. One nisu tu uz njih samo na terenu tokom utakmice, nego im pomognu u hotelu, prošetaju s njima, uveče se ne odvajaju u diskoteci… Bukvalno deca sa posebnim potrebama ni u jednom trenutku ne osećaju da se razlikuju od dece iz normalnih škola. Vraćamo se sa takmičenja sa medaljama, što nam nije cilj, ali je lepa stvar, izaziva dodatne osmehe i sreću. Čim se vatimo u Leskovac, odmah ide pitanje treneru, kad je novo takmičenje, kada je trening…“

Zoran Stanković kaže da klubu rado pomažu i neka udruženja.

„Pre dve godine smo imali jedno takmičenje, kada nam je u goste došlo 20-ak bajkera. Doneli su silne poklončiće, tražili da im se sva deca potpišu na majicu koja i dan danas stoji u njihovom udruženju. Pritom, svako je uzeo po jedno dete i provozali ih revijalno…“

Sportski klub „Arena“ za finansiranje dobija sredstva iz budžeta grada preko projektnog finansiranja.

„To mnogo znači za funkcionisanje kluba, ali nije dovoljno. Taj novac u najvećoj meri koristimo za odlazak na takmičenja. Potrebno je nabaviti i sportsku opremu, rekvizite… Tu pozivamo sve ljude, udruženja, organizacije koji su u stanju da nam pomognu.“

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*