“Poštovana direktorka, ili kako ste sami rekli, “direktorka svih đaka”, želimo da Vam se ovim pismom
obratimo, kao što su nam u školi davali za domaći da pišemo pismo našem dalekom, zamišljenom
prijatelju.
Znamo da nas posmatrate putem novih i skoro nameštenih kamera, ali mi osećamo dužnost da Vas
izveštavamo i o dešavanjima koja se možda na kamerama ne vide, s obzirom na to da ste Vi ipak
direktorka svih nas. Sve rupe u podovima su na broju, plafon i dalje rizičan, klupe i stolice iz doba naših
roditelja su na mestu, mada sada spojeni sa dušecima na naduvavanje glume spavaone. Novine su da
sapuna uvek ima, da smo naučili sve tehnike i cake u ribanju – kako podova tako i wc-a, a čak imamo i
toalet papira.
Preko noći se snalazimo. Vezujemo vrata lancima, katancima i po kojim kablovima, kako bi sebi
obezbedili neku vrstu sigurnosti. Ako se ljudi pitaju čemu sve to kad mogu vrata da se zaključaju mi bi da
Vas podsetimo da ste na sastanku, koji ste sazvali uz prisustvo pravnice, šefa računovodstva, dve
psihološkinje i pedagoškinje škole, nasuprot tri maloletnika i jedne maturantkinje, okrenuli glavu na naš
zahtev da nam osigurate mirnu noć tj. pozajmite ključ od ulaznih vrata. Policajci su divni, čuvaju nas i
mnogo smo im zahvalni.
“Mali je ovo grad, svašta se priča”, rekli ste na već spomenutom sastanku kada smo pitali odakle naše
informacije, koje se nalaze u eDnevniku, van ove škole. Zato da ne bude opet “rekla kazala” želimo da
Vam kažemo da smo u podrum ušli. Razlog ulaska nije bila samo znatiželja već želja za sigurnošću koju
niste želeli da nam omogućite. Na sastanku smo Vas zamolili da nam barem otključate neki požarni izlaz.
Dobro smo mapirali školu u našim glavama i znali smo da su požarne stepenice na jugoistoku godinama
zaključane, požarni ulaz u zadnje dvorište zaključan, a mogući prolaz izmedju Promenade i Paviljona
blokiran. Naše jedino rešenje, nadam se da se ne ljutite na svoje đake, je da otvorimo vrata od podruma
i u slučaju požara pobegnemo kroz prozorčić.
Naravno, požara ni na vidiku, ali po zakonu (o bezbednosti), mi smo u našoj trenutnoj kući morali sebe
obezbediti.
Možda dole niste nikada kročili, te ćemo Vam mi reći šta smo zatekli. Dok smo razmišljali “šta ako dođe
do požara”, osetili smo smrad iz pravca podruma. Prvo smo mislili da bi samo trebalo oribati pod ispred
i provetriti, ali se smrad i dalje osećao. Bile su to arome kutija i kutija otrova za pacove, mnogo đubreta i
ogromne količine vlage. U podrumu ima svega, od donacija Evropske Unije do praznih flaša rakije i ostale
žestine.
Nismo stručni ali zdrav razum nam govori da sav plafon u podrumu, koji se urušava od vlage, nije
najsigurniji jer dnevno na njemu stoji oko 700 vaših đaka, u jednoj i u drugoj smeni. Vaša kancelarija, u
kojoj se zaključate pri svakom ulasku, neće zaštiti ni Vas, pa ako budete i dalje direktorka svih nas
predlažemo da se sigurnost ove ustanove proveri.
Moramo da Vam se pohvalimo da nas svakog dana posećuju profesori, mada sada ih ne bi sve tako
nazvali jer su se sami podelili na prave profesore, koji nas čuvaju i poštuju, i one administrativce, koji
neće da nam kažu ni dobar dan kada ih pozdravimo. Ako se pitate koji su ti što nam okreću leđa i ne žele
da poštuju osnovni bonton, to su oni koji se upisuju da su došli na radno mesto – baš onako kako im je
naređeno( mada moramo da Vam skrenemo pažnju da uporno maše smenu). Pravi profesori su uvek tu
na vreme, nasmejani i sa po kojom donacijom u rukama, da nam sve ovo prođe što lakše.
Kafić preko puta škole postao je ovim administrativcima nova zbornica, što i nije tako loše jer kafe i
sendviča tamo ima na pretek, toplo im je i nisu gladni dok nas špijuniraju.
Neko vreme smo se birnuli za već pomenutu grupu jer nikada nisu na radnom mestu u 11:52, kao da se
plaše da će još neka nadstrešnica, mozda baš ova na ulazu u školu, da padne, ali je mi svojim
petnaestominutnim ćutanjem i odavanjem pošte nastradalima održavamo u životu.
Znamo da Vaše kolege ne viđate stalno, ali oni su Vam odavno poslali zahtev za sazivanje vanrednog
nastavničkog veća, koje je potpisalo 39 profesora (nisu isti potpisi kao oni koji se upisuju svakodnevno),
što je više od 1/3 nastavnog kadra, pa je samim tim, po Statutu škole, obavezno. Mi smo sredili sve oko
zbornice i čekamo da kao kolektiv dođete na to nastavničko veće. Tačke dnevnog reda, koliko smo
razumeli, su jednostavnije i od naših zahteva- trenutna situacija i kako postupati u istoj.
Znam da se plašite da nam je dosadno te nam zato šaljete izazove poput igre “toplo – hladno”, sa
laptopom iz ekonomske škole. Ali, bez brige, mi smo organizovali posebne učionice za karte, šah,
monopol, smišljali smo pesme, po prvi put nas niko ne tera da pravimo panoe, pa nas upravo to i
inspiriše da svoje misli stavimo na hamer. Toliko smo ponosni na slobodu izražavanja koju smo napokon
dobili pa sada dva – tri puta nedeljno šetamo transparente kroz grad da ih ljudi vide i prime našu poruku.
Učimo, spremamo prijemni ispit, građanske obaveze ispunjavamo, a školske obaveze nikada nismo
zaboravili.
Da ne dužimo mnogo, iako ima još dosta stvari da se kaže, sledeći put ćemo pričati uživo na izglasanom
vanrednom nastavničkom veću. A do tada, uživajte u prizorima koje smo zatekli u podrumu naše škole.”
Srdačno,
Vaši đaci
Fotografije pogledajte ovde.
Leave a Reply