LESKOVAČKI FIGARO

lESKOVAC

Leskovčanin Nikola Mikić ima 25 godina i tri operske uloge za sobom. Gomilu nastupa, takmičenja, nagrada… Jedan od onih koji su svojim učešćem operu vratili na nišku scenu posle 51 godine pauze.
Početak
Nikola Mikić se ozbiljno pevanjem bavi više od deset godina. Od malih nogu je voleo da peva, nije mu bilo teško i ono što je najinteresantnije da nije falširao ni u tim godinama. Sa devet godina kreće u muzičku školu, svirao je klavir, ali uz smeh priznaje da i dan danas mrzi to što je radio. Kako to obično biva, najpre je on terao roditelje da svira klavir, posle su oni njega terali… Mada, bio je specifičan slučaj, jer mesec dana pošto je pošao u školu pao slomio ruku. Da nije bilo toga, možda bi danas bio pijanista. Hteo je i da svira gitaru, ali je gitara bila skupa, a klavir je mogao da vežba i u školi. Roditelji su mu obećali klavir ako završi osnovnu muzičku školu. Pošto se ta kupovina nije dogodila, Nikola šaleći se kaže da je iz protesta, na neki način, otišao na solo pevanje. Prava istina je da je još tada shvatio da klavir nije za njega, traži mnogo vežbanja, radi se stalno jedno isto, pa to zna da dosadi.
Nikola Mikic 1
„U početku nisam ni znao da postoji solo pevanje, to sam saznao negde kad sam bio peti razred osnovne muzičke škole. Krenuo sam u hor, a tamo su me kao vokala isticali, imao sam deonice kao solista. Na jednom takmičenju u Vršcu smo osvojili prvo mesto, poznati dirigent Darinka Matić Marović je primetila moj glas, prišla našoj dirigentici, profesorki muzičke škole Valentini Petrović i čestitala na odabiru mene i još jedne devojčice koja je pevala. I tako, nastavili su da me forsiraju kao pevača, malo po malo i ja, pošto nisam završio osnovnu muzičku za solo pevanje, imao sam diferencijalne ispite i upisao srednju muzičku za teoretski smer i solo pevanje. Kao i svako dete, sumnjao sam u svoj izbor. Prva godina je bila super, sledeće dve malo bez veze, može se reći da sam tražio sebe, jer sam planirao da upišem istoriju, filozofiju, psihologiju…“
Akademija
U četvrtoj srednje je prelomio i odlučio da ide na solo pevanje, te je krenuo da traži profesora koji bi ga spremao za prijemni na fakultet. Jako je važno da te neko pre upisa usmeri, ukaže na greške, posavetuje… Upisuje Akademiju u Nišu. Na prijemnom je imao pitanje da li je na studije došao da bude profesor i pedagog ili izvođač. Pošto je odabrao da postane izvođač, rekli su mu da je to drugačiji način rada i da mora da ide korak ispred profesora, da hvata sve moguće cake, da stalno sluša snimke, da prođe mnogo veći program da bi imao iskustva, jer sutra, kad dođe u neku operu, neće imati vremena da to nadoknađuje.
„Letos sam imao audiciju za ulogu. Dali su mi jednu baš deblju knjigu i rekli „Uči svoju ulogu!“ Imao sam mesec dana za to. Ja sam bio druga podela, znači sedim i čekam. Desilo se da posle tri dana jedan dečko nije mogao da dođe na probu, te su meni su rekli „Radiš od te do te stranice za sredu“. Morao sam da sve to znam napamet. Reditelj je bio Britanac, dirigent Italijan, te mi je i zbog toga bilo veoma dragoceno da su me uslovno rečeno „mučili“, jer mora da se radi i svako ko hoće da bude izvođač mora da zna da on ne diktira pravila, nego to zna da bude dosta grub posao, bez obzira što se zove umetnost, pa je kao nešto lepo i senzibilno. Lepo je, možda, samo u načinu ophođenja, ali loša kritika zna da zaboli ma kako vam je saopštili.“
Trenutno je apsolvent, još nekoliko ispita do kraja, a onda ide na red master. Postoji plan i želja i nakon toga, a to je neka specijalizacija, negde u inostranstvu.
„Moram da priznam i da sam imao sreće da naletim na ljude koji su prepoznali moj talenat. Moja profesorka Violeta Pančetović – Radaković je bila student Radmile Bakočević, tako da je na kraju i ona radila sa mnom, pripremala me, trudila se da iz mene izvuče maksimum. E, sad, od mene su napravile dobrog pevača, ali ne i dobrog studenta. Toliko sam se posvetio pevanju da sam zapostavio studije… Opet, i fakultet me je svuda angažovao. Za sve što bi stvorilo dobru sliku, eto mene… Jedini sam student koji je imao solo deonicu sa 250 izvođača na sceni povodom godišnjice Milanskog edikta. To se ne daje studentima, samo dokazanim pevačima. Sa 25 godina već imam tri operske uloge…“
Takmičenja i nagrade
Koliko god može trudi se da ide na sva moguća takmičenja, da bi čuo komentare i video u koju sredinu najbolje može da se uklopi. Sa niškim crkvenim horom Kir Stefan Srbin bio je u julu u Grčkoj, osvojili su treće mesto među četrdesetak horova čitave Evrope. Osvajao je nagrade na međunarodnim takmičenjima „Petar Konjović“, „Lazar Jovanović“, „Nikola Cvejić“… Na takmičenju mladih operskih pevača od 21-40 godine starosti u Rijeci, koje se zove po jugoslovenskoj operskoj divi Zinki Kunc Milanov, nije osvojio nagradu. Prijavilo se 15 njih sa preko 35 godina, što su, parktično, iskusni pevači, te ostali i nisu imali neke šanse pored njih.
„To mi je značilo kao jedno veliko iskustvo. Nikad nisam pevao na tako velikoj bini, u tako velikom prostoru kao što je to njihovo kazalište gde smo nastupali. Dalje, kad izađemo na scenu, osvetljenje je takvo da ne vidimo publiku, odnosno žiri koji je sedeo negde u mraku… Vas prati na klaviru neko koga ste tu upoznali i ko je imao desetak minuta kao neke probe sa vama, gde je samo upisao nešto što ste mu rekli kako da svira, a onda, kad krene nastup, shvatite da čovek sjajno to radi. Dalje, ne znam kako da pevam zbog tolikog prostora, da li se uopšte čujem pri dnu sale… Mnogo stvari mi je prolazilo kroz glavu utičući na koncentraciju. zato mi je to takmičenje važnije od nekih nagrada, jer iskustvo koje sam tamo pokupio ne može se steći učenjem i vežbanjem.“
Na žalost, kao i svuda u životu, finansije se ispreče i prave problem, tako da se ne može na svako takmičenje. Posle nastupa povodom godišnjice Milanskog edikta dobio je novčanu pomoć od grada, odnosno gradonačelnika Leskovca koji je neke svoje dnevnice sa puta u inostranstvo poklonio najboljim mladim talentima. U susret je izašao i Martini Vesto, darivavši mu dva puta odelo za nastup.
Kako pazi glas
U suštini ne bi trebao previše da pazi, jer bi onda postao previše osetljiv. Znači, radi ono što i svi ostali koji se ne bave pevanjem, ali nema cigareta i previše alkohola. Malo veća pažnja sledi na nekih mesec dana pred neko takmičenje. Bitna je i stalna fizička aktivnost, jer postoji definicija da je opersko pevanje najsloženija funkcija ljudskog organizma. Tada se aktivira 256 grupa mišića. To je praktično sport gde rade spoljašne grupe mišića, npr. ruku, nogu, trbuh, vrat, ali i sitni, unutrašnji mišići između grupa organa, međurebarni, mišiće grkljana… Nikola se bavi plivanjem, išao je i u teretanu…
„Mi smo iz predmeta „Metodika nastave solo pevanja“ učili anatomiju, jer moramo da znamo šta radimo, da budemo svesni da postoje ti mišići koje moramo da pazimo i razvijamo. Od kondicije zavisi kako ću da pevam, jer nije jednostavno to raditi po tri sata koliko traje opera… A pritom ležiš, noge su ti zgrčene, skačeš, igraš, ne sme da se primeti razlika u glasu.“
Poređenja
Upoređujući sebe i druge, Nikola ima utisak da njemu to ide lakše nego drugima, barem u našoj zemlji. Do skora mi nismo imali neke mlade pevače koji bi hteli da se ovim bave.
„Generacije pre mene, oni koji su stariji 5-10 godina nisu ostvarili neki veliki uspeh. Možda zbog ratova devedesetih i stanja u našoj zemlji, pa i nisu bili zainteresovani za sve ovo, pogotovu muškarci. Na takmičenjima su pobeđivali Makedonci, Hrvati… Sad je već drugačije. Od kako sam počeo da pobeđujem na takmičenjima, primećujem da, kad se pojavim negde, obično oni tamo znaju ko sam ja, a ja ne znam ko su oni. Možda zvuči neskromno, ali je zaista tako.“
Iz iskustva sa raznih takmičenja sa pevačima iz čitavog sveta smatra da smo talentovaniji kao nacija, jer samim tim što ne razmišljamo previše o tome što radimo, nebitno je da li je to vezano za pevanje, slikanje ii neku sličnu umetnost, nama to ide mnogo prirodnije.
„Nemamo to rano obrazovanje, koje može da pomogne nekome ko je sistematičan i ko voli da radi i ko se interesuje i smatra da će to raditi celog života, ali može da bude i veliki teret, jer se stekne mišljenje da treba previše napora i da mora stalno da se vežba, pa deca odustanu. Mi smo malo nestrpljivi, hoćemo sve odmah. Nemamo praksu da stalno radimo jedno isto, po malo robotski. Pa i ja nisam mogao da zamislim da vežbam da sviram klavir po šest sati da bih vremenom postigao neki rezultat. Srećom, nisam taj klavir ni imao, ali ne verujem da bi bilo drugačije i da sam ga imao. Opet, to što prikažemo publici za tri sata vežba se šest meseci, tako da postoje trenuci kad je to svima zanimljivo i kad se svi smeju na sceni, ali nekad bude i toliko naporno da moram da popijem dva energetska pića da preguram probu koja traje šest sati. Ili neko greši i zbog njega 16 puta ponavljamo…
Karakteristično za nas i mene je da pokušavam da sam proniknem u ulogu i da otpevam na svoj način, da na taj način uđem u srž kompozicije i ukapiram o čemu se radi, a ne da pevam tako što je to način na koji je otpevao, npr. Pavaroti.“

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*