Od narednog broja nedeljnik ,Nova Naša reč” počinje sa objavljivanjem svedočenja o tome kako je opljačkano leskovačko zlato.
Tri su tragična događaja koji su zauvek ostali u sećanju Leskovčana. Prvi je bombardovanje grada 6. septembra 1944, godine. Drugi – masovna hapšenja i likvidacija građana od prvog dana ulaska partizana u Leskovac. I treći – bezdušna pljačka zlata i odvođenje na robiju onih kojima je zlato oduzeto uz pozivanje na Zakon o suzbijanju nedopuštene trgovine, nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže. I tako su se ta tri zla u veoma kratkom vremenskom periodu sručila na ovaj miran grad i njegove građane.
Radi podsećanja – Leskovac je u bombardovanju pretrpeo velika razaranja. Na hiljade poginulih najvećim delom zakopani su u masovnim grobnicama. O bombardovanju koje Leskovčani pamte kao ,,Englesko bombardovanje’’ gotovo pedeset godina se ćutalo, a onda se saznalo i zašto.
Prvo je o tom tragičnom događaju objavljena knjiga Kamenj na pamet, a zatim i studija istoričara Momčila Pavlovića i Veroljuba Trajkovića u kojoj je obelodanjeno da je Koča Popović od saveznika u više navrata radiogramima zahtevao kod saveznika da se Leskovac bombarduje i da je to najverovatnije i bio razlog što se u ,,lokalnoj ideološkoj istoriografiji’’ o tome decenijama ćutalo nadajući se, valjda, da će taj tragičan događaj – otići u zaborav!
Po ulasku partizana u Leskovac usledila su masovna hapšenja ,,narodnih neprijatelja’’, a zatim su ih po noći odvodili u Slavnik i tamo likvidirali. Moge su ubili nedaleko od Poljoprivredne škole.
A onda je usledila pljačka zlata!
Pozivajući se na Zakon o suzbijanju nedopuštene trgovine, nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže Ozna je hapsila one koji su imali zlatnike. Uzalud su bile njihove tvrdnje da su nevini, da se ne bave špekulacijom, da su zlatnike kupili godinama pre okupacije, da su žene tepeluke sa zlatnicima donele u miraz ili dobile kao venčane poklone – operativci Ozne su u pratnji stražara uzimali zlato i vlasnike zlata terali u zatvor. One koji su u istražnom zatvoru preživeli neviđene torture posle ,,pravednog’’ suđenja oterali su na višegodišnje robije i prinudni rad. Mnogi se sa robijanja nisu vratili – tokom robijanja su umrli i zakopani na zatvorskim grobljima.
Jedan od onih koji je u ovim nemilim događajima bio omraženi tužilac – dugo je posle tih događaja u Leskovcu nastavio da radi kao okružni javni tužilac. Ostalo je upamćeno da je i tada, kada nekome treba da se sudi, valjda po navici iz 1948, godine – znao da kaže: Smrt! Smrt! Smrt! Tom istom tužiocu stizala su pisma potomaka opljačkanih i nevino stradalih Leskovčana, a u jednom je pisalo:TI CRVENA GNjIDO! PLATIĆEŠ!…
Ako pitate šta je posle svega bilo sa operativcima Ozne i njihovim šefovima – uglavnom su otišli u Beograd. Tamo su dobili visoke položaje, visoke plate i stanove i – decenijama sa svojim porodicama kao ,,zaslužni drugovi za našu današnjicu’’ – živeli kao ,,sav normalan svet’’ sa nadom da će se ono što su radili s vremenom zaboraviti. Ima i sećanja da su na takozvanim Susretima Leskovčana u Beogradu bili uvek prisutni, veselili se i pričali ,,divne’’ uspomene iz Leskovca uz nezaobilazna sećanja na ,,dolazak prvog nemog filma u Leskovac’’ i Dragija Slavuja, izbegavajući naravno da kažu kako je i sam Dragi Slavuj bi žrtva Ozne i partizana. Samo nekoliko meseci po izlasku iz zatvora u KPD u Nišu- ovaj gigant kulturnog života Leskovca između dva svetska rata je vrlo brzo po dolasku iz zatvora od posledica robijanja umro!
Ovo što sada čitate su svedočenja o bezdušnoj pljački zlata i nevinim stradalnicima u tim nemilim događajima 1948. godine.
Dobrivoje Mitić, zvani Vučanac, iz Vlajkove ulice se češljarskim zanatom sa dvojom braćom bavio još od 1920. godine, a 1943. godine kupio je dućan na Niškoj ulici i otvorio sopstvenu češljarsku radnju. Prema kazivanju njegovog sina Živojina Mitića – ,,Dobrivoje je u svojoj češljarskoj radnji zapošljavao 12 radnika. I pre Drugog svetskog rata, a posebno posle smrti kralja Aleksandra, imućni građani koji su imali dinare kupovali su dukate. Tako je i moj otac, kaže Živojin, još pre rata, novcem koji je zaradio kao privatni zanatlija – kupio dukate i čuvao ih da bi njegova porodica imala od čega da živi za vreme i posle rata.
Kada su 1944. godine došli partizani moj otac Dobrivoje Mitić nastavio je da radi kao i pre rata jer je bila velika potražnja za češljevima. 1947. godine, kada je bilo ono progonstvo da se sakupi zlato – da svako ko ima zlato mora da ga preda – moj otac Dobrivoje češljar,koji je to zlato steko radom – nije ga predao naravno. Jer, po Zakonu zlato je trebalo da predaju špekulanti koji su trgovali zlatom, a Dobrivoje je izrađivao češljeve, i nije se bavio trgovinom zlata
Moj otac Dobrivoje Mitić Vučanac je i na Sudu dokazao da je zlatnike kupio još pre rata, da zlato nije preprodavao nego je samo zarađeni novac unovčavao u zlato i čuvao ga da bi naša porodica imala od čega da živi. Ali, krajem 1947. godine , negde oko zime, uhapsili su ga. Znam da mu je presuda izrečena 1948. a 1949. godine je umro u zatvoru u Nišu.
Novi broj Nove naše reči je u prodaji svakog petka. Nedeljnik je dostupan na prodajnim mestima širom Leskovca i okoline. Sve što treba da uradite je da svoj broj potražite od prodavca. Podržite naš rad, koji je ujedno i rad u vašem interesu! Čitajte nas!
Leave a Reply