Mir se povlači pred ratom

Piše: Aleksandar Stojanović

Američki napad i pokušaj blokade Irana, koji dolazi brzo nakon pompezno najavljivanog i na sva usta hvaljenog primirja između Vašingtona i Teherana, pokazuju po ko zna koji put da je Bliski istok jedno od najnestabilnijih žarišta u svetu, ali i prostor od izuzetnog geopolitičkog i geoekonomskog značaja u globalnim odnosima moći.

Optužujući Iran da je prekršio primirje, Vašington je odlučio da nastavi sa napadima. Zvanično obrazloženje Amerike u prethodnim vojnim kampanjama, da je intervencija uslovljena zabrinutošću zbog iranskog nuklearnog programa, stiče se utisak, ovoga puta nije ni od formalnog značaja. Predsednik SAD Donald Tramp na svoj karakteristično vulgaran način ističe istinsku stranu svih američkih intervencija sa „plemenitim namerama“ prethodnih decenija: goli geoekonomski interes. Ovoga puta, to je kontrola Ormuskog moreuza, čija je blokada prethodnih meseci zadavala glavobolje planerima u SAD.

Tramp želi da Amerika uspostavi direktni nadzor nad moreuzom, na sličan način kao što danas kontrolišu naftna polja Venecuele, posle praktične otmice predsednika Nikolasa Madura. Vašington se, istina, nikad nije libio da koristi silu, a pod Trampom se to više i ne krije „prigodnim izgovorima“. Situacija je u tom smislu, jasna. Međutim, treba reći da je kontrola Ormuza samo jedan deo bliskoističnog rebusa, koji najveća svetska sila pokušava da reši prethodnih decenija.

Iskustva iz prošlosti ukazuju da su iza američkog angažovanja na Bliskom istoku stajali mnogo složeniji geopolitički interesi, povezani sa nastojanjem da se obezbedi dugoročna kontrola nad ovim strateški važnim regionom.

Posmatrano iz ugla geopolitike, intervencije u Avganistanu 2001, Iraku 2003, kao i vojni udari na Iran 2025. i 2026. godine, uklapaju se u dugoročnu stratešku logiku američke spoljne politike. Pri tome se ne misli na unutrašnjopolitičke motive ili nastojanje da se zadovolji javno mnjenje u SAD, iako ni taj faktor ne treba zanemariti.

U strateškim planovima NATO-a, a samim tim i Sjedinjenih Američkih Država kao njegovog vodećeg člana, Bliski istok zauzima mesto jednog od najvažnijih geostrateških prostora na svetu.

Tokom Hladnog rata, zapadni savez je svoju strategiju gradio na okruživanju, obuzdavanju i postepenom iscrpljivanju Sovjetskog Saveza. Takav pristup, čiji se koreni mogu pronaći još u iskustvima Američkog građanskog rata (1861–1865), vremenom je potvrđen i kroz praktične rezultate.

Primenom geopolitičke doktrine američkog teoretičara Nikolasa Spajkmena, Sjedinjene Države su uspele da iz Hladnog rata izađu kao dominantna sila, piše u analizi Centra za istraživanje bezbednosti (CIB).

Spajkmen je smatrao da se svetska dominacija može ostvariti kontrolom obodnog pojasa Evroazije, odnosno prostora koji obuhvata atlantsku obalu, Mediteran, Persijski zaliv, Crveno more, kao i priobalja Indijskog i Tihog okeana.

Širenje NATO-a na Portugaliju, Španiju, Italiju, Grčku i Tursku, bezbednosno povezivanje sa Japanom, prisustvo u Koreji i Vijetnamu, partnerstvo sa Saudijskom Arabijom i Izraelom, kao i nastojanja da se održi uticaj u Pakistanu, predstavljaju delove iste dugoročne strategije usmerene na okruživanje i ograničavanje potencijalnih rivala.

U tom geopolitičkom mozaiku posebno mesto zauzima Iran, koji zajedno sa Avganistanom predstavlja jedno od ključnih uporišta Bliskog istoka.

Vojno prisustvo u Avganistanu i mogućnost uticaja na prilike u Iranu otvaraju prostor za nadzor nad naftnim resursima regiona, kontrolu najvažnijih pomorskih trgovinskih pravaca (pre svih, Ormuza), ali i stvaranje strateške tačke sa koje se mogu pratiti i ograničavati vojne aktivnosti velikih sila, pre svega Kine i Rusije.

Zbog toga se aktuelni sukobi ne mogu posmatrati isključivo kroz prizmu lokalnih bezbednosnih izazova. Oni predstavljaju deo šire geopolitičke utakmice u kojoj se vojna sila koristi kao instrument ostvarivanja političkih ciljeva. Upravo je na to ukazivao Karl fon Klauzevic svojom poznatom mišlju da je rat „nastavak politike drugim sredstvima“.

Najnovija dešavanja na Bliskom istoku još jednom potvrđuju koliko je ta ocena i danas aktuelna.