OD IZRADE FIGURICA MOŽE PRISTOJNO DA SE ŽIVI

LESKOVAC

Božidar Gašević u porodičnoj radionici 16 godina bavi se proizvonjom suvenira i ukrasa

–       Na ideju da se bave ovim poslom došlu su sami, i pokazalo se da nisu pogrešili. Proizvode suvenire za Turističku organizaciju Leskoca, ali najbolju zaradu ostvaruju na vašarima širom Srbije

Božidar Gašević zanatsku radnju, koja se bavi proizvodnjom suvenira i ukrasa od gipsa i gline, nije nasledio od oca i predaka, kako je to čest slučaj kada je o zanatima reč. Za njegovu proizvodnju smo čuli i njegove suvenire videli u Turističkoj organizaciji Leskovca, sa kojom Božidar godinama uspešno sarađuje. Posetili smo porodicu Gašević, kako bi videli šta to oni rade i koliko uspešno.

Zanatska radnja se sada zove „Megi dekor“, a pre toga bila je SZR „Bin“.

-Dok sam studirao građevinu, počeo sam da prodajem gipsane figurice. Tada sam se zabavljao sa mojoj suprugom Snežanom, i zaključili smo da sami možemo to da radimo. Počeli smo sa proizvodnjom 1999-2000. godine. Robu smo počeli da dajemo „LE šopu“ i „Stefaneliju“ i prodaja je išla dobro. Kada smo počeli da radimo na veliko, propali smo, to je bilo pre pet godina. Naplata je  išla teško, problem je bio sa jako niskom cenom. Mnogo se radilo, a malo zarađivalo. To je sledeća priča – prvo uzmu malu količinu robe i plate odmah, a onda sve veću količinu, da bi prestali da plaćaju. A mi ostajemo bez repromaterijala za dalju proizvodnju, seća se teških vremena Božidar.


Figure koje porodica Gašević izrađuje u svojoj radionici prave se od gline i gipsa. Proizvodnja je isključivo manuelna, mašina nema. Jedino nam pomažu kalupi, objašnjava Gašević, predmeti se najpre iskalupiraju, nalivaju, suše u kalupu, onda se figurica obradi, ispeče i na kraju farba. Tako je kada se radi sa glinom. Sa gipsom figura se izliva i suši, što je brže i jefitnije.

-Tražimo jefitniji materijal. Glina se nabavlja iz kopa između Valjeva i Čačka, jedan šleper od 5 tona staje 1.500 evra. Ali, mi nemamo gde da skadištimo toliku količinu gline, a to bi bilo dovoljno da se godinama radi.  Zbog toga glinu nabaljamo iz Niša, ranije sam je uzimao za 80, a sada traže 160 evra, našao sam i za 100 evra, ali kada bi nabavljao na veliko, to bi joštalo samo 40 evra, što je velika ušteda. Tako bi se na 25 tona uštedelo hiljadu i nešto evra, objašnjava svoju računicu Gašević.

On kaže da od aparata poseduje sve što je potrebno za proizvodnju, ali da postoje mašine koje bi olakšale posao, kao što je presa, dok bi točak želeo da nabavi  kako bi probali da urade nešto originalnije i lepše. Kaže da je sadašnja proizvodnja isključivo komercijalna, odnosno rade ono što se najbolje prodaje, dok figure u koje se uloži više mašte i truda uglavnom slabo idu.

Naveći problem sa kojim se suočavaju je nedovoljno proizvodnog prostora.

-Planiramo da iznad sadašnje radionice sagradimo još jedan sprat. A onda možemo da razmišljamo o tome da nekoga zaposlimo, bar jednog čoveka, koji bi radio samo odlivke. Ali, potrebno je da najpre napravim računicu, koliko bi to odlivaka dnevno trebalo da se uradi, odnosno da na osnovu onoga koliko ja mogu da uradim napravim  normu. Naravno, cilj je da radnik zaradi za svoju platu, ali da ostane i meni, iskren je Božidar.

NABOLJE SE ZARAĐUJE NA VAŠARIMA

Za Turističku organizaciju porodica Gašević izrađuje magnete, ukrasne premete od gline, peglice, testije, opančiće, gedže, paprike, kuvare, roštiljka, sve što je obeležje Srbije i Leskovca. Od svega se ipak najbolje prodaju magneti.

Međutim ono što im omogućava da zarade za život su vašari. Božidar kaže da je obišao sve vašare po Srbiji, jedini nije bio u lozničkom kraju. Tokom leta najbolje ide prodaja u vlaškom kraju, kada dođu gastabajteri.

-Bolje se prodaju krupnije stvari, oni ne pitaju za cenu. Najbolje je kada šetaju dve tri porodice, i onda se bukvalno tamkiče ko će više da kupi, cena se ne gleda. Tokom cele godine dobro se zarađuje u užičkom i čačanskom kraju. Kod nas je najgore, ali mislim da je u Nišu isto, ili još gore. U Nišu sam ispred Konja bio 10 dana, i prodaja je bila očajna. Na našoj Roštiljijadi prodaja nije loša, ali je mesto dosta skupo. Za tri kvadratna metra, koliko je potrebno da bi me neko video, potrebno je izdvojiti 30.000 dinara. Ja imam prednost jer sa Turiostičkom organizacijom vršim kompenzaciju, pa meni to manje ispadne. Ali, čim dolaze ljudi sa strane koji prodaju, znači da im se ipak isplati, zakljujuče Božidar.

Božidar priča o svojim iskustvima sa mnogobrojnih vašara. Kaže da se na ulici, od drugih proizvođača i prodavaca, dosta toga nauči. Razmene se iskustva, a steknu se i poznastva, tako da se kasnije međusobno pomažu, obezbeđuju jedni drugima smeštaj i slično.

-Kupcima je bitno da je artikal što veći. Imamo i skuplju robu, do 3.000 dinara, ali se to prodaje slabije. Koliko rada utrošim, toliko i naplatim figuru. Kupci se čude kako veliki artikal može da košta 100 dinara, koliko i mnogo manji. Radi se o tome da u izradu sitnih artikala uložim mnogo više truda, dok se veliki lakše rade. Ali, i ja sam počeo da se prilagođavam tržištu i učim od svojih kolega, pa šta prodam, prodam, kaže kroz šalu Božidar.

Iako obilazi sve poznate manifestacije i vašare, kaže da u Guču do sada nije išao, i da nema nameru, jer tamo „dominiraju kafane“. Kaže da su i oni koji su ranijih godina išli sada odustali. Božidar kaže da u Srbiji ima mnogo manifestacija za koje se i ne zna, i navodi primer Kladova, gde svake godine ide. Tri metra kvadratna tamo košta samo 1.500 dinara, a prodaja je dobra, kaže on. Negde se prođe gore, negde bolje, ali sve u svemu vašari su ti koju omogućavaju opstanak.

Supruga Snežana, pak, ne voli da posećuje vašare, kaže da je sa ljudima teško raditi i da je njoj bolje u radionici.

LESKOVAČKU ULICU ZAMENIO BEOGRADSKIM VAŠAROM

O leskovačkom novogodišnjem vašaru, odnoslo uličnoj prodaji ispred robne kuće, nema lepih reči. Od prošle godine ne učestvuje na njemu, a objašnjava nam i zašto.

-Sve je jako loše organizovano, za šta odgovornost snosi gradska uprava. Tezge, koje se postavljaju na osnovu satelitskog snimka, loše su raspoređene. Ljudi iz gradske uprave ne žele sa nama da sarađuju. Šalju nas od jednog do drugog i prebacuju odgovornost, od jedne do druge uprave i inspeckije. Imamo i jako puno problema sa Romima, koji prekoračuju zakupljeni prostor, a često znaju da budu i agresivni. Kada na to ukažemo nadležnim u gradskoj upravi, dobijamo odgovor da tamo važe pravila jačega. Mogu da rade šta hoće, i niko im ništa ne može. Pa zar ja da se bijem sa njima, rezigniran je Gašević.

Zbog toga je Božidar Gašević od prošle godine počeo da izlaže i prodaje na beogradskom novogodišnjem vašaru. Kaže da je dosta skuplje, za 14 dana, od 16. do 31, potrebno je izdvijiti 73.000 dinara za 12 kvadrata, ali da se ipak isplati.

-Ovde se radi na ulici i hladno je, na beogradskom sajmu sedim u košulji. Smešteni smo između hale 1 i 2 i veoma je lepo uređeno, kao u radnji.

Uoči Nove godine u radinici porodice Gašević proizvode se ukrasi i figure prikladne tom prazniku – novogodišnji ukrasi, Deda mrazovi, aranžmani, badanjaci sa lavandom. Veći Deda mraz košta 500 dinara, dok ga na veliko Kinezima prodaju za 350. U Leskovcu prodaju svoje proizvode za Božić, kažu da odlično ide, kao i za 8 mart.

U PORODIČNI POSAO UKLJUČENI SVI

Pitamo Božidara, koji ima dvoje dece, sina od dve, i ćerku od 12 godina, da li od ovog zanata može da se živi. Odgovara da može, da uspevaju da zarade dve dobre plate. Ali, njihove ambicije su veće. Žele da prošire proizvodnju, da sagrade novi prostor, da zaposle radnike… A za to je potrebna veća zarada.

U svakom slučaju Božidar Gašević i njegova porodica primer su kako se od preduzetništva i sopstvenog posla i ideje može dobro živeti. Božidar je jedno vreme radio u firmi „Tehno mašina“, koja je propala, a Snežana u privatnom sektoru. Kada su ostali bez posla nisu tražili posao u državnom sektoru, već su se okrenuli sebi.

U posao su uključeni svi članovi porodice, osim Božidara i Snežane, tu je i Božidarova majka, a sve više radi i ćerka, i to, kako Božidar u polušali kaže, „za dnevnicu“. A i kada su veći vašari ona se tokom leta, kada nema školskih obaveza,  priključi ocu  kako bi pomogla.

Sonja Petrović

1 Komentar

Objavi odgovor

Vaša adresa neće biti objavljena.


*