Nikola P. Ilić : ČETNICI – ODMETNICI NA JUGU SRBIJE 1945 – 1953 (4)

LESKOVAC

Posle povlačenja sa juga Srbije u Sandžak i Bosnu, kod četnika je sve više rasla nostalgija za zavičajem i želja za povratkom. Kapetan Neško Nedić, komandanta Valjevskog korpusa, 21. decembra 1944. godine, od Mihailovića traži odobrenje:
„Molim Vas da mi odobrite da sa korpusom pređem na Povlen, Medvednik i Maljen i da povežem sve gerilce u Srbiji. Krenuo bih preko Drine pet dana posle Vašeg odobrenja. Za uspeh ne brinite…“
Sličan zahtev Mihailoviću je uputio i pukovnik Dragoslav Pavlović, komandant škole „Kraljevih komandosa“, 5. januara 1945. godine: „Kursevi završeni 1-I. Komandosi i ja spremni smo za akciju (…) Svaki dan zadržavanja ovde [u Bosni] predstavlja gubitak i štetu po rad komandosa. Za Srbiju kanal odavde je najbrži i najbolji. Zbog toga mislim da krenem odavde 8-1 s verom u Boga, verom u Vas, sa Vašim poverenjem i ostvarićemo Vašu zamisao iz uredbe 101. Molim za dopunu instrukcije (…) da li mogu i gde dobiti novčana sredstva i koga od naših komandanata ima tamo. Nastojaću da sa Vama budem u vezi od dana polaska na put.
Kod Mihailovića je sve više sazrevala odluka da se vrati u Srbiju, gde će, kako se nadao, izazvati građanski rat i intervenciju Zapada i nastavljao je sa ubacivanjem četnika u Srbiju. Zadovoljan rezultatima koje ostvaruju četnici u Srbiji, posebno „majorom Ćosićem“, Mihailović je o tome informisao najodgovornije komandante, što potvrđuju izvori, među kojima je i depeša Nikole Kalabića, komandanta Kraljeve garde, od 18. februara 1945-godine:
„Dragi brate Ćosiću, ja se nalazim u oblasti Doboja u ogorčenoj borbi sa crvenima. Gde si ti? Gde su tvoje snage? Koliko imaš ljudi? Molim te kao brata, uhvati vezu sa Slavkom na mome terenu i da se javi preko vas radi prijema materijala. Molim te, javi mi opširno situaciju kod tebe. Kako se narod drži i stanje na mome terenu. Održavaj redovno vezu. Pozdrav svim tvojim hrabrim vojnicima i tebe bratski pozdravlja Kalabić“.
Kada su vremenske prilike dozvolile, uz pomoć Majevičkog četničkog korpusa, nemačkim čamcima prevezena je grupa od 71 četnika, pod komandom pukovnika Aleksandra Mihajlovića Saše, bivšeg komandanta Avalskog korpusa. Ona je posle podeljena u četiri manje grupe: Sašina (32 četnika – komandosa), majora Božidara Ivanovića (11), sveštenika Miloša Jevtića (15) i kapetana Sokića (13).
Kada su prešli Drinu, svaka grupa pošla je ka svom odredištu: Jevtićeva i Sokićeva u pravcu planine Cer, a od Kolubare odvojila se i grupa Ivanovića. O tome je radio-depešom javljeno:
O ubacivanju svoje grupe potpukovnik Vladimir Komarčević, komandant Posavsko-kolubarske grupe korpusa, 27. februara 1945. godine, izveštava:
„Pre dva dana kapetan Topalović upućen je sa četrdeset ljudi u Srbiju“. Dalje, od Mihailovića traži odobrenje da prebaci i preostalo ljudstvo korpusa „220 četnika“, ubeđujući ga da će „u Srbiji više doprineti“ Ravnogorskom pokretu.
Stradanje grupa nije obeshrabrilo Dražu Mihailovića. Na depeši stavio belešku: „Šteta! Ali bez mesa nema svadbe“. Nastavio je sa ubacivanjima. Grupu od sto komandosa, sastavljenu od iskusnih komandanata i mnogih zločinaca koji su sve vreme rata vodili borbe protiv partizana, uputio je pod komandom „Viteza“ (pukovnik Dragoslav Pavlović, komandant škole „Kraljevih komandosa“). Stigla je noću na levu obalu Drine, između 4/5. marta 1945. godine. U grupi su i dva bivša komandanta korpusa iz leskovačkog kraja – major Borivoje Manić, bivši komandant Letećeg korpusa i vršilac dužnosti komandanta Južnomoravske grupe korpusa, i poručnik Živojin Mitić, komandant Vlasinskog korpusa. Kod mesta Lom Nemci su čamcima prevezli komandose na desnu obalu Drine prema selu Lešnica u Srbiji. Ubrzo, grupa je naišla na prirodnu prepreku: nije mogla pešice da pređe rukavac Drine kod Pejića ade, već je zadanila. Komandanti korpusa Vladimir Vesić i Živojin Mitić malim čamcem vratili su se da mole Nemce za novu pomoć, ali su u to vreme delovi 22. srpske divizije NOVJ izvršili napad na Nemce kod Janje, pa oni, zaokupljeni borbom, nisu mogli da daju logistiku.
Na adi je isturenu predstražu, jačine desetine, imala 3. srpska brigada 2. proleterske divizije NOVJ. Major Manić je sa grupom iznenadio partizane i razoružao ih. Ali, dvojica su uspeli da pobegnu i o napadu izveste Štab brigade koji šalje 3. i 4. bataljon da okruže i likvidiraju četnike. Kad je izostala nemačka pomoć, pukovnik Pavlović je naredio da se naprave improvizovani čamci i da se po grupicama vrate na levu obalu. Partizani su to otkrili i osujetili bekstvo: rafalima su potopili prve čamce i begunce u njima.
Blokirani komandosi pozvani su na predaju, ali su oni, očekujući intervenciju Nemaca, odugovlačili sa tim iako za pružanje oružanog otpora nisu imali uslove, niti izgleda za uspeh. Ipak, posle dugog pregovaranja i kolebanja, grupa od 91 komandosa predala se bez ijednog ispaljenog metka. Po sastavu, u njoj je bilo oko 60 oficira, bivših komandira četa, komandanata bataljona, brigada i korpusa i civil – senator iz istočne Srbije. Zaplenjeno je njihovo oružje, radio-stanice, eksplozivna sredstava, dokumentacija iz koje se saznalo ko je i gde i po kakvom zadatku upućen, na koga da se osloni za logističku pomoć. Nosili su i velike količine propagandnog materijala, kojim Draža Mihailović poziva Srbe na građanski rat, da beže „u slobodne srpske planine“, objašnjavao da četnici „nisu rat izgubili“ već se vraćaju „uz pomoć i podršku Engleza i Amerikanaca“. Pri sprovodu zarobljenika ka Šapcu, pukovnik Dragoslav Pavlović, komandant grupe, pokušao je bekstvo ka jednoj šumi, ali je na očigled svih u bekstvu ubijen. Imao je falsifikovana dokumenta na ime „potpukovnika Milana Lazarevića“.
O stradanju najveće grupe ubačenih komandosa Mihailović je dobio informaciju, što se vidi iz njegove radio-depeše br 803, od 12. marta, u kojoj „ispravlja“ izveštaj „majora Ćosića“: „Manić je nastradao na Drini, prilikom prelaza, tamo je zarobljen, a ne na terenu Valjeva“. Netačan izveštaj je podmetnula Ozna, da bi uverila vođu četnika da je, zbog teškog stanja, „u nemogućnosti“ da proverava špijunsko-obaveštajne podatke…
Na red je došla takozvana „Bečka grupa“, čije je ubacivanje iz subjektivnih razloga dugo odlagano. Završila je špijunsko-terorističku obuku Gestapoa, sa znanjem Nedićeve vlade koja se privremeno nalazila u Nojiterlicu (Krajzevaldu) kod Beča. U regrutovanju ljotićevaca (SDK) i četnika učestvovao je i Boško Bećarević, šef Specijalne policije. U dokumentima grupa se pominje od 30. novembra 1944. godine. Pukovnik Gojko Borota („Monblan“, „Musa“), oficir za vezu sa Nemcima iz Sarajeva, izvestio je Dražu Mihailovića da grupa ima zadatak da se ubaci u pozadinu NOVJ u oslobođenoj Srbiji da organizuje akcije. Sutradan, 1. decembra, u dopuni depeše javlja da Gestapo hoće grupu da ubaci uz pomoć četnika, s čime se Mihailović saglasio i istog dana odgovorio:
„Beć. [arević] sa njegovim ljudstvom može biti primljen i prebačen u Srbiju. Veoma je važno da niko ne zna za njihovo ubacivanje u Srbiju pa čak i o dolasku kod nas. Naš svet suviše mnogo priča i ja dobro krijem još odavde sve one koje ubacujem (…) Pitanje je samo da li je bolje da ih prebacimo iz oblasti Semberije ili iz oblasti Višegrada. To kao i sve detalje dogovorićemo se kad dođu kod mene“.
Umesto Bećarevića, Gestapo je za vođu grupe odredio Branka M. Gašparevića, zvanog Gara, kapetana SDK, rodom iz Srema, saradnika komandanata korpusa – potpukovnika Velimira Piletića i majora Živka Lazovića…