Naše tridesetogodišnje srozavanje

LESKOVAC

Jedna krajnje neuobičajena knjiga već par meseci izaziva znatiželju najpre rok konzumenata, a onda i svih ostalih. Reč je o knjizi „Jugosloven K.“ kruševačkog novinara Ivana St. Rizingera. Knjigu je teško žanrovski svrstati, s obzirom da se radi o autobiografskim pričama vezanim za period kraj 80’ i početak 90’ prošlog veka, kroz koje su protkani intervjui koje je dotični u to vreme uradio. A imena su sam vrh jugoslovenske scene nekad, ali i sad: Bruno Langer, Bora Đorđević, Željko Bebek, Dino Dvornik, Rambo Amadeus, Žika Jelić, Đule Van Gog, Bajaga, Loša, Gile, Cane, Milan Mladenović, Margita Stefanović…

NNR: -Sam naziv „Jugosloven K.“ neodoljivo asocira na Kafku. Da li Jugosloven K. kao i Jozef K. gubi glavu (državu), a da nije svestan da mu se to što mu se dešava realnost, a ne fikcija? Čitalac ne može, a da se ne otme utisku nesnalaženja sa dešavanjima u tom vremenu… Opet, autobiografski period u knjizi obuhvata nekih desetak godina. Šta je sa ostalim godinama? Verujem da i tu ima dobrih priča, ali i intervjua.

Rizinger:- Ima svakako, ali su ti periodi još uvek potpuno rascepkani i bez meni jasnog vezivnog tkiva koje bi zaokružilo poentu… Realno, u ovoj formi koju sam iskonstruisao za „Jugoslovena“ voleo bih da načinim još jedno delo, koje bi se odnosilo na period od ’92. do bombardovanja, a sve preko toga bi bilo natezanje, koje bi, verujem, razvodnilo i ove dva baš uzbudljiva perioda… a i vrlo je naporno razvijati i voditi realnu priču na više nivoa, za to je potrebna opasna mentalna kondicija i hiruška preciznost pri gradnji strukture koja teško može da se uklopi u naš trenutni šizofreni tempo života. Ipak, te ’90-ete me opasno kopkaju, jer pored svih realnih katastrofa koje smo doživeli znamo da smo, pogotovo početkom decenije bili svedoci rađanja možda i najuzbudljivije rokenrol scene ikada na ovim prostorima, koja je sagorela gotovo u potpunosti upravo na zabludnom petooktobarskom plamenu…

NNR:- Jesu li intervjui u integralnim verzijama? I zašto baš ovih 20?

Rizinger: – Jesu, bilo mi je jako važno da ništa ne prekrajam i estetski naknadno uobličavam, da ne narušim tu pomalo arhaičnu strukturu starovremskog bavljenja novinarstvom. Sve te intervjue imam kao isečke iz novina, dakle sačuvani su originali pa mogu i da se porede sa onim što se našlo u knjizi. Što se tiče tog pitanja „zašto baš ovih 20“ moram da priznam da je bilo vraški teško odabrati, od nešto više od stotinu razgovora iz tog vremena, upravo ove koji su se našli među koricama. Trudio sam se da odaberem najrečitije, najslikovitije, najiskrenije, one koji po svojoj dubini prodiru u što više sfera tadašnjeg života… i koji na što verniji način oslikavaju razmišljanja prosečnih Jugoslovena. Neki ljudi su bili sudbinski predodređeni da mi u kratkom roku ispričaju svoja viđenja situacije iz potpuno različitih uglova gledanja, pri tom ni u jednom trenutku ne skliznuvši ispod nivoa pristojnosti i dobrog ukusa. To je jedna od skrivenijih supstanci koja ovom delu daje meni jako bitnu čar – uverenje da smo bili neuporedivo bolji i kulturniji ljudi nego danas.

NNR:- Iz intervjua se stiče utisak da tadašnja r’n’r scena i posao teško funkcionišu, da uranjaju u masu problema. Trideset godina kasnije, mislim da bi rokeri današnji sistem rado menjali za ondašnji.

Rizinger: – Najpre su oni malobrojni, a smrtno (i bukvalno) navučeni na „svođenje nepodmirenih računa iz prošlosti“ razmontirali kompletan društveni i vrednosti sistem, posipajući ga konstantno iskonstruisanim klevetama, koje su po sistemu „sto puta izgovorena laž…“ danas proglašene za nesporne istine, da bi neumoljivi domino efekat kao rak vremenom pojeo sve unutrašnje organe onoga što smo nekada znali kao „pristojan svet“… Erozija je spor, ali nezaustavljiv proces, a mi se srozavamo ili erozavamo već 30 godina i ne primećujemo da smo već toliko duboko da više, kad dignemo glavu i ne vidimo, ni kao svetlu tačkicu, otvor jame u koju smo gurnuti.
E sad, oni su pre tri decenije imali problem jer im tiraž u prvih mesec dana nije otišao na dvesta hiljada prodatih primeraka albuma, a danas tržište uopšte i ne postoji. Te ’90. na primer Kruševac je imao pet prodajnih mesta u centru grada gde su prodavani vinili, a danas ne postoji ni jedna makar udžerica gde možete naći novija muzička izdanja u bilo kom formatu. Kao i čitava kultura i rokenrol je supstanca za koju su novi vladari ovih razbacanih stada po brdovitom Balkanu procenili da može samo da šteti mentalnoj nesvesti generacija uzgojenih u novom milenijumu.

Ivan Stanimirović Rizinger rođen je 1967. godine u Kruševcu. Završio Višu novinarsku školu Jugoslovenskog instituta za novinarstvo. Od 1990. godine muzički saradnik Radio Kruševca i novinar nedeljnika “Pobeda”. Od 1990. do 1995. piše i za RTV Reviju u kojoj je objavio preko 100 intervjua i prikaza najznačajnijih srpskih rok grupa. Na Radio Kruševcu radio preko 20 različitih autorskih emisija od kojih su najznačajnije “Alter Rok Ego” (više od 700 četvorosatnih emisija o novoj eks Yu rok sceni) i “Glavni Rok Potok” (preko 200 emisija o svetskim aktuelnim izdanjima). U Reviji “Pobeda” punih 10 godina objavljivao, svake nedelje, intervjue sa poznatim rok imenima u rubrici “Licem u lice”, od 1990. do 2001. Objavio tri zbirke poezije “Navlačenje” (1994, Bagdala), “Rasterman” (2005, Kreativna radionica) i “Plavokoza zmija” (2006, Kreativna radionica). Pisao i za “Vreme zabave”. Od 1995. do 2000. frontmen i tekstopisac alternativnog rok benda Le Svraka Bizarre sa kojim je snimio dva albuma.

Ivan Spirić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*