LESKOVAC
Leskovčanin Marko Stamenković postaje medjunarodno ime u oblasti
umetnosto oslikavanja ljudskog tela ili tetoviranja. Tome u prilog
govore i nagrade koje osvaja na medjunarodnim takmičenjima . Trenutno
živi u Nemačkoj gde usavršava svoj rad u ovoj supkulturi ali često
dolazi u Beograd gde godinama unazad ima svoj studio. Njegov kratki
boravak u Leskovcu iskoristili smo za ovaj intervju
NNR: Koji je bio motiv i odakle ideja da se baviš tatuom kao nekom
vrstom supulture?
MS: Kad sam bio mali najviše sam voleo da crtam. Posle tog crtanja sam
zavoleo i strip, krenuo sam u Leskovačku školu stripa kad sam bio u
osnovnoj školi. Usledila je umetnička srednja. Tu sam upoznao druga iz
Leskovca koji se već duže bavio tetovažom i od njega sam naučio prve
korake, šta je to mašina, kako se stavlja igla, sterilizacija i te
neke stvari, koje su me nekako zbunile i fascinirale. Ja, generalno,
volim da crtam, nebitno je da li na delovima kože ili na bilo čemu
drugom.
NNR: Put do naslovnih strana u nemačkim časopisima je vodio preko
Beograda. Da li je Beograd bio vrsta izbora kao mesto sa više
mogućnosti nego što pruža Leskovac?
MS: Na žalost, živimo u takvoj zemlji gde je za mlade jedini izbor da
odu u neki veći grad i da tamo pokušaju da nešto naprave od sebe, od
života. Ja sam tako odlučio, otišao u Beograd. Najpre sam tamo završio
fakultet, ali u međuvremenu sam sve vreme tetovirao i video sam da
ide. U medjuvremenu sam napravi neke uspešne korake u Beogradu i tako
krenuo da se konstantno bavim
tetoviranjem.
NNR: Tetoviranje se nekada vezivalo za tzv. loše momke. Međutim, sve
više je to popularni način ukrašavanja i izražavanja stava. Koliko je
to sad izražavanje stava, a koliko je nešto što je moderno pa se
masovno ljudi tetoviraju zbog toga?
MS: Iskreno, u stranim zemljama kao što su Amerika i neke
zapadnoevropske zemlje je tetoviranje veoma uzelo maha. Stari, mladi,
svi žele da se tetoviraju. Meni su dolazili ljudi koji imaju 75-80
godina i žele unukovo ime ili tako nešto. Ovde u Srbiji tek uzima
maha. Ljudi koji se tetoviraju su ljudi koji već imaju osiguranu
budućnost u nekom smeru, sportisti ili neki privatni preduzetnici. Ima
tu svega i svačega.
NNR: Uvek me zanimalo da li ljudi koji imaju istetovirana kineska
slova znaju šta ona uopšte znače?
MS: Uglavnom na internetu pogledamo šta znače ta kineska slova i
nađemo neki simbol koji je najviše puta preveden na isti način.
NNR: Šta ljudi koji dolaze kod tebe najviše traže da im oslikaš na telu?
MS: Ja se bavim tetoviranjem kao umetnošću. Našao sam neko novo
platno, kožu,gde volim da slikam i trudim se da moje tetovaže više
budu kao umetnička slika nego kao neki simbolčić, kao što su već
pomenuta kineska slova. Gledam da to bude neki portret, pejzaž… Sve
su to realne fotografije. Pokušavam da napravim nešto što bukvalno
može da se uradi i kao ulje na platnu, kao npr. Mona Liza.
NNR: Šta je najvažnije kada žiri ocenjuje tetoviranje na raznim
skupovima, takmičenjima?
MS: Uglavnom se gledaju tehnike kojom je urađena tetovaža, da li je
linija dobra, da li su fino senke odrađene, kako je boja stavljena.
Ima dosta stvari. Uglavnom ljudi koji se takmiče forsiraju vrstu
tetoviranja koja se zove realistično tetoviranje, tako da se na takvim
skupovima uglavnom ocenjuju realistične stvari.
NNR: I sam imaš više tetovaža. Koliko vremena je potrebno, recimo, za
tu tetovažu na levoj ruci i ko ti je radio?
MS: Ovu tetovažu mi je radila Valentina Rjagova iz Rusije, iz Sankt
Petersburga, nije završena, ali ja sam prezadovoljan ovim što je
urađeno. To je jedan sešn, nekih 5-6 sati, ali je ovo primer da na
koži može da se nacrta bilo šta.
NNR: Postoji i dilema da li tetovaže mogu da se skinu ako je čovek
više ne želi. Pričamo o banalnim primerima, kada neko istetovira neko
ime, pa mu to ime više ne bude bitno u njegovom životu… Da li može
da skine to?
MS: Iskreno, tatu industrija je tek uzela maha u celom svetu i kreću
da se prave neke neverovatne stvari koje pre deset godina čovek nije
mogao da zamisli, kao što je mašina, koju su Inkmašins napravili,
ili evo sada ima to neko svetlo za skidanje tetovaža i koje je
ultra-ljubičasto i više uopšte ne treba laser, nego se tetovaža samo
izloži i zagreje tim ultra-ljubičastim zrakom i ona bukvalno izbledi.
Najzastupljeniji u Srbiji su laseri, ali generalno za godinu-dve moći
će sve da se skida bezbolno.
NNR: Sem umetničke dimenzije koja izražava stvar, da bi umetnik živeo
potreban mu novac. Da li od tetoviranja, odnosno rađenja tetovaže može
da se živi?
MS: U bilo kom poslu ako idete ka tome da dajete što bolji kvalitet
uvek ćete imati posla i dolaziće sve više i više ljudi. Ako gledate
samo da zbrzate, nebitno da li tetovirate ili popravljate kola, znači
ako gledate da ste najbolji uvek ćete da imate posla.
LESKOVAC, LESKOVAC. . .
NNR: Posle koliko vremena si došao u Leskovac?
MS: Ne znam, posle pola godine…
NNR: Kako ti izgleda kad iz uređenog sveta dođeš u Leskovac, grad u
kome si odrastao?
MS: Tužno. Ne postoji jedna ulica u Beogradu ili u Srbiji koja je
uređena kao najobičnije selo u Nemačkoj. Pokušavao sam prijateljima da
to objasnim, ali dok nisam doneo video-snimak oni nisu skontali da je
to toliko uređeno da ne može ni sa čim u Srbiji da se uporedi.
Trenutno sam u Nemačkoj, ali cela Austrija i Švedska su takve, čitav
taj zapadni svet je takav.
NAGRADE
NNR: Koje su najvažnije nagrade koje si osvojio?
MS: Meni je najvažnija nagrada drugo mesto u Cirihu, jer je
konkurencija bila mnogo jaka i bilo je stvarno top svetskih majstora.
Nisam zadovoljan, naravno uvek.
Niko nije svojim radom zadovoljan, ali sam tim uspehom prezadovoljan.
Zadnje što sam osvojio je pre dvadesetak dana u Helbrunu, gde smo se
takmičili sa Psajho-art studiom iz Nemačke, gde radim kao gost artist
i osvojio sam dva prva i jedno treće mesto.
ŽENE I TETOVIRANJE
NNR: Pomenuo si da je jednu od tvojih tetovaža radila Ruskinja. Koliko
je žena majstora tetovaže?
MS: Kako je ova tehnologija sa bojama i mašinicama napredovala, sada
su mašinice toliko lake da mogu da se drže bukvalno kao obična olovka.
Dosta je devojaka koje vole da crtaju i krenule su tim vodama,
probijaju se na nekoj svetskoj sceni. Opet, kad se kaže da je tetovažu
uradila žena zvuči malo čudno.
NNR: Koliko je skupa oprema?
MS: Dosta je skupa, jer tu nisu samo boje i mašina. Potrebne su stvari
za sterilizaciju, za dezinfekciju. Teško je da odjedanput kupite svu
opremu i krenute da radite, a da sve to bude kako treba. Mnogo je
bolje da nađete neki oformljen studio i da tamo budete neko vreme
šegrt, dok se ne krene ozbiljnije sa poslom i dok ne budete mogli da
osnujete studio ili tako nešto.
Razgovarala Ljiljana Stojanović
Leave a Reply