LESKOVAC
Jer, ovo je jedina od tri otrovne vrste u Srbiji koja se može naći u našim krajevima
Od početka ove godine inferktivnom odeljenju leskovačke Opšte bolnice javila su se tri pacijenta sa ujedima zmija, od toga se u jednom slučaju radilo o zmiji otvornici. Budući da je njihova „sezona“ tek počela, očekuje se da će biti novih slučajeva. U toku prošle godine 16 ljudi sa ujedima zmija javilo se bolnici, od toga se u četiri slučaja radilo o ujedima otrovnica.
Građani znaju gde treba da se jave ukoliko ih ujede zmija, tako da u ambulante i ne dolaze, već se obraćaju lekarima Službe za infektivne bolesti pri Opštoj bolnici, kaže načelnica Službe za zdravstvenu zaštitu odraslih u Domu zdravlja dr Suzana Mitić. Upravo iz ovog razloga u Domu zdravlja ne beleže dužni niz godina ni jedan slučaj da je pacijet u ambulanti zatražio pomoć i primio serum protiv zmijskog otrova.
Inače, svaka ambulanta na području koje pokriva Dom zdravlja u Leskovcu snabdevena je serumom protiv zmijskog ujeda, naročito se vodi računa da seruma uvek ima u planinskim predelima gde je opasnost od ujeda zmija veća. Rok trajanja seruma koji su sada na raspolaganju ambulantama kraj maja, a onda se vrši nova nabavka, objašnjava ona.
U SRBIJI SAMO TRI OTROVNICE
Da Srbija nije raj za ove gmizavce govori podatak da kod nas živi samo 10 vrsta zmija, i to sedam bezopasnih iz porodice smukova i tri otrovnice iz porodice ljutica – poskok, šarka i šargan.
Na terotoriji cele Srbije broj ujeda zmija otrovnica na godišnjem nivou vrlo je mali. Zmija ujede čoveka samo ako ih neko slučajno nagazi u gustoj travi ili zavuče ruku ispod kamena gde spavaju, ako ih neko uznemiri pored legla ili prodrma granu na kojoj leže. Zmije, dakle, napadaju čoveka samo iz straha.
Više podataka o zmijama, o tome kako ih izbeći i šta preduzeti ukoko dođe do ujeda pronašli smo u jednom od prošlogodišnjih brojeva Politikinog zabavnika.
Najrasprostranjenija i najopasnija zmija u Srbiji je poskok. Može se sresti bilo gde jer živi i na većim nadmorskim visinama, ali i u ravnicama, klisurama, kanjonima, šumama i livadama. Dugačak je 50 i 70 santimetara, a po neki primerci dostižu i jedan metar.
Boja poskoka često zavisi od podneblja u kome živi, ali ono po čemu se razlikuje od svih ostalih vsrta zmija u Srbiji jeste jasno vidljiv rog na vrhu glave. Otrov poskoka je ubojit, unišava krvne pločice, što može da izazove unutrašnje krvarenje, tako da, ukoliko se blagovremeno ne pruži lekarska pomoć, često dolazi do smrtnog ishoda, pogotovu kod dece i starijih osoba. Ali, ono što je bitno znati, je da poskok nije nasilan i nikada ne napada prvi, već najpre šištanjem stavi do znanja da je uznemiren. Dakle, čoveka napada samo u samoodbrani. Zato je pokušaj da se ubije poskok vrlo opasan za čoveka.
Šarke na prvi pogled prilično podsećaju na poskoke – prosečna dužina im je ista, slične su boje, ali mogu biti i potpuno crne. Šarkama odgovaraju hladna i vlažna staništa u blizini močvara ili hrastovih šuma, a u Srbiji je njihovo prisustvo nije zabeleženo u južnim delovima Srbije. Otrov šarke je ubojitiji od poskokovog, kažu stručnjaci, ali je ova zmija ipak manje opasna po čoveka, jer količina otvora koju ubrizga u krvotok nije dovoljna da usmrti ljudsko biće.
Susret sa šarganom je još manje verovatan, jer je njegovo prisustvo zabeleženo samo na Šar planini i Prokletijama. To je najmanja ljutica u Evropi, 30 i 50 santimetara, i on ima tamnu cicak šaru duž tela, a boja mu je siva ili smeđa. Prepoznatiljiv je po debeljuškastoj građi i uskoj ovalnoj glavi čiji vrh krase tri krljušti. Može da ujede u samoodbrani, ali je njegov otvor veoma slab, kao ubod pčele ili ose, ali može kod čoveka da izazove jaku alergijsku reakciju.
Praktično, jedina vrsta zmije koje se u našim krajevima treba čuvati je – poskok.
ŠTA PREDUZETI U SLUČAJU UJEDA
Prenosimo neke preporuke vezane za prvu pomoć iz časopisa nemanjenih zdravlju.
U najvećem broju slučajeva zmija ujede za nogu ili ruku, ali ako se nekako dočepa vrata ili glave to može biti veoma opasno jer je odatle mnogo kraći put do životno važnih organa. U tom slučaju javlja se znojenje, malaksalost, ubrzano disanje, dijareja, povraćanje i gubitak svesti. Orov je najbolje iscediti prstima do pojave sukrvcie, ili ukoliko je žrtva daleko od naseljenog mesta potrebno je pažljivo podvezati ruku ili nogu. To se radi tako što se široko parče tkanine veže iznad mesta ujeda, a podvez se povremeno popušta kako zaustavljanje krvotoka ne bi izazvalo dodatne poteškoće. Ugrizena osoba treba da miruje da bi se smanjio broj otkucaja srca i usporila razmena materija. Sečenjem ili paljenjem rane samo će se pospešiti krvarenje, ali je preporučljivo ranu oprati toplom vodom koja uništava otrov. Ono što se nikako ne prepopručuje to je isisavanje rane ustima, jer i najmanja ranica u ustima i u usnoj duplji kao i kvaran zub, dovoljni su da se otruje i onaj ko pokušava da pomogne. Kod ujeda zmije na ranu treba staviti jak rastvor hipermangana i, ako ima mogućnosti za to, da se svuda oko rane ubrizga jednorpocentni rastvor hidrogena. Zatim, unesrećenog treba što pre preneti do najbliže medicinske ustanove, gde će primiti serum protiv zmijskog ujeda.
Međutim, čak ni ugriz zmije otvornice ne mora da znači da je u krv čoveka ubrizag ubojiti otrov. Postoji takozvani suvi ujed, kada zmija svojim oštrim zubima stavi do znanja da joj ne prija prisustvo čoveka. Opasan ujed može se prepoznati po razmaku između dve ubodne ranice, ako i po drugim znacima koji se javljaju ubrzo nakon napada: krvarenje, otečenost, crvenilo, bol i utrnutost.
Vrlo je važno da u ovakvim slučajevima ne treba paničiti jer ima dovoljjno vremena (i više sati) da se stigne do lekara.
Pripremila
Sonja Petrović
Leave a Reply